Јован Марковић: “Филм се мора читати, а поезија мора гледати”

Још једна књига у издању Трећег трга дело је аутора Јована Марковића. Ово је његова прва књига песама Знакови и знаци објављена као награда на конкурсу „Тргни се! Поезија!“ у категорији за прву књигу. Након представљања књиге на Сајму књига у Београду, следи и промоција у Полету, што је био повод за овај разговор.

Да ли волиш када те питају какав је осећај имати своју књигу у рукама?

Не баш, пошто не знам како да се одредим према томе, тачније не знам да ли имам икакав посебан осећај. Наравно, срећан сам што је књига објављена, што песме које сам држао у компјутеру сада постоје у друкчијем облику, доступне су другима и то је, ваљда, најбитније. Не видим разлог да фетишизујем књигу као предмет.

Може ли, за почетак, неколико речи о настанку књиге и о томе откуд баш Трећи трг?

Од тренутка када сам дошао на идеју да бих могао да пишем песме по хороскопским знацима, књига се развијала споро, писао сам по једну песму месечно, некада и ређе. Нисам тада имао никакву представу шта ћу са тим песмама нити сам себе видео као песника, мислим да сам их у почетку скривао од самог себе. Међутим, онда, с времена на време, погледам шта сам писао и видим да то ипак није лоше, неким деловима сам чак искрено био одушевљен. Затим сам песме дао пријатељима да читају и добио сам одличне реакције и то је било пресудно да се уверим да ту заиста има неког квалитета. О начину објављивања нисам знао ништа, јер једноставно нисам био у свету поезије. Онда сам, такође од пријатеља, добио савет да рукопис пошаљем на конкурс Трећег трга и мислим да је то стварно био добар избор, јер та издавачка кућа, у време када је поезија на маргини, успева ипак да буде приметна и препозната. И оно што је још битније, објављују заиста добру поезију. Имао сам прилике да се упознам и са другим књигама које су објављене преко конкурса (за две године објављено их је 9) и мислим да су све добре. Драго ми је што се моја књига налази у таквој екипи.

Твоја књига се зове Знакови и знаци и подељена је на два дела, или можемо рећи две перспективе. То на прву може да звучи структуралистички или можда постструктуралистички, али кроз називе песама схватамо да се ради о хороскопским знацима. Можемо ли ово да схватимо, између осталог, и као интенционалну алузију која усмерава на (пост)структуралистичко читање?

Не знам тачно шта би био постструктурализам (слично је и са постмодернизмом), а није да нисам покушавао да сазнам. Хоћу рећи да су те релативно нове струје мишљења још увек поприлично недефинисане, па се некада питам да ли уопште нешто такво постоји. Тако да са тим никада нисмо начисто, барем у мом случају, више те ствари поимам интуитивно. У том смислу, могу да се сложим да у концепту збирке има нечега што би се могло тумачити на такав начин. Мени је, на почетку, идеја о знацима била једноставно интересантна и пружала ми је могућност да имам оквир за сваку песму, задату тему на коју морам да одговорим. Касније, размишљајући о значењу таквог концепта, схватио сам да се може тумачити у том „семиотичком“ смеру – цела збирка је покушај да се одређени људски карактери, осећања и идеје означе, али све то ипак остаје недоречено, па истовремено говори о немоћи једног таквог покушаја. Сама идеја песме као знака ми је јако занимљива, јер песма је најнепоузданији могући знак, расплинут до те мере да готово укида свако одређено значење. Међутим, питање је да ли је баш такав знак искренији и поштенији од свих оних знакова који нас свакодневно окружују, а за које мислимо да знамо шта значе.

Фото: Владимир Опсеница

У једном од наших разговора поменуо си да ниси претерано читао поезију пре него што си написао књигу, иако сам кроз разговор схватио да ипак познајеш поезију. Какав је твој однос према читању и писању, односно како ти се чини она теза да без доброг читаоца нема доброг писца?

