Јапанско друштво и шинтоизам

 Шта је шинтоизам?

Кроз овдашње образовне системе се провлаче разне религије и митологије, али оно што се не помиње често и о чему ентузијасти и интересанти могу да се информишу само преко интернета, јесте једна од азијских древних митологија – шинтоизам. Ако бисмо га назвали многобожачком религијом, тај назив би био само делимично тачан јер се може сматрати религијом, али је концепт бога оно што је дискутабилно у овом, више филозофском, систему идеја и прича. О шинтоизму, као аутохтоној јапанској митологији, научна сазнања се црпе из кинеских списа писаних пре нове ере. Кинези су описивали јапанске приче и веровања и убедљиво највећи извор сазнања о њима се налази у древном кинеском спису званом „Кођики“. Од самих почетака јапанског друштва, односно од племенске заједнице стациониране на територији званој Јамато, па све до данас, шинтоизам је опстао. Иако је мењао своју форму током векова због спољних утицаја и прилагођавања осталим религијама, изворни шинто, или „пут камија“ и данас има велику улогу у друштвено-културном животу Јапана.

Пут камија

Ками је концепт који има централну улогу у шинтоизму и неретко је погрешно превођен у осталим језицима са значењем „бог“. Та грешка произилази из превођења у оксиденталне језике у којима је концепт бога јасно одређен, веома близак и познат, док је оксиденталним друштвима потпуно страно, односно чудно, да постоје друштва која верују у нешто „више“, а да то није бог. Ками је тежак термин за превођење, јер постоји више пиктографа (канђија) којима се ова реч пише, а сваки од њих носи и различито значење: високо или изнад. Дефинисати шинто концепт камија је такође веома тешко, јер су Јапанци у дубини свога бића интуитивно свесни постојања камија, са њима директно комуницирају, а ни идејно ни теолошки нису формулисали његов јасан појам, како наводи Астон у својој књизи о шинтоизму. Ками није ни божанство, ни виша сила, нити је полубог, а нити је нека мистична енергија. Ками је ентитет који дефинише или настањује суштину неке појаве, бића или ствари, оно што бисмо најприближније назвали есенцијом. Ками су и људи, животиње, дрвећа и олује, али се у аутохтоним шинто митовима налазе и неки камији који су персонификовани. Тачан број камија у шинтоизму је непознат и недовољно истражен, а сумња се да их има преко милион. Ками је дух, али не у оном значењу које већина људи придаје овој речи. Ками је истовремено и позитиван и негативан и недокучив.

Митологија

Шинтоистичка митологија је веома интересантна у поређењу са европским митологијама. Док у грчкој, египатској  и хришћанској митологији, на пример, постоје митови о стварању целокупног универзума, мит о стварању у шинтоу је ограничен само на стварање Јапанског острвља. Митови могу много рећи о друштву које их гаји. Према шинтоистичкој митологији, све што нас окружује је ками. Један од најпознатијих шинтоистичких митова је о персонификованим камијима, брачном пару Изанаги и Изанами. Њих двоје су послати од стране свих осталих камија да створе јапанска острва. Према том миту, Изанаги је у океан бацио своје дијамантско копље, од чијег ударца о површину воде и капи које су се у том моменту расуле су настали дијаманти који су се претворили у острва. Деца овог брачног пара већ нису била персонификована: Сусаноо је био ками олује и океана, Цукујоми је био ками месеца и месечине, док је Аматерасу била ками сунца и ватре. Још једна интересантна ствар јесте да су камии били родно одређени иако нису били у људској форми.

Следећи шинтоистички мит који је веома познат у односу на остале, везан је за обред склапања брака у Јапану и влада правилима овог обреда у неким срединама у Јапану и дан-данас. Наиме, када су Изанаги и Изанами ушли у храм да би овековечили своју љубав, први ко је у том сакралном моменту проговорио, била је Иазанами. То је брачном пару донело проклетство, јер је Изанами на свом првом порођају преминула, тако што јој је прворођени син спржио утробу. Овај мит је имао велики утицај у јапанском друштву када је у питању био положај жена, као и родне улоге. Одакле проистичу друштвене норме да жене морају да ћуте приликом склапања брака у шинто обреду.

