ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: ВОЛЕТИ ОНО ШТО ИМАШ

ЛАЖЉИВА ПЕСМА

Птицо висока, сестрице облаку по висини,
какве ли сам путање извојевала,
какве ли сам скице шарала,
по постељици, мајци у утроби?
Какве свраке и непоменице,
кад ми под ноктима, јоште траг њене крви.
Повраћам цемент и глину жваћем,
заливам јодом и није ми доста,
на телефон разговарам са ђавлом,
и грумен олова носим уместо срца.
Тридесет слова сам изучила,
свако сам лажју украсила,
и први плач што сам изустила,
био је једнако лажљив,
као и ово што сада признајем.
Сад стомаком гмижући,
понизно пролазим улицом,
не желећи ни Добар дан да кажем,
плашим се,
опет ћу да слажем.

РЕФЛЕКСИ ПАНИКЕ

Трепере слике, недоживљене.
Разливене сене,
блатњаво се лепе,
тискају се сувоњава срца,
на вратима виси прикуцан врабац.
Бунцају звона,
прежвакане теме.
Асфалтом подригују шахтови,
негодујући испуцале пете.
Бљескају рефлекси панике,
у поворци, то разливено мастило.
Мршаво псето огледа се у бари,
семафор заспао на црвено.
Зрију трешње у глави,
Јесен лишћем заклања,
земљу да не јечи.
Под потиљком,
нада дрхти,
ни мртви не остају мртви.

ПЛАШЉИВИ ЦИВИЛ

Бичеви којима се бичујемо,
одавно су заметнули чвореве.
Дајем страху сва права,
смрти бих се поверила.
Кипети, а бити лонац,
на хладном огњишту,
вијати себе у круг,
на псећи начин.
Лошим сам се, хамовима,
опремила за овај свет.
Даноћно бих цитирала Шоа,
“Ја сам плашљив цивил,
који само седи”
Читав дан од досаде,
ослушкујем возове,
и љуљушкам се у теби,
као у својему сну,
док ти гладујеш,
против мене.
Изјутра потечем,
у два рукавца,
куд год кренула,
у сусрет бије црн талас,
а, живот заводи на борбу,
та борба, као борба са тобом,
која увек завршава у кревету.

Ауторка: Јелена Стајић

Scroll To Top