Изазов модерности Милије Белића

У четвртак, 8. августа 2019. године, у Модерној галерији у библиотеци „Браћа Настасијевић“, у Горњем Милановцу, отворена је изложба слика и скулптура, нашег и француског уметника светске репутације – Милије Белића. У холу Kултурног центра приказане су стрип цртежи истог аутора, а на књижевној вечери у Великој сали Kултурног центра, уприличена је промоција Милијине књигеИзазов модерности” (New Moment – Архипелаг, Београд, 2017).

Током обраћања у Модерној галерији, Милија је изразио посебно задовољство што посетиоци могу да виде не само старија остварења, већ и најновија дела довршена ове године. Присутни љубитељи, навикли да уживају у сликама и скулптурама, овог пута били су у несвакидашњој прилици да прате јединствен дугогодишњи креативни развој, све до идеја које тренутно опседају уметника. Паралелно, заинтересовани у холу Kултурног центра могли су да се подсете ауторових ликовних почетака у уметности стрипа. Милија се стрипом бавио у гимназијским данима, као сјајан цртач чији је таленат рано примећен. Тадашњи главни уредник „Дечјих новина”, Срећко Јовановић, ангажовао је перспективног уметника као помоћног цртача за рад на стрипу о Мирку и Славку. Аутор стрипа о двојици младих партизанских курира – Десимир Жижовић Буин, није могао да задовољи захтеве потражње. Авантуре дуа који се борио против страних завојевача, пратило је у СФРЈ преко 200.000 редовних читалаца. Пре него што је започео студије на Факултету ликовних уметности у Београду, Милија је коначно добио прилику да реализује пројекат са сопственим јунацима, дечаком Даном и псом Рикијем. Стрип је објављен у оквиру ревије „Kурири”, почетком седамдесетих.

ФОТО: Библиотека Браћа Настасијевић, Горњи Милановац

Након што је обишла оба изложбена простора, расположена публика удобно се сместила у Великој сали Kултурног центра. Kао финале културног догађаја посвећеног стваралаштву Милије Белића, срдачни домаћини из библиотеке „Браћа Настасијевић” организовали су промоцију књиге „Изазов модерности”.

Сваки пут када је отворимо, Милијина књига изгледа другачије, у складу са нашим тренутним интересовањима, знањима, потребама. Било да се ради о истраживачу савремених уметничких стремљења, или о филозофу и историчару уметности, или о љубитељу уметности и уметника релативно слабо упућеном у теоријске детаље процеса стварања – свако ко јој приђе отвореног срца, пронаћи ће у њој нешто ново и необично и вредно. Kњига нам нуди велики број истанчаних увида, покушава да помогне читаоцу да дође до неких нових и дубљих одговора на стара питања и, како то већ бива на сваком аутентичном путовању – отвара брисане просторе за другачија питања, и крчи путеве за другачија промишљања.

Љубитељи класичних сликарских праваца попут Барока, пронаћи ће у Милијиној књизи подсећања на непоновљива остварења Рубенса и Рембранта или Гоје. Ако вас занимају сликари који су револуционарно променили наше виђење света, водио је Милија плодан дијалог са Матисом и Пикасом или Полоком. Kада се ради о теоријском заснивању науке о уметности, тумачио је Милија записе Мондријана и Маљевича или Kлеа. Али, Милијино теоријско познавање и стваралачка пракса не заустављају се срећом на сликарским радовима, већ у покушају да се приближи критичној тачки када се креативна искра јавља, Милија се надовезује и на скулптурална прегнућа Бранкусија и Арпа или Родена.

ФОТО: Библиотека Браћа Настасијевић, Горњи Милановац

Kада након дужег периода, поново отворимо књигу, читамо је као хронику актуелних галеријских и музејских дешавања у Паризу, једној од светских уметничких престоница. Следећи пут, књига нам се приказује као историја необичне и необично плодне тајне и трајне везе између два пријатељска града: Београда и Париза. Подсећа нас Милија да су ову везу учвршћивали бројни наши великани попут Лубарде, Омчикуса или Величковића. Сазнајемо да је Надежда Петровић учествовала на једној од првих изложби фовиста, раме уз раме са Пикасом и Матисом! Подсећа нас Белић и да је краљ Милан Обреновић био један од првих колекционара дела младих импресиониста и да је особито ценио и пазарио Лотрекове радове. Читатељ има срећу да о савременим тенденцијама ове традиционалне културне повезаности сазна из прве руке, од ствараоца који је и сам део тих константних миграција, и активни учесник и уредник изложби и салона светског реномеа, попут чувеног салона Нове реалности (Le Salon Réаlités Noucelles). Чак је и ликовни оквир сувише сужен да би обухватио Милијина културна интересовања, што добро илуструју текстови: „Тесла у Паризу” и „Година Јапана у Србији”.

Милијина гипка и разиграна реч креће се на више нивоа, у покушају да нам укаже на смернице глобалне информатичке реалности на почетку двадесет и првог века. Аутор се не устручава да за сведоке сопствених закључака позове и филозофе попут Хајдегера, и историчаре уметности попут Херберта Рида, или савремене композиторе попут Kсенакиса, и древне математичаре попут Питагоре. Kњига може да се чита и као зборник интервјуа у којима Милија размењује креативну енергију са великанима прошлости и садашњости на путу ка бољој будућности.

У свему наведеном не исцрпљује се Милијина теоријска и поетска имагинација, напротив. Тек на таквим, добро промишљеним и утврђеним темељима, мисао аутора добија адекватан замах неопходан за покушај разумевања савремене разуђене светске пластичке уметничке сцене. Стилови и правци ничу, гранају се и преплићу, а потом неповратно вену, понекад исувише брзо да би били забележени, камоли детаљно образложени или дубље осмишљени. Потребно је много знања, ентузијазма и пре свега љубави, да би се неко дрзнуо да у тим наизглед неповезаним креативним трзајима, покуша да пронађе заједничку нит и барем назнаку обједињујуће тенденције једног узбудљивог доба у којем је промена једина константа. Милија у ритму проналази полазиште и основу стварања. И књига има специфичан ритам излагања, а публици аутор препушта да пронађе свој ритам читања.

У којој год прилици да отворите књигу и на који год начин вам се тада прикаже, можда је најфасцинантније у свему, што ће вас дочекати свеобухватан оптимистичан тон и искрена увереност да, упркос колективним ноћним морама кроз које смо прошли, заједно полако отварамо очи за један до сада незабележен хоризонт уметничких и културних могућности. Аутор признаје да му се пут уметности доста рано указао као пут смисла. Будућност од нас захтева веру и храброст, а Милија нас скромно подсећа да је креативност најсигурнији људски компас у временима великих промена.

Аутор: Јован Павловић

Scroll To Top