Како се бива срећан

КАКО СЕ БИВА СРЕЋАН

Дође ми анксиозност,
покуца на врата
и ја је пустим.
Пустим да ме обузме,
да ме преплави,
пустим да стеже чвор у мом стомаку,
да ми зауставља,
а онда убрзава дисање,
да ме презноји,
да утрним,
да ме тресе,
а онда да ме заледи.
Све је то пустим.
Ако се борим,
биће горе, знам.
Онда је упитам:
од чега ме браниш?
Зашто баш сада,
када постајем нека нова?
Одговара ми:
Зато баш!
Да те заштитим од нове тебе,
односно себе,
односно нас,
тебе и мене,
јер све смо то ми.
Да те заштитим од нових путева,
нових могућности,
нове среће.
Јер макар и туга била,
ако је старо, то нам је познато.
Са старим болом знамо да се носимо,
знамо шта ћемо,
знамо како ћемо.
Како да те пустим да крочиш на нови пут,
у непознато.
Како да препустим старе боли прошлости,
кад за то једино знам.
Без тога ја нисам ја.
А ако нисам ја, ко ћу онда бити?
Нека нова ја за мене је непознаница.
Онда пустим ту нову ја,
па је сама са собом и својом анксиозношћу погледам,
као музејски експонат,
опрезно и са дистанце:
Она се смеје, она је срећна,
њу не боли, она не тугује,
она не носи терет своје и туђих прошлости.
Па опет погледам себе стару и запитам се:
Како се у овоме бива?
Како се бива срећан?
Тако што искусиш,
пробаш срећу,
окусиш је,
загазиш мало у њу као у воду,
оквасиш само прст,
па целу ногу,
да се полако привикнеш,
онда се пустиш цео.
Запливаш у срећи
као у најбистријој води.
Полако, корак по корак.
Кад се увериш да је у реду бити срећан,
научићеш и бивати срећан.
И тада анксиозност неће имати од чега да ме штити,
јер неће више ни срећа бити непозната.
До тада: добродошла је анксиозност,
да ме подсети да овај пут још није готов,
да заправо тек почиње!

ЧЕКАЊЕ

Чекам неки позив
Неки поглед
Неки додир
Неки нови дан
Бољи дан
Неки бољи живот
Овај ми није добар
Свега ми фали
Доброг посла
Пријатеља
Љубави
Нежности
Фали ми радости
Осмеха на лицу
А можда ми највише фалим ја
Да заволим себе
Понегујем себе
Загрлим себе
Пригрлим све што јесам
И лепо и ружно
И врлине и мане
И јуче и данас
Да прихватим све
И да мање чекам
Јер можда је све ту
На дохват руке
И срећа
И љубав
И нежност
И пријатељи
А ја то не видим
Навикнута на чекање
Навикла да чекам тебе,
Па заборавим на себе
Чекам неко боље сутра,
Па заборавим на данас
И само чекам
А све сто чекам већ је ту!

ПОСЛЕ КРАЈА

Мислила сам
Када дође крај
Да ће више болети
Да ћу макар мало патити
Да ћеш макар мало фалити
А ти си ме тако спустио ниско
Да сам сву снагу потрошила
Да се подигнем сто височије
Да угледам небо
Сунце
Да угледам људе око себе
Да угледам све друго што постоји
Да угледам лепоту
Срећу, радост
Да угледам љубав
Јер ово није била љубав
Јер ово и нисмо били ми
Ово су се наше подсвести поиграле с нама
Ово су наше подсвесне потребе
Тежиле да се задовоље
Несвесно смо хтели да оживимо неке познате обрасце
Несвесно смо их и оживели
А онда сам ја моје освестила
И кад сам дошла до зида
Ипак сам још једном лупила главом
Ипак сам још једном пустила
Да урадиш нешто још горе
Да ме још једном постидиш
Саме себе
Да се још једном сломим
Да се смејем и плачем
И онда је нешто пукло
У мени
Ту негде у пределу стомака
Додирнуо си ме
Додиром који сам волела
А овај пут био је прљав
Гадио ми се
Другачије сам замишљала крај
А после гађена није остало ништа
Отишла сам, затворила врата
Заиста сам затворила врата
И поцела да дишем
Да ценим себе
Да ценим сваки удах
И нисам замишљала да после краја
Почетак дође одмах
А дошао је
Као да је само то и чекао!

Аутор: Драгана Плавшић

Scroll To Top