Како лудост може бити спознајна

Да су речи „цео свет је луд што не бих био и ја“, једне домаће музичке и окултне групе лика и дела Хермана Мелвила познате већинском делу популацији Србије данас, излишно је говорити. Ипак, мање је познато да су људи „лудовали“ и у ренесанси, и то замислите у сврху очувања моралних и хуманистичких вредности, насупрот свезаступљеној глупости и непросвећености. У ту част, далеке 1509. године „ни у част Херкула ни у част Солона“, Еразмо Ротердамски, Лутеров колега по мантији и критици, пише „Похвалу Лудости“, за свега осам дана и то уперену против најјачих. У океану радикалних промена, открића нових истина о новим световима долази до радикалног полазишта према највећој сили феудалног света,из сопствених редова. Институцији званој црква (Читалац не би требало да помисли да је Еразмо и критичар вере и изворног хришћанства, напротив, Христ је његов врховни учитељ, и налик Христу, који је из храма истерао трговце, тако и он жели да протера корумпираност, глупост и ограниченост схолистике). Била је то реч из уста Лудости (јер како се другачије обратити верним лудацима?) за уши архилудака.

Ипак, да је Лудост уједно и велики софист, сведочи и њено промишљање „Наши људи налазе немало уживања и у томе што поштују нарочито оне ствари које су им најнепознатије“. Па, може ли се исто питање поставити данас? Или је боље оставити иронично персонификовану слику Лудости да пева оде себи у част? Уосталом између мудраца и лудака, када се промисли и нема разлике, изузев у положају који се огледа у томе да је лудаку мање потребно за срећу и за храброст, као и то да је окружен скупином већег броја људи у друштву. Да је тако сведочи нешто касније и Кант и његове речи „Усуди се да знаш“. Дакле, потребна је храброст (емоција) за подухват спознаје (рацио). Или је пак потребна Лудост? Јер управо, знао је то и Кант, две су сметње на путу до сазнања. Стид који заслепљује дух и страх (УСУДИ СЕ) који у свему види опасност. Сем Лудости, ко би могао боље да ослободи таквих тешкоћа? Кога никад није стид и никад није страх? Управо је једна од главних замерки Лудости цркви, поред похлепе, о важности спознаје. Устаљено мишљење заступљено међу многим деловима црквене хијерархије које се односи на то да је образовање најкраћи пут до пакла говори о себи сама доста тога, а о томе сведочи и Лудост: ,,Сматрају да је круна побожности ако се нису ни дотакли науке, па чак не знају ни читати […] осуђују прљава уста која изговарају те тајне ствари којим се пре треба молити него их објашњавати.” Ко би ту онда био заправо луд?

Једна од погодности Лудости, јесте и то да она може задржати младост која иначе брзо одлази, као и то да зауставља старост, а неки су захваљујући њој, постали и бесмртни. На то упућују и антички богови. Зато је Купидон увек „непромишљени“ дечак, Бах је увек приказан као вечити младић коврџаве косе коме живот тече у игри, гозби и шали, Афродита се изнова подмлађује и увек је насмејана (а само се лудаци увек смеше), док је Флора била једна од најобожаванијих култова Римљана и уједно и мајка свих уживања.
Ту је и питање истине. Наиме, Еурипид је говорио да мударци имају по два језика, једним истину, другим сходно времену и приликама у којима се говори, док лудак, из простодушности говори лудо: истину. Сетимо се само свих владара, тих непријатеља мрске истине, који су имали дворске луде. У доба омчи, то су била готово једина лица која су их најоштрије критиковала, само што је то владаре засмејавало. Мора се признати, огромна је моћ и повластица из уста Лудости успети да се са уживањем чује не само истина него и отворена увреда. У њено име, знајући да једино она говори истину, можда и највећи мудрац, Сократ говорио је: „Знам да ништа не знам“. Прави мудраци, дакле поштују истинитост Лудости. Већи проблем јесу људи створени да их више привлачи лаж јер ми сви, људи, јесмо заправо похвала Лудости. Само каквој? Проповедник Солон, у Светом писму наводи „Бесконачан је број лудака“ али и „Безумље је радост безумнику“ што је признање Лудости да нема ничег пријатнијег у животу, али и ближег спознању. Управо поменути проповедник каже ,,И управих срце своје да познам мудрост и упознам безумље и лудост“, што и није тако лош савет. У супротном парадокси из историје постаће поновна стварност, у којој би се изнова водили крвожедни ратови у име љубави. Зато „највиша је мудрост правити се луд кад треба.”

Еразмо као критичар не штеди никога. Својом ерудицијом и ненадмашним стилом за хумор и маестралном иронијом (којом је пошао и аутор овог кратког текста али без наведеног придева) слика једно свеопште стање, у држави и цркви, и тиме наводи на изворни правац хуманизма и хришћанства, успут рекавши многе истине не само о сопственој епохи, већ и о Лудости, свестан да истина понекад може изгорети и на ломачи (Поново се поставља питање храбрости и лудости) али не и Лудост. Оне које је критиковао учинили би то у „У Божије име“. Можда је ипак време да се вратимо лудацима (пријатељима) из прошлости. Моби дик ипак не би ишао тако далеко.

„Стога остајте здраво, славни поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте.”

Аутор: Филип Маринковић

Scroll To Top