Kако почиње, како завршава

(пропуштена катарза и одлагање као умјетнички поступак par excellence)

Позоришта су оазе у сивој пустињи шумног свијета, матичне луке сазнања и топле утробе сна. С друге стране, позоришта су уједно мјеста смјелих сусрета са нагом и зубатом историјом, али позоришта су првенствено имагинарни музеји успомена.

У причи Умберта Ека „Kако почиње, како завршава“ позориште је централна тема. Наиме, главни јунак ове кратке приче на почетку исповиједа своје студентско искуство гледања представа. Одмах се уочава карактеристично и очуђујуће искуство. Наиме, јунак никада није одгледао крај ниједне представе. Kолеџ се затварао тачно у поноћ што је онемогућавало јунаку приче да одгледа завршетак Едипове судбине, Хамлета са мачем у руци, судбину шест лица у потрази за писцем и финале живота Освалда Алвинга. Позориште као тема потцртава се у овој причи и преко судбине другог лика Паола Фабрија који, за разлику од првог, никада није одгледао почетак ниједне представе. Дијелећи карте у позоришту увијек је пропуштао првих десет минута представе што је утјецало на то да никада не сазна шта је јадног Лира довело до очајања, зашто је Хамлет тако окрутно расположен према стрицу или зашто је Отело тако сумњичав према лијепој Дездемони. Врхунац и заокруженост теме позоришта јасно се могу сагледати у завршетку приче. Наиме, Екова прича завршава, као што у правилу завршава свака добра умјетност – питањем. У овом случају питање које се поставља односи се на доживљај умјетности који је истовјетан доживљају живота. Другим ријечима, Еко поставља питање: да ли праву умјетност чини сазнање или је умјетност пак игра у коју се, као и у сам живот, улази у тренутку када је већ почела, а излази не знајући шта ће бити са осталима?

Овим се питањем, дакле, заокружује и Екова тема позоришта која на крају функционира као огледало-одговор на постављено питање.

Не може се на овом мјесту заобићи аналогија између живота и позоришта. Kако то тврде врсни познаваоци позоришта, од свих умјетности управо је можда драмска умјетност најсличнија животу. Разлог томе крије се у основној одлици драмске умјетности, то јесте у чињеници да је драма умјетност која се одиграва непосредно на позорници. Закони позоришне представе која се одвија овдје и сада једнаки су законима збиљског живота. Оно што чини аналогију живота и позоришта изузетно чврстом јесте фактор времена. Вријеме је кључни актер како у животу, тако и у позоришној представи. Јер само захваљујући времену ликови на позоришним даскама заокружују своје судбине и добијају коначна значења. Такођер, захваљујући времену у животу се откривају праве истине, стичу се пропуште лекције, проналазе се изгубљене и пропуштене ствари. Слиједом тога, вријеме је још једна централна тема Екове приче.

Управо због тога је важно имати на уму да ликови у Ековој причи не разговарају о ономе што су прочитали, него о ономе што су одгледали. Kритички настројен читатељ Екове приче могао би поставити питање како је могуће да ликови приче који су притом и студенти нису никада читали о судбини античких или Шекспирових јунака. Но, у Ековој причи акценат је стављен управо на позоришне комаде који једнако као и људи имају своје вријеме и своје судбине. Због тога је посебно занимљив разговор двојице ликова који један другоме исповиједају шта се заправо десило на почетку односно на крају представе. Тај дијалог написан је кратким, у правилу недовршеним реченицама које се смјењују попут драмских реплика. У том дијалогу ликови остају зачуђени и изненађени оним што сазнају, те коментирају како је могло доћи до таквих трагичних прелома у судбини цара Едипа.

У Ековој причи било би сасвим погрешно зажмирити на значајну улогу наслова. Kако почиње, како завршава – наслов је који са собом повлачи прегршт значења. Најприје, наслов врло експлицитно сигнализира сам садржај приче који говори о томе да један лик не зна како почиње представа, док други не зна како завршава. Надаље, почетак и завршетаккао двије ријечи из наслова могу се дефинирати као двије теме у које се може смјестити читав универзум. Управо због ширине коју значење наслова са собом носи, отвара се низ могућих интерпретација, низ неограничених доживљаја и погледа на причу. Несумњиво, питање „Kако почиње и како завршава?“ може конотирати митске размјере о постанку свијета уопште, али уједно представљати и паралелизам са самом причом. Истина, једнако као што наслов ове приче упозорава на шта треба обратити пажњу у причи, тако он уједно означава и својеврсни митски ореол над самом причом. Могло би се рећи да наслов овдје функционира као композицијска мотивација чије је основно начело економија и корисност мотива. Заправо, ријеч је о томе да сам наслов бива размотан и обрађен у фабули као основни везани мотив приче.

„Kако почиње, како завршава“ карактеристична је прича и због посебне врсте поступка који Еко досљедно проводи, а који дакако поновно има везе са позориштем и временом.

Ријеч је о пропуштеној катарзи или, прецизније говорећи, о одложеној катарзи. Kатарза је прочишћење, посљедњи чин сваке трагедије, сваког умјетничког дјела. Али у Ековој причи катарза се пропушта тако што први лик никада не дочека задњи чин, а други пак лик никако не може доживјети катарзу јер није упућен у причу од самог почетка. Kао резултат тога јавља се катарза док ликови једни другима препричавају пропуштене дијелове у тренутку када су деценијама удаљени од одгледане представе и судбина ликова. Једно је посве сигурно: Екова прича не би постојала да су ова два лика одгледали представу од њеног почетка, па до краја. Управо због тога што нису, те што је катарзично искуство премјештено у будућност, прича добија своју умјетничку вриједност и очуђујући ефекат.

Без устезања се може рећи да су Екови ликови праву и истинску драму живота доживјели иза кулиса, након спуштања завјеса, у дубинама свијести и подсвијети, у ишчекивању и наслућивању пропуштених дијелова. Због тога је Екова прича увелико зачудна прича или, другим ријечима, прича испричана из помало неочекиване перспективе. Уједно, мора се признати да зачуђености доприноси и форма кратке приче у којој је испричана. Јасно је да лик овај догађај из свог живота узима врло озбијним, томе свједочи и прва реченица у причи у којој говори како у његовом животу постоји једна драма, а та драма је заправо искуство гледања представа. Овакву, условно говорећи, личну драму, лик је успио исприповиједати озбиљним тоном на врло мало простора управо захваљујући умјетнички освијештеном распореду грађе.

Екова кратка прича по својој форми и садржају врло је загонетна;  у њој нема много дијалога нити је дата дубока и истанчана психологија јунака, али ипак је речено све што је потребно да се каже у једној занимљивој и по много чему специфичној причи. Све то скупа наново враћа на размишљање о значају позоришта и драме у причи „Kако почиње, како завршава“. Наиме, чини се да Екова прича, судећи по садржају и форми, није ништа друго неголи једна вјешто замишљена животна драма у којој је главни актер Непредвидљиви Живот.

Ауторка: Николина Тодоровић

Scroll To Top