Такође, ни шинтоистичка митологија није прескочила свет мртвих, што је велика сличност са оксиденталним митологијама. Ту се издваја још један надалеко познат мит о Изанаги и Изанами. Наиме, када је Изанами преминула, отишла је у Јоми, свет мртвих, који насељавају само персонификовани камии, али не и људи. Како овакви митови обично иду, Изанаги је одлучио да оде у Јоми, не би ли вратио своју супругу. Јоми, као свет преминулих, чувају утваре и такозвани јокаи – разна митолошка бића у разним облицима. У овом свету су сва тела у фази декомпозиције, што показује „реалнију“ страну шинтоистичких прича. Наиме, када је Изанаги видео Изанами и њено тадашње стање, кренуо је да бежи из Јомија, а Изанами је за њим послала јокаије, не би ли га задржала поред себе. Херој ове приче ипак успева да побегне. Каснијим умивањем од прњавштине загробног света у оближњем потоку, из Изанагијевих очију настаје још камија. Овај мит доста говори о односу јапанског друштва према смрти и како она изгледа, а тај однос се знатно разликује од већине друштава Оксидента.

Етика

Ако се упореди шинтоизам са политеистичким религијама и митологијама, лако се да видети да се знатно разликују, јер шинтоизам нема ни писани ни неписани етички кодекс, већ само скуп поучних прича. Одређење некакве више заповести или норме у шинтоизму не постоји, за разлику од хришћанства, рецимо, јер се за шинто подразумева да је украсти или убити лоше. Астон говори да су у шинтоизму неживи и живи свет подједнако заступљени, те да је то оно што шинто издваја из бајковитог оквира. Концепти тоталитета добра и тоталитета зла, раја и пакла, такође су изостављени из шинтоа. Једини концепти који се сматрају негативнима су болест и прљавост. Нема апсолутног камија, бога нити греха у шинтоизму. Камии, митолошка бића и Јоми, као и друге појаве из шинтоистичких митова, у јапанском друштву су схваћени као бајковито описане метафоре за свакодневне појаве – ветрове, животиње или гроб, односно смрт. Шинто је једна од ретких религија или митолошких система који није својим поштоваоцима уносио страх и насилну веру у нешто, већ се у својим причама базирао на интеграцији и љубави, што је масовно придобило првобитне друштвене заједнице на територији данашњег Јапана.

Обичаји

Шинтоистичких обичаја има заиста много и сваки од њих заслужује пажњу у неком дужем, подробнијем научном раду. Већина обичаја је базирано на шинтоистичким митовима и причама, као што су умивање и прање руку и уста пре уласка у храм, на пример. Постоје и норито, оно што бисмо ми назвали молитвама или понудама. Међутим, њихова сврха није у томе да их богови чују или конзумирају, већ су оне као форма захваљивања одређеном камију или више њих. Такође, оне служе и као извесне молбе природи да пружи сунце, кишу, плодну годину, вољу за учењем и тако даље, што је веома честа појава у паганским обредима, те је ту шинтоизам доста сличан са европским митологијама. Постоји више исказивања поштовања камија у шинтоизму, а један од њих су понуде – то је обично храна која се доноси у храм или на гроб, али је функција те понуде само израз поштовања, попут наклона или пљескања рукама у храму. Сврха понуда, опет, није да их ками конзумира, као што је то случај у православљу, где се понуде у облицима хране остављају напоље, да би га дух преминулог конзумирао.

Битну обичајну улогу играју чести шинтоистички фестивали који су масовно посећени. Они најчешће славе једног камија или неку појаву, као што су лето, живот, време, па чак и фалус. Наизглед једноставне ствари се у шинтоизму прослављају као веома значајне. Фестивали су веома украшени и постоје разни обичаји везани за различите фестивале.

Храмови

Храмови су веома битна ставка за једно друштво. Начин изградње и субјективни осећај који храм одашиље појединцу су круцијалне ствари када читамо начин размишљања и живота једном друштву. Док су хришћански храмови грађени високи, са погледом само на горе, где је бог, а старогрчки храмови имали отворене зидове ка својој околини, шинто храмови својим изгледом не сугеришу ни на какав ауторитет. Они су веома скромни, често веома мали, грађени од дрвета и има их веома пуно широм Јапана. Улога шинто храмова је чување регалија и место на ком верници долазе да дају понуде и кажу свој норито, који је потпуно арбитраран, а не писан, као што је то у неким религијама. Регалије су сакрални предмети остављени од стране камија. Три најпознатије регалије је Аматерасу оставила првом јапанском цару, Ђиму Тенноу, а то су били мач, полу-драги камен и огледало, који се и даље чувају у једном токијском храму. У храмовима се налазе и медијуми, који представљају спој света камија и људи. Ови медијуми нису никаква форма свештенства, већ су то обични предмети, односно шинтаии, који могу бити најобичнји камен или дрво. Предмети који имају митаму, односно ками чувара храма у себи, ондосно шинтаи, опасани су белим канапом, да би били препознатљиви као свети унутар храма.

