Основна примена медитације лежи у достизању духовног ослобођења, раста. Уздизању духа. А различите методе служе слабљењу веза с материјалним, дозвољавајући индивидуалном да се уздигне ка вишим, трансцеденталним сферама. За оног ко то успешно оствари каже се да је опипао обрисе Светог духа, Ruah HaKodeš (רוח הקודש), што је, можемо тако рећи, хебрејски израз за просветљење.
Најчешћа медитативна метода јесте она која укључује рад с мантрама, речима или фразама које се понављају задати број пута. Ово је пример навођене медитације, кроз унапред дефинисану структуру и кораке, те захтева велику праксу и понављање. Тако би кабалисти своје духовно успињање започињали набрајањем Божијих Имена по, рецимо, 112 пута. Свођењем концетрације на одређену мантру ради се на постепеном гашењу других чула, или боље речено ублажавању надражаја спољног света. Тиме се ум чисти од сувишних мисли и раздваја од свакодневног тока свести којим смо подложни током будног стања. Овом методом мантра се вербално понавља мада се то може и ментално извести. У имагинацији, без употребе гласа и без икаквог покрета тела. Овај приступ медитацији упражњаван је при раним кабалистичким школама тзв. hehalot (ההיכלות). Hehalot можемо превести као – палата. Тим изразом алудира се на визије небеске Палате о којима су говорили рани кабалистички учењаци и мистици. Такође, овај се појам поклапа и са симболиком небеске merkabe (מעשה מרכבה), односно небеских кочија из Језекиљеве визије. Литература Хехалота припада Јеврејским езотерним текстовима.
Други пример такође структурисане и вођене контемплација јесте она где се сва пажња визуелно усмерава на одређени предмет. У окултним праксама овај вид контемплације је најзаступљенији, а поред служења мантром овде је могуће укључити и далеко комплексније (словне) слике и дијаграме. Резултат је исти као и у претходном примеру, јер се на сличан начин постиже пражњење ума. Међу кабалистима најчешће се ради с Tetragramatonom (יהוה), односно четворословним Именом. Вероватно свој зенит овај вид духовног рада достиже се за време Рабина Шалома Шарабија.
Блиска претходној јесте метода сједињења која има врло важну улогу у кабалистичком медитативном систему. Њеном применом нема коришћења физичких помагала већ се своди на ментални процес и визуелизацију имена, без употреба слика или дијаграма, већ претходно савршено вокално и визуелно меморисаних. С обзиром да су комбинације тих имена унапред предодређене и не појављују се спонтано у мислима тиме овај метод потпада под вањски навођене медитације.
Такође, ту је и интерно диригована медитација и састоји се од мисли, осећања и менталних слика које се спонтано јављају за време праксе. Тада је најбоље фокус усмерити ка генерално широј области, око које се затим генеришу и групишу менталне слике које се посебно третирају. С обзиром да се ради о методи која није унапред дефинисана, она потпада у категорију најчешће коришћене неструктурисане медитације. Овај метод је оформио основу медитативног система рабина Нахмана из Бреслова.
За трећи вид медитације можемо рећи да се односи на ненавођене. Оне теже умном миру, тишини и апсолутном поништавању чулних надражаја, како интерних тако и екстерних. Нема пуно писаних трагова о примени овог типа медитације, мада се може рећи да је присутан у хасидским струјама рабина Dov Baera и рабина Levi Yitzchaka. Постоје основне претпоставке да је овај вид медитације практикован од стране напредних кабалиста, посебно ако се осврнемо на терминологију која се у тим случајевима користила. Наиме, кабалисти највиши ниво трансцеденције називају Ejn (אין), што буквално може бити преведено као Ништавило. Са великим Н, због симболике ништавила као извора стварања. Потенције. Ради се о највишем степену у ненавођеној медитацији, када целокупна перцепција и сликовитост ума нестају. Такође и творачку Силу, по кабали, називамо Еин. Еин је ван Постојања, одвојен од свега. Апсолутно Ништавило. Није изнад нити испод, нити је у стању мировања или кретања. Ејн је нигде, јер Ејн Није. Безвучан је, али није тишина. Нити је празнина – па опет из нуле Ејн-овог ништавила надолази Ein Sof.
Поред ове грубе поделе на три основне методе, медитације могу бити подељене и према начину примене: - према интелекту - емоцијама - или телесне.
