Како сам се заљубио у Босну

Како сам се заљубио у Босну

Руке су ти хладне.
А исто јутро над нама куња.
Наш сусрет гаји плаветну сенку,
с друге стране која труне и расте,
далеко од мириса липа, цветних дуња,
дели бојажљиве љубави на случајне касте.

Ти си ничија.
Мени се трагови лица претварају у време.
Накриво насађен, помало пуст,
на себи гајим трновите калеме.
Мешанац сам, не замери,
знам да не разликујеш боје коже
и витражи и мозаици, крхотине су,
које су имале загријане руке да их сложе.

Бездушни су анђели неограђених балкона,
са рубова времена које је одавно истекло.
Где растанак шта је,
до сусрет топлих руку то време које је пекло?
И за ухо заденуте руже, осмехнуте,
немир крај прозора што слуте.
Тек по растанку с наклоном ја падох,
пред твоје дуге, цветне скуте.

МАНДАЛА

Будим се.
Претачем оно људско у нагонско.
Реквијем за точак који се у мени врти.
Руке витлају на ветру,
поклањајући први
и узимајући мој последњи слободан дах.
У кругу,
крај мојих ногу,
тиња пепео предака,
без тежње људске душе ка слављу и смрти.
Нечије препукле груди рађају љиљане,
кад затварам врата
и гојим заборављен прах.

У одсуству чула,
отимам облаке и сунце,
поетичност олује у хармонији хаоса.
Цвета шака.
Прсти миришу на топло дисање
и бујицу расплетених коса.
Окрећем се,
као да разбијен живот никад нисам био.
Испод таласа траве,
босих ногу,
дечијег кикота.
Неубеђен у реалност.
Озрарен изнутра.
Кружим,
двапут да осетим ритам бубњева и живота.

ДВАДЕСЕТ ПРВИ ВЕК
 
Виси добродошлица.
Орезла у сиво,
подгрејана испод дволичног капута.
Без страсти – Реч,
гасне испод дине суве коже,
растегнута и свела.
Опијен милошћу подземља психе,
разум почива крај жилавог кута.
Ослобољене молитве,
ускоро,
тишина судариће заборављена тела.

Пред буђење,
кад жмуре и старци и деца,
бачена без последица у провидну собу,
закључана споља,
нескомно очекују сужањ невиних игара у зрелом добу.
Заласком сунца неко виче.
Један странац!
Без плача,
прогнана нејач рођена зимом:
тако је лако процветати данас,
савешћу пијаних пилота над Хирошимом!

ЉУДСКА МАКУЛАТУРА
 
Крај узавреле цесте.
Отворена празна шака људске макулатуре.
Просјак.
Додатно му заташкавам име безличним термином.
Прљави, урасли нокти,
старе, поцепане крпе са њега цуре,
изливају се у труп, па удове.
Нејасне контуре исцртане таштином.

Прикован за бетон.
Изложен као успутни производ туђег капитала.
У агонији убијања себе,
подиже кованицу судбине
са погрешне стране што је пала.
Наталожена силуета прашњаве фигуре
ка полупаном контејнеру плашљиво се њише,
мичући кратак поглед,
кроз пролазнике,
празним трбухом смерно уздише.

То његово достојанство,
у крутом покрету,
строга је пресуда судбине,
као главном лику у првом плану,
сфумата сенке и магле,
који у реалности заправо гине.
С рефлексијом озеблог сунца
која сјаји на његовој зеници
у опиљку наге живости,
видим Адама
који чини први грех
и неког новог Прометеја
који у људима потпаљује ватру милости.

Аутор: Александар Габона

Scroll To Top