Да, обично кажем да нисам неки познавалац поезије, јер, заиста, у поређењу са прозом, теоријом или филмом, поезију сам много мање конзумирао. Наравно, пошто сам завршио књижевност, немогуће је да не познајем поезију ни мало, али то познавање се базирало искључиво на факултетском програму, дакле дела кључних, канонских песника. Има ту ствари које су ми се свиделе, али сам поезију касније занемарио, јер сам ваљда мислио да се њоме никада нећу бавити. Тек сада када сам завршио збирку, почињем да се враћам поезији и као читалац. Док сам спремао рукопис, једини песник кога сам читао био је Бранко Миљковић, јер ми је на чудан начин помагао у писању. Не бих могао да објасним на ком нивоу се тај утицај одигравао, мислим да се не ради о идејном, у питању је енергија коју добијем док читам његове песме, начин на који спаја речи на мене делује некако магично. Што се тиче тезе коју си поменуо, мислим да има у томе истине, али везе читања и писања су толико замршене да је тешко о томе ишта прецизно рећи. Читање сигурно утиче на писање, пре свега због тога што обликује личност, али обликују је и разне друге ствари. Најпоузданије што могу рећи о томе је да читањем ствараш естетске критеријуме које би требало да примениш и на своје писање. Читање те чува од младалачке бољке откривања топле воде. То је процес губљења невиности, наивности, патетике, претенциозности, само што треба бити опрезан и све ове побројане елементе ипак сачувати у довољним количинама, да не би постао јалови циник који не види разлог за писање, јер је „све већ написано“.

Поред поезије, пишеш и друге текстове, пре свега филмску критику. Како видиш однос књижевности и филма? Може ли се читати филм и гледати поезија?

Мислим да се филм мора читати и поезија мора гледати. Када кажемо читање филма заправо мислимо на пажљиво гледање, трагање за значењем. Друга страна тог термина за мене има негативан призвук и односи се на посматрање филма искључиво као приче. Филм се у том случају дословно чита, као драма, при чему се занемарује визеулни или звучни аспект. Доминантна филмска продукција, као и све већа експанзија ТВ серија, подстиче такву врсту гледања, где је једино битно пратити информације заплета. Тако долази до редукције уметничког света филма, слика постаје нека врста допуне титловима, илустрација дијалога. Чињеница да филмове све више гледамо преко лап-топа (неко можда и преко телефона), говори у прилог томе. Са друге стране, поезија се неминовно гледа јер је један од највећих адута поезије способност стварања снажних слика.

Такође си писао и сценарио за филм Camera obscura у којем се нашла и једна твоја песма из књиге Знакови и знаци. Свакако да је добро када се различити уметнички медији прожимају. Има ли филма у твојој књизи песама?

Мислим да нема у неком конкретном облику, нема, на пример, цитата или алузија на неке филмове. Такође, не могу рећи да ме је неки филм или неки кадар подстакао да напишем песму. Људи који су читали моје песме препознавали су ту изражену визуелну црту, али то је доста чудна ствар, јер је за мене та визуелност ипак ствар језика. Тешко је то објаснити, али знам да ме филмски кадар не може подстакнути на писање, да ми покрене асоцијације, као што то је то учинио Миљковић. А да ли је гледање филма развило код мене појачану визуализацију ствари, вероватно јесте, али то је још један од тих замршених утицаја које је немогуће одгонетнути.

Можда је још рано то питати, али занима ме да ли имаш у плану да наставиш са писањем поезије или још увек ниси размишљао у том правцу?

Имам у плану, али тај план не гарантује ништа. И ову збирку сам написао на неки начин спонтано, нисам форсирао писање, па верујем да ће тако бити и са другом, ако је уопште буде. То, наравно, не значи да седим и чекам да ми с неба падне инспирација, опипаваћу терен, али питање је да ли ћу нешто напипати.

Ускоро следи промоција твоје књиге. Када и где?

Тринаестог децембра, у 19 часова, у клубу „Полет“ у Београду. То место иначе препоручујем, поезија је само једна од ствари из сфере уметности и културе, које проналазе своје место у „Полету“ и тако добијају прилику да комуницирају са публиком.

ЈАРАЦ

Лице је само линија што спаја профиле
за осмех не оставља места
из главе нагоре пушташ корене налик на упитнике
пловке на које пецаш пропуштене шансе
громобране што привлаче
наелектрисање туђих прошлости

пушташ да те грувају таласи мора
са фотографија на којима те нема
данас је дан ништавила
пожељно је себе разбити
преточити на сва празна места
кренути на све стране света
цео дан цедити живот у капима

у кратким паузама испражњен
слушати како срце куца.

Разговор водио: Душан Захаријевић 

Scroll To Top