Једнопрсти чаробњак Зоран Живковић

Покушавала сам скратити вријеме читајући. Али, моје читање у аутобусу нагло прекиде глас нашег Водича који рече: „Већ је касно и уморни смо, па када стигнемо у Београд, прво ћемо отићи до хотела, а онда ко хоће, може на Сајам књига!“ „Али, ја морам одмах на Сајам! У противном нећу стићи на промоцију!“, биле су реченице које сам понављала све гласније док водич и колеге нису схватили да нећу одустати… Јер,  битан разлог моје посјете 61. међународном сајму књига у Београду била је жеља да присуствујем промоцији нове књиге Зорана Живковића. И стигла сам!
Писац Зоран Живковић лагано је и достојанствено корачао Тргом књиге разгледајући притом наслове што су се налазили изложени на штандовима. Стајала сам и посматрала како га неки тамнопути човјек снима малом камером. Тај призор ме подсјети на приче из његове нове књиге Тумач фотографија, коју сам већ држала у руци, и на чију промоцију сам коначно дошла…

Ако одмах не дознам ко је господин преко пута, неће ми се указати друга приликa

„Сваког ускогрудог човека који се пита чему уопште уметност треба најпре ударити у главу једном књигом Зорана Живковића, а онда га натерати да је прочита. Ударац неће нанети пуно штете – Живковић је мајстор сажетости који никада не расипа речи и странице – а од читања би могло да буде неке користи.“ (Тамар Јелин)

Не сјећам се да ли су са полице библиотеке у којој радим на мене некада пале књиге Зорана Живковића, али знам да ме нико није натјерао да их све прочитам. А јесам. У овом тексту покушаћу дати одговор на питање зашто радо читам баш његова дјела. Као библиотекар, знам да није лако бити књига, али сам у то заиста и повјеровала када сам прочитала роман Књига. Када су ми се оне саме повјериле. Да, вјерујем написаном и у осталим дјелима овог надасве необичног и чудесног аутора. А за мене није мала ствар када вас писац фантастике убиједи да повјерујете у његове снове, визије, идеје.

Живковића читају у 23 земље, на 20 језика. Аутор је 22 прозна дјела. Петнаест година је изучавао, о њима писао и преводио најзначајнија дјела свјетске научне фантастике. Добитник је „Светске награде за фантастику“ за роман мозаик Библиотека (2003), награде „Милош Црњански“ за Четврти круг (1994), награде „Исидора Секулић“ за Мост (2007), награде „Стефан Митров Љубиша“ (2007) за укупно прозно стваралаштво, три награде за допринос фантастичној књижевности: „Арт-Анима“ (2014), „Станислав Лем“ (2015) и „Златни Змај“ (2015). Угледни амерички књижевни часопис „Светска књижевност данас“ у децембарском броју (2011) садржи темат о Живковићевој прози. Зоран Живковић је и професор Креативног писања.

Живковићев чаробни штапић

Оно што је Шопен успио са десет прстију, у причи Шапат у којој Живковић пише о разреду од петоро аутистичне дјеце и њиховом учитељу који је Шопеновом композицијом успио изазвати чудо – Живковић је успио само једним. Својим десним кажипрстом превазишао је, по ко зна који пут, зид таме, створио прикладан амбијент, те ослободио способност говора.

Јер, како сазнајем из једног Живковићевог интервјуа, у Америци је причу Шапат прочитао један учитељ на свом часу ученицима од којих је један био аутистичан, те у школи  никада није проговорио ни ријеч. Међутим, када је звонило за крај тог часа, исти дјечак је при одласку махнуо учитељу и рекао: „Хвала, довиђења!“ („Thank you, bye!“)

Такво чудо проистекло куцкањем чаробног штапића Живковићеве десне руке по тастатури нимало ме не чуди, јер поред тога што ослобађа туђе, само (наше) скривене  свјетове, Живковић је творац и нових. И то једне потпуно нове стварности коју, захваљујући његовим маштовитим идејама, можемо не само замислити, него у овом случају, и омирисати, јер: „Неки су били љути и горки, други баршунасти или слаткасти, а постојали су и варљиви, непостојани мириси, који су се појављивали и нестајали на махове, остављајући за собом утисак недосежности, нестварности.“

Једни те исти мириси, односно свјетови, протежу се кроз више Живковићевих прича у различитим романима. Његови такозвани романи мозаици (Немогуће причеНемогуће приче 2, Тумач фотографија…) саздани су од више прича, са одређеном дозом везивног ткива која их спаја у једну цјелину. Та везивна доза некада је дата као прекид у последњој реченици баш у часу када је најзанимљивије. Када шегрт у причи Свод злодуха (Четврти круг) коначно увреба прилику те се попне на скеле да би видио шта је Мајстор насликао, читалац остаје ускраћен описом виђеног („И ја се попех…“), које се наставља тек (једну причу) послије „Попех се и видех…“ у Пакленом  уговору.

