Када се снови срцем бране

Манојловић Дејан, Чувар ватре, Лагуна, Београд 2016.

У нама вријеме се мијења
и сви су опет спремни
да се боре за сан
У нама вријеме се мијења
са барикада рећи ћемо
No pasarán
Кад буде вријеме за то
(Хаустор, Сејмени)

Роман Чувар ватре Дејана Манојловића јесте једна велика књига. Не због броја страница, или формата, већ порука које носи и идеја које из ње провејавају. Сваки могући зазор читаоца, који би описа на полеђини помислио да због тематике није дорастао теми коју роман проблематизује, већ од прве странице биће урушен. Деведесте године прошлог века и демонстрације против режима никада нису биле тако пуне живота и снова, а растерећене од политичких прозивки и уперивања прстом на ове или оне, на које смо навикли када се пише о сличним темама, као што ће о њима говорити Никола, јунак овог романа.

Политичка превирања и ужаси који су са њима дошли, мизансцен су за Николину исповест која ће почети да се плете на улицама пуним незадовољних грађана, махом студената, који су уместо оружја увис дизали индексе. Тај наизглед безазлени вихор од његовог живота направио је ветрометину, породицу му је скоро неповратно расуо, а њега натерао да одрасте пре времена, задојеног пркосом као последицом тога што је био жртва туђих сукобљавања, исто тако – туђих интереса. Николин брат је, након неколико демонстративних делања, место идејног вође платио животом у егзилу, због чега је – како ћемо касније дознати, био само марионета са пришивеном оптужбом о оснивању терористичког покрета, на концима које су људи жељни власти и славе вукли како је њима ишло у прилог. Временом, Николин живот који се кретао „границама бола“, између „нерашчишћене прошлости“ и „неизвесне будућности“ добио је смисао у новим побунама које је осмишљавао са својим пријатељима („Покушавао сам да убедим себе да је наш осмех јачи од њихових изобличених лица“ (Манојловић 2016: 35)), у оснивању Мадредеуш трибјут бенда са којим је свирао испред кордона, у љубавном односу са Јованом, која се, нажалост, никада није навикла на живот изван своје куле од слоноваче.

Ипак, постојало је једно место које је и поред свега било неокаљано и неопрљено збивањима из света изван њега, место где се „сања, воли и верује“, које је пружало утеху и сигурност свакоме које за њега знао:

„Ретко ко би помислио да приђе тамо где се таласи преламају, на један шпиц земље обрасле у шибље испод неколико старих стабала запљуснутих с једне стране Дунавом, а с друге Савом. Ту није долазио нико осим нас који смо исцртали замишљену границу не бисмо ли одвојили тај простор од остатка света. Управо ту, преко пута највишег споменика у Београду, који пркосно штрчи на Калемегдану, на том шпицу с друге стране реке, налазило се наше место“ (Манојловић 2016: 19).

Са таквим жаром и љубављу један комад земље за који би се борили до последње капи крви, описивали су још само храбри момци, Дечаци Павлове улице, када су говорили о свом градилишту. Када је место београдских дечака постало угрожено, и они су показали исту одважност као и Молнарови јунаци и бранили га достојанствено и начинима достојним дивљења. Како се другачије опходити према склоништу које је безбедно и када гранате засипају град?

Једна џезвица из Париза, долазак чика Стеве, непоколебљивост пријатеља, писмо од брата, појава маленог пса, довољни су да у Николи изнова оживљавају ватру чији пламичак никада није угаснуо. Кроз град у коме „не престаје прича, а ништа се не чује. Свуд врви од погледа, а сви су невидљиви. Колико додира, а нико да се дотакне“ (Манојловић 2016: 166), он се креће као кроз нешто што му је отето, али нешто што не жели да напусти. И у проглашеном миру, он осећа тежину пораза, јер такву победу није желео. Његово војевање добиће циљ онда када режимски плаћеници прекардаше и упере прстом у оно што му је сада најсветије – у малену дунавску оазу. Са друштвом ће осмислити читав циркус како би понизио и обрукао оног који је његовој породици задао најтежи ударац неколико година раније, а који сада плива у злату, док његовом оцу који наликује догорелој свећи, чак и сутлијаш испада из руку, јер је слаб и „окрњен“ откако су га несрећне околности угасиле.

У индијским племенима, после поглавице и врача, најважније место имали су они који никада нису излазили из логора, и који су имали најважнији задатак – да чувају ватру. „Нека се битка добије, а нека изгуби… Али ватра је морала да гори. Никада није смела да се угаси“ (Манојловић 2016: 259). Ово је роман о људима који су у тешким годинама чували пламен од свих претњи, који му нису дали да утули ни под каквим околностима. Чувар ватре је прича о пријатељству, љубави, оданости, истрајности, слободи, одговорности и сновима који се могу одбранити само срцем. То је прича о променама које ће се неумитно одиграти, али чији се чак и неповољан курс мора искористити на прави начин:

„Хајде свако од нас ко жели исто, нека пробуди десет људи. И ти пробуђени, нека свако од њих нађе својих десет. Па даље још нових и нових… Свако то да уради на свој начин. Оним у чему је најбољи. Својим примером. Човек може да буде срећан само када је задовољан самим собом. Испуњен што чини добру ствар, што вреди и напредује. Новац, успех, углед, све је то сасвим друга прича. Истинска срећа је у нама, не изван нас. Када би људи почели тако да размишљају, сви бисмо били много срећнији. Знаш ли каква би се необуздана сила створила?“ (Манојловић 2016: 347).

Роман Чувар ватре кроз причу појединца приказује читав један свет, који је далек онима који су рођени после описаног времена, а који на прави начин осветљава једну минулу епоху. Дејан Манојловић на један неуобичајено елегантан начин пише о темама које се иначе интерпретирају кроз псовке и оптужбе. Чувар ватре је портал у деведесете, у протестне шетње за слободу и идеале којима и данас тежимо, сновима који и даље нису досањани, а које можемо изборити само ако верујемо, ако нађемо „својих десет“ и себе сачувамо од промене „само путем промене“ –  која мора почети од нас самих.

Ауторка: Маријана Јелисавчић

Scroll To Top