ГОДИНЕ ДРВЕЋА, ПЕСМА Ј. Д. АНДЕРСОНА
Више не пишем. Сада се сливају богови
по нашим топлим кожама.
(Водом се препричава меланхолија,
тражи утапање, тражи нежност.)
Сада, слободни и тешки држимо даљину,
близу, да се греје.
Ништа никада не долази. Синоћ су
физичари развили сан у таласима гравитације,
препознали меру прелома у
времену. Време је оно што учиним од
песме.
Данас је 16. јун 1934-е
а негде;
Хрли Мај у још једну пропаст, у ноћ,
препознаће Борхесове очи.
Ја, ти, лаки и меки;
За бубне опне, играју бубе математички
плес, сазивају љубави у процес понављања,
“Time is a flat circle”.
Спојени смо, одувек. Раздвојени заувек.
ДНЕВНИК КОЈИ НАЗИРЕ 29
Нагиње се геометријска тачност у ништавило.
Ништа_В_није (је) уздрма(Ти) даљину стола,
између нас.
Нећу написаТи ништа.
Данас је Нови Сад продужетак мене.
.
(Расту грмљавине у преписивању историје
тамо седе, најљубавније, уснемирја)
.
Твој говор је доказ да те једу звери.
Заборављам дане, сне, речи и све
чешће сам самоћа.
Неке странице су већ пуне.
Написаћу нешто.
СЛИКАРИ ПРОСТОРА
Поравнају се кости у Фибоначијев
низ и трка дивљих коња се сели у Јануар.
Мирније слутње срцем сливају.
Не болите се. Крушке су данас
боје угриза,
сада се усидре прехладе погледа
и свет је збир наших језика.
(Пребивалишта нежности унутар наших
шупљина.)
Све у шта се одлази је празнина.
Аутор: Далибор Томасовић