Међутим, Живковић повезује приче и у различитим романима, и то без хронолошког редослиједа. Овај начин писања додатно позитивно утиче на читаоца, био он тога свјестан или не, тим што ће га покренути те заинтересовати да пробурла, тј. потражи (у приватној библиотеци или одласком у градску) претходно прочитано да би стекао увид у цјелокупну пишчеву идеју. Тако са планете описане у Живковићевој првој књизи Четврти круг у причу Књижара (у сасвим другој књизи) долази човек за кога сазнајемо да је у ствари  лопта сапоменуте планете.

„Али то још никако није било оно најгоре. Ох, не!“

У причи Мантил у роману Мост, наратор среће и прати „самог себе“, тако да на два мјеста током читања читалац више није баш сигуран  о ком „ја“ се ради. Држао сам се на извесном одстојању од себе, не желећи да приметим да се пратим, премда се нисам освртао. Убрзао сам корак када сам на раскрсници скренуо десно у попречну улицу. Стигавши до угла, кратко сам извирио. И даље сам постојано напредовао. Сачекао сам неколико тренутака да мало одмакнем, па сам и сам скренуо.“

Занимљив је и тренутак када ја-у досади гледање (кроз рупу у новинама)  како „му“ у фризерају прекопута перу косу, те почиње (око рупе) да чита рубрике из новина, које нису биле обичне вијести, већ оне које су дио Живковићеве мозаичне приче…

Детаљ по детаљ до имагинарне стварности

У Мантилу, као и у већини осталих Живковићевих дјела,  долази до изражаја и пишчево придавање важности наизглед невидљивим и небитним детаљима, чиме нас вјешто шета линијом која раздваја реално од фантастичног. Описујући изглед ревера на мантилу, од којих је један заобљен, а други зашиљен, и објашњавајући да је због тога купљен на распродаји, Живковић као да пише о стварним људима, који итекако воде рачуна о свакодневним, обичним стварима. Ипак, знамо да ходамо по танкој граници, јер главни јунак описује тај изглед ревера на себи кога је срео на вратима. (А госпођа Олга критикује мртву госпођу Веру у причи Ешарпа: „Напросто, постоји граница испод које се не иде, били живи или мртви.“)

А тек када нам овај писац сервира све могуће и немогуће негативности јунака, ситуација или стања, да би на крају ипак нашао једну, али вриједну негативност и приказао је на оптимистичан начин. Такопослије набрајања низа рђавих опхођења од стране људи према књигама, писац о људима закључи: „Права је срећа, заправо, што немају језик дугачак као у змија јер би онда зацело њиме окретали листове.“

Књиге су чест мотив Живковићевих прича, било да их оживи (Књига), рашчерупа (Писац) или чак поједе (Библиотека). Оне постају и могуће оружје у роману Књига: „Директор је начас, у блеску импровизације, помислио да узме један овећи, крути том с оближње полице – какву илустровану историју уметности, рецимо, оне су баш погодне за ту сврху и да уз помоћ неког добровољца, можда баш аутора Трулог манастирског духа, покаже како се убиство књигом без по муке може извести.“ Поносна сам због тога што су баш књиге, које су једна од само две интелигентне врсте на цијелој Земљи, мотив и овог, мог текста.

„Да није књига, на шта би личила људска заједница?“

***

Осјетих гуркање у леђа и кроз жамор овог вашаришта књига чух охрабрујуће ријечи пријатељице: „Хајде, приђи му, шта чекаш…“

Упознала сам тада овог писца који ме у својим књигама води ван граница реалности, вјешто скривајући од мене само моменат прелаза. Али, не љутим се због тога на њега. Ја уживам у његовој умјетности.

Промоција књиге “Тумач фотографија” на прошлогодишњем Сајму књига. На фотографији: Зоран Живковић и Ивана Букејловић, ауторка текста.

Иако нисам тумач фотографија, једна слика са београдског Сајма књига 2016. године је остала у мом сјећању. Она на којој разговарам са сасвим обичним и једноставним човјеком, творцем многих чудесних и необичних књига.

„То је дакле моја казна? Да читам?“

Ауторка: Ивана Букејловић

Scroll To Top