Инат књажевачког ПРКОС-а

(28. август – 1. септембар 2017)

Што би рекао чувени краљ Иби: нека свако каже своје мишљење, а ево ја ћу први!

Када је, пре две године, редитељ Владимир Путник осмислио смотру аматерских позоришних представа у Књажевцу, сигурно јој није случајно наденуо назив Позоришна ревија креативног осмишљавања света – како би могао да извуче упечатљиву скраћеницу ПРКОС!

И заиста ова петодневна манифестација некима изгледа као обичан инат, јер су је поједини локални фестивали из других градова већ доживели као конкуренцију, али и из тога може произићи нешто добро, јер ако друге манифестације буду желеле да надмаше ПРКОС, оне ће то чинити побољшањем сопственог квалитета, па ће култура и театар опет бити на добитку. Дакле, ако хоће у инат ПРКОС-у – широко им поље!

Културне манифестације су у Књажевцу, додуше као и у сваком мањем граду, више пута опстајале и преживљавале управо из пркоса према све доминантнијем шунду и некултури која је често била и свесно наметана разноразним путевима. Да не бисмо заборавили шта треба да буде приоритет, председник књажевачке општине нас је, током уводне речи за трећи ПРКОС, још једном подсетио да култура јесте скупа, али је некултура много скупља! Довољан разлог да ПРКОС, и без ината, опстане.

Књажевачка публика, а са њом и жири глумаца који су чинили Злата Нуманагић као председница, Лидија Вукићевић и Александар Дунић, уз незаобилазни жири публике – видели су у такмичарском делу програма укупно пет представа:

Београдска трилогија – Рачанско позориште Културног центра „Радоје Домановић“, Рача

Краљ Иби – Драмски студио младих Градског позоришта Бечеј

Иза кулиса – Театар 5, Београд

Драги тата – Театар 011, Београд

Ера ожалошћених – Академско позориште СКЦ Крагујевац

Представа драмске секције нишког Филозофског факултета И на том путу где су многи пали одиграна је као ревијална, па није била оцењена ни од стране жирија глумаца ни од стране жирија публике, али је ипак вредна сваке пажње, првенствено због тематике, јер говори о улози жене у рату, уз посебан осврт на мало познату судбину једне песникиње током окупацијских дана.

По већ устаљеном режиму, након сваке представе организатор Владимир Путник водио је разговор са редитељем и глумцима у присуству публике, што је могло изгледати и сувишно, чак и као насилан покушај да се публици наметне идеја коју глумци можда нису умели да искажу својом игром, али је у појединим случајевима управо разговор са ансамблом могао потврдити гледаоцима да су исправно схватили поруку одгледане представе.

Владимир Путник је заиста начинио добру селекцију, па иако се не може рећи да су све биле представе подједнако квалитетне и успешне, много је битније то што су у погледу организације биле равноправне, тачније: сви су ансамбли били истог ранга и имали подједнаке шансе, зато што је ово смотра аматерских позоришних група, па не би ни било поштено да се појаве и професионални глумци, осим можда понеког студента драмских уметности.

Примера ради, на ПРКОС-у 2016. такмичила се представа студената Академије уметности из Косовске Митровице, па иако ниједан учесник није имао стечену диплому, опет су били далеко од аматера, јер су поседовали солидно академско образовање, а и представу су спремали у сарадњи са професором Дејаном Цицмиловићем.

Ипак је Дејан Цицмиловић имао прилике да се и ове године појави пред књажевачком публиком, сада као редитељ представе Београдска трилогија, за коју се, и поред режије једног професионалца, може рећи да је аматерска ако се у обзир узму само глумци. Но, свакако су Цицмиловићеве зналачке сугестије утицале на њихов рад, па је из ове представе награђено троје глумаца: Немања Лугавац за најбољу мушку улогу, Зоран Стевановић за најбољу мушку епизодну улогу, док је специјалну награду добила Сања Вељковић, која је иначе и руководилац сценске уметности. Најзад, чињеница да је представа рађена према већ провереном и успешном тексту Биљане Србљановић, као и потресна тематика која до данас није превазиђена (одлазак у иностранство ради бољег живота) могле су само допринети квалитету и још јачем утиску код публике.

