Јутарња рапсодија

Песма из збирке Предео с гробљем – брутални soul, Пресинг, Младеновац, 2016.

Устадох јутрос чврсто решен
да преживим још један дан.
Целу сам ноћ однекуд ходио,
а где сам стизао не знам.
Великом покретном траком,
рекла би моја dottoressa, нигде,
не скидајући прсте
с тастатуре мобилног телефона,
док успоставља везу са бићима вишим из
лавре Александра Невског
преко Facebook-a.
Пре је то гломазна спирала, кажем,
по којој доле-горе јурца избезумљено дете,
а неки упорни човек који ме
привремено мења
свира час чело, клавир, цимбало, виолину.
Из све снаге, пршти метал, батићи се распадају,
горе коњске гриве, пуцају перлонске жице,
стреловито их потом мења
други човек у кошмару,
трака се захуктава,
као да свира на чешљу, пуцају зупци,
врелина жари, пуцају зуби летећих риба,
жице се кидају, њиште кобилице, препарирани људи
поскакују као у запаљеном луткарском позоришту.
Трака се нељудски убрзава,
сцена се непрестано понавља.
Он и даље свира. Величанствено и опасно,
гудалима и батовима,
као касапским ножем и масатом.
Рахмањинова, Стравинског, Хендла.
Бријем се на невиђено,
засецајући у месо, журим,
сулуди дублер Pabla Casalsa да ме не стигне.
Вивалди покреће чаролију свитања,
нешто више тескобе и немира
део су историјских околности
које не попуштају, као у широким захватима
митски јунаци из косовског циклуса.
Стари фотограф на тераси у приземљу прво
дрвеном ногом шутне лутку из
Музеја воштаних фигура,
а онда почне да развлачи
црно-беле негативе спрам светла
јутарњег бунила.
А видео је већ све,
исписник Хијеронимуса Боша,
који се одлучује за чекање. Јер
под ружичњаком су се цаклили мачићи,
две хрпице тафта из Сент Марселина.
Мачка приправна у ставу малог темплара,
између младунаца и психотичне вране која је
скакала по бетону.
Kао камени Милтон Манаки, непомичан
у усредсређености, на тераси је са
фотоапаратом чекао старац, без мора.
Из пуног трка сам се устремио на врану
покушавајући да је ухватим на волеј.
Птичурина је узлетела,
направила полуокрет и изненада
се попут пакленог, шпицастог трупла
стуштила на мене. Тренутак јасног увида,
искорак у страну и страховити леви кроше
Ленокса Луиса покосио је сподобу
која је онда као Луциферова чигра на бетону,
поскакивала у чеврну, до коначног пада.
У бољем свету подрумских тајни
већ су нестале мачке.
Kад сам се вратио с посла
стари фотограф ми је пружио слику
на којој стојим над огромном,
мртвом враном,
са подигнутом крвавом песницом,
очњака оштрих и блиставих,
као врели челик будућности.

Аутор: Слободан Тодоровић

View Comments (2)
  • Ostati u malim, ličnim kvadratima, ili izaći van? Opasnost vreba bez obzira na odluku. Zakoračite hrabro i suočite se sa demonima. U zavisnosti od opredeljenja, život je podeljen na runde. Najtvrđi su se nekad borili dok stoje na nogama. Kasnije slede dirigovana skraćenja.
    Stoga, zanemarite uskraćivanja, borite se, ne predajite se nikad, kao Guevara, Marciano, Dillinger, Muhammad Ali, Sitting Bull, španski borci, Sacco e Vanzzeti!

  • Какве сцене, какви узвитлани призори… Маестрално! Песма по свему специфична. А палета интерпретација готово непресушна. Кадрови (могу слободно тако да их назовем јер су филмски а завршница, по мени, чак потпуно стрипска) потврђују и да је песник изузетан визуелиста.

Leave a Reply to Slobodan Todorović Cancel reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top