Пут интелектуалног приступа вероватно је најдоминантнији међу теоријским кабалистима и био је коришћен ван основних кабалистичких школа. Најуобичајенији метод имао је за циљ контемплацију на различите аспекте Торе, трагајући за дубљим значењима самих заповести. Рад се такође састојао и од дубљег интелектуалног задирања у теорије о узвишеним аспектима универзума. За многе је овај пут водио у видно изражено стање екстазе и може се рећи да представља основу форме система у Хасидизму. Такође, интелектуални приступ убраја и проучавање молитвених дела, где се време и пажња марљиво посвећују контемплацији на сваки концепт у циљу личног рада и самопобољшања. Тако је овај метод начинио и основе Mussar покрета XIX века, који је директан одговор Hasidizmu. Био је од великог значаја у делима рабина Moše Haim Lucata, посебно у књизи Mesilat Ješarim, Пут праведног (מסילת ישרים). У тој књизи аутор даје све потребне кораке који воде га просветљењу, али не и сам чин Ruah HaKodeš, ултимативни циљ рада. Можемо га чак назвати и Великим делом, који је тако више у духу про западних учењака. Његов систем састоји се од десет корака рада, што се врло добро подудара с десет сефирота кабалистичког Дрвета живота.
Емотивни приступ такође игра веома значајну ролу у кабалистичким круговима. Посебно у оквиру kavana (כונה) приступа медитацији, система који формалне дневне молитве и праксе третира као мантре, посебно при Хасидским круговима. Идеја је да се сва осећања и емоције претворе у речи молитве, те лише физичких спона том приликом (hitpaštut hagašmiut, התפשטות הגשמיות). Овом начину рада често се придодаје и музика, која је посебно у прошлости имала далеко већу улогу, за време пророка из Библије. На тај начин Кавана добија пун смисао у томе што постаје посебно ментално стање које је неопходно за пун испољавање јеврејских верских обавеза (micvot) и молитви.
Стаза која комбинује интелектуални с емотивним приступом јесте стаза љубави, коју до детаља описује један од највећих јеврејских филозофа, Мајмонид. Он је записао да када особа дубоко контемплира о Богу, размишљајући о Његовим делима и чудесним изливима стварања, он постаје дубоко свестан Његове мудрости коју исказује страственом љубављу. Мајмонид ту помиње ниво љубави који назива hešek (חשק), односно страст, када су емоције тако интензивне да је свака мисао искључиво везана за тај одређени појам или објекат. Та љубав према Богу може бити толико интензивна да је у стању да душу човечју отргне од телесних оквира; а сам тај чин раздвајања називао се Божијим пољупцем. То се сматрало једним од највиших духовних висина које би мудро људско биће могло да искуси својим менталним и емотивним залагањем.
Трећи пут јесте онај телесни и он укључује покрете и вежбе дисања које играју кључну улогу у систему великог рабина Абрахама Абулафије. Та додатна лепршавост која прати формални чин молитве појачава медитативни ефекат посвећења менталном циљу. Тако је плес најважнији сегмент ове технике и најчешће се практикује међу Хасидима, иако нису они зачетници јеврејског ритуалног плеса. Чак и када би друге технике узгубиле у очима верника на значају плес би остајао сигиран пут ка екстази и просветљењу.
За још дубљи уплив у кабалистички приступ медитативним стањима и техникама вреди се упознати и са јеврејским шивитима, визуелно овековеченим метафизичким концептима, који пак не крше основна начела јудаизма о забрани атропоморфизације Бога. Вештим маневрисањем кроз шивите се приказује узвишена симболика хебрејских слова, која формирањем речи и реченица на сликовит начин представљају узвишене идеје овог мистичног тока јудаизма.
Талмуд учи да су за време празника Сукота у Јерусалиму:
„Свеци и људи, од дела, плесали пред народом носећи бакље и певајући химне похвалнице.”
Фестивал је посебно био наклон према онима који су својим трудом тежили духовном уздизању и напретку, како Јерусалимски Талмуд каже:
„Зашто се називао ”Фестивалом цртања”? Зато што је то било време када су људи цртали у Ruah HaKodešu.“ Толико је плес био уско испреплетан с просветљењем да је Свет који долази Olam HaBa (עולם הבא), што представља највишу духовну тежњу једног Јеврејина, описиван као: Плес Узвишеног и Светог, где свака индивидуа упире прст ка њему.
Аутор: Дражен Пекушић (Ars Magine)
