Још један осврт. Још речи. Још једна опомена на нашу заосталост и безвремене табуе. Тако пуно речи за тако једноставне ствари. Тако мало речи за речи које још нису створене. Да су људи знали да ће уметност само исправљати људе и да ће исправкама исправљати исправке, те тако довести у слуђеност многе наивне душе, остали би у Неолиту, градили колибе од сламе, поштовали претке и обожавали обожене.
Превише је времена прошло како се људи фасцинирали злом, искривљеним, трулим, и доживљавали то као део себе, после схватили да могу преживети само ако учине бунт, препевати, а не певати, мислећи да чине добро. Толико дуго да су заборавили да и лепота постоји. Могу говорити о забрањеним темама које су настале на темељима трусног земљишта уметности , али тиме ништа не казујем, само изговарам (пишем) речи. Некад је потребно написати дела, нацртати празно и почети живот онакав какав смо хтели када само били деца.
У уметности је све дозвољено, као таква она нема права на табуе. Нема право да некоме брани слободно мишљење, да ограничава или још горе понижава, ни уметност ни уметник. Међутим, дешава се да уметник прво ограничи себе, тиме ограничи све око себе. Уметник се поводи за провереним формулама да би био афирмисан као уметник-геније. Но, и то је део глобалног ритма уметности где ништа није сувишно, чак ни такав уметник, јер је он носилац тренутне струје уметности, коју је потребно одржавати док се не изуче сви њени делови (не исцрпе сви извори комбинација) боље речено, док се не спозна грешка у компоновању.
Када се спозна грешка онда ће се сва претходна остварења чинити као скице за новонасталу струју. То ће бити знак да је уметност еволуирала, и тако све док у човеку буде лепоте, јер нас права лепота неће терати на грешке, него нам отворити очи и стварно ћемо видети будућност.
Ауторка: Софија Муњас