Шинтоизам има религијске карактеристике, с обзиром да је поседовао и извесну форму свештенства. Први радници у храмовима биле су жене, које су се називале мико и имале су сопствене карактеристичне униформе. Примарни задатак им је да одржавају храм и учествују у обредима, најчешће прочишћавања. С обзиром да болест и прљавост имају веома негативно конотацију у шинтоизму, појединци који су се сматрали прљавима и болеснима долазили су на обреде чишћења у храм. Мико би их „прочистила“ користећи бамбусов штап са кога висе свети парчићи папира, зван гохеи. Тек доласком будизма у Јапан улогу свештеника су добијали и мушкарци. Шинтоистичко свештенство у Јапану није имало много политичког утицаја, за разлику од хришћанског свештенства у Европи, што много говори о јапанским законима и друштвеном понашању. Шинтоизам и дух првог цара су добили на значају тек током два светска рата у којима је Јапан учествовао, и то само зарад подизања друштвеног морала у ратним временима. Шинтоистички, као и будистички храмови, касније су били и у функцији прихватања деце сирочади, школа за традиционалне борилачке вештине (дођо) или класичних школа.

Најзначајнији шинтоистички храм је храм у Исеу. Тај храм је специфичан јер се верује да се једном годишње сви камии и јокаии из шинтоизма састају тамо. Том догађају је посвећен и читав фестивал.

Шинтоизам у контакту са осталим религијама

Највише утицаја на шинтоизам је имао будизам који је из Кине дошао у Јапан у седмом веку наше ере. Шинтоизам је био добра подлога, јер оригинални индијски будизам није имао места да направи друштвену стратификацију и у Јапану. Изузимајући концепт будистичке дарме, те раслојавајући будизам на многобројне култове и секте у Јапану, шинтоизам је успео да модификује будизам и адаптира га на актуелно друштво. Јапански зен будизам је био плод овог спајања. Такође, строгост кинеског конфучијанства дуги низ векова није успевала да обузме шинтоистичка веровања, све до уздизања националистичких и фашистичких покрета у двадесетом веку.

Хришћанство није успело да наруши чврсту комбинацију зен будизма и шинтоизма, иако је придобило многе вернике у Јапану. Међутим, с обзиром да се постулати хришћанства скоро потпуно разликују од „постулата“ шинтоизма и зен будизма, присталице хришћанства су биле грубо протериване из земље. Наравно, поправљањем јапанских спољно-политичких односа у деветнаестом веку, хришћанство постаје прихваћено у јапанском друштву, иако опет, у измењеном, модификованом облику.

Према Уставу из 1947. године у Јапану је загарантована слобода вероисповести. Данас је веома тешко утврдити тачан број шинто верника, иако се већина људи води по шинто обичајима. У Јапану, шинтоизам је пут живота, а зен будизам пут смрти. Зен будизам и шинто су се спојили у јапанском друштву и, иако се већина Јапанаца изјашњава као „нерелигиозно“, статистички подаци говоре да је 86% – 96% становника шинтоистичке или зен будистичке вероисповести, док се остатак људи воде као хришћани, конфучијанци и таоисти. Рачуна се да у Јапану постоји преко 80 хиљада шинто храмова. Исе шинто је форма „чистог“ шинтоизма, насталог као реакција на системе вера који су долазили споља,  водио се као званична национална филозофија током нацистичке и фашистичке пропаганде у Јапану. Шинтоизам је успео да се споји са другим религијама и задржи своју форму љубави и живота, на жалост злоупотребљену током два светска рата. Иако је шинтоизам извесно јединство са свиме што нас окружује, екстремни десничарски покрети у Јапану и даље се воде паролом „Прво ками, онда Буда.“, коју је формулисала јапанска власт у седмом веку као одговор на будизам.

Литература:
Астон В. Г. (1907). „Шинто – Древна Религија Јапана“, The Open Court Publishing Company, Чикаго (прев. Вишњић-Жижовић С. (2010). Београд)
Биро за Јавну Обавештајну Службу и Просветне Послове (1964). „Данашњи Јапан“, Министарство Иностраних Послова, Јапан

Ауторка: Исидора Пејаков 

Scroll To Top