Београдска трилогија – Рачанско позориште Културног центра „Радоје Домановић“, Рача

Највише емоција изазвала је представа Драги тата у режији Наташе Радоњић, према тексту Милене Богавац, а одлуке жирија да управо ову представу прогласи најбољом и да њеној главној глумици Јовани Петровић додели награду за најбољу женску улогу потпуно су се усагласиле са утисцима гледалаца; притом је и жири публике јасно рекао да је ова представа несумњиво најбоља на трећем ПРКОС-у. Сама тематика толико је актуелна да гледаоци једноставно нису могли остати равнодушни, јер криминал, проституција, алкохолизам и наркоманија још увек несметано узимају свој данак, одражавајући се првенствено на суицидно понашање младих. Цео ансамбл имао је веома тежак задатак да типске и већ довољно шаблонизиране ликове из приградских сивих блокова, школских дворишта и бљештавих кафића дочара на један својствен начин, а најбоље су се снашли Јелена Михаиловић у улози неодговорне мајке алкохоличарке (најбоља женска епизодна улога) и Новак Пулетић као наизглед опасан, а заправо несналажљив „ортак из краја“ (специјална награда за глуму). Тачно је примећено да је управо аматеризам глумаца био пресудан за тако добру игру, јер већина ликова јесу млади људи, такорећи тинејџери, још увек неспремни и незрели за прави живот, па би се професионални глумци можда и теже снашли у таквим „наивним“ улогама него аматери који су недавно прошли баш кроз тај период живота.

Драги тата – Театар 011, Београд

Када је реч о осталим представама, могао се запазити известан несклад између утисака публике и одлука које је донео жири глумаца. То уопште није чудно нити необично, јер често се дешава да гледаоци буду одушевљени уметничким делом које је стручна критика негативно вредновала, односно да буду резочарани делом које је критика већ прогласила незаобилазним класиком.

На књажевачком ПРКОС-у ове се године први случај десио са представом Иза кулиса, а други са Краљем Ибијем, док је негде између остала Ера ожалошћених – ова је представа награђена специјалним признањем за сценски говор и оригиналну музику, а како су и глумци и редитељ остали без посебног признања, очигледно је и жири мање-више делио мишљење публике да се ради о једној просечној представи, на моменте можда и сјајној, али много више конфузној, чак и сувишној кад се има у виду да је то модернизација Ожалошћене породице Бранислава Нушића. Чувени комедиограф остао би свевремен и кад би нова адаптација задржала оригиналну епоху и изворни текст, без карикирања, а гледаоци сами, без ичије сугестије, схватили да се све то лако може применити и на данашњицу. Сцену у којој се јунаци појављују одевени као ратоборни нацисти, редитељ Мирослав Петровић објаснио је чињеницом да су Нушићева најбоља дела настала управо у времену јачања фашизма. Често се, међутим, заборавља да у Нушићевим комедијама нигде нема конкретне политике, а камоли експлицитних страначко-идеолошких обележја, свеједно под којом је династијом и режимом стварао. У последњем чину пародиране су чувене „деведесете“, што је можда било добро решење, али би боље било да је цео комад пребачен у ту епоху, а текст у целини прилагођен жаргону урбаног Београда, док је публика овако час гледала српско грађанство обреновићевског доба, час нацистичке марионете с кукастим крстовима, час дизелаше у тренеркама…

Ера ожалошћених – Академско позориште СКЦ Крагујевац

Са друге стране је разумљиво да већина публике са одушевљењем прихвати представу Иза кулиса, рађену према тексту енглеског писца Мајкла Фрејна, а у режији Зорана Ракића, јер видети представу у представи, видети глумце како глуме да лоше глуме – а притом добро глуме да лоше глуме – заиста је једно право освежење које изазива смех до урнебеса, па иако поменуту представу у представи гледамо чак три пута, не можемо а да се не саживимо са глумцима (и са глумцима које глумци играју) стрепећи и чекајући коју ће реплику погрешити и да ли ће представу у представи извести успешно до краја. Ипак, разумљиво је и што жири није доделио признање овој представи – заиста је Драги тата много квалитетније и експресивније одигран – а са друге стране, постоји вероватно још један разлог субјективне природе што је публика баш Иза кулиса доживела као пријатно изненађење: ова је представа играна дан након Краља Ибија, за којег гледаоци углавном нису имали слуха, па се једва чекало нешто што ће се лакше разумети, а што не обилује алузијама, метафорама, симболичним маскама и перформансом чије значење буквално треба дешифровати.

Ако је код представе Иза кулиса био случај позитивне оцене публике и негативне оцене стручњака, у случају представе Краљ Иби било је супротно, јер упркос незадовољству доброг дела публике, редитељ Игор Павловић добио је награду за најбољу режију, а цео ансамбл – специјалну награду за најбољу колективну игру.

Признање за склад међу глумцима додељено је с правом, у том погледу је представа беспрекорна, а разуме се да без будног редитељевог надзора није ни могуће тако нешто остварити, али ако је у том погледу Игор Павловић бриљирао, у неким другим сегментима начинио је извесне пропусте, што жири глумаца очигледно није сматрао битним, али се управо то показало као пресудно за лош пријем Краља Ибија код књажевачке публике.

Да би се схватио срж проблема, треба и текст и његову адаптацију сагледати са сваке стране, треба видети где је Краљ Иби данас, да ли је заиста тако актуелан као некада и да ли има сврхе изнова радити ову представу. Можда треба најпре веровати гледаоцима који кажу да им се представа није свидела, а они који кажу да им се свидела – њих треба питати због чега им се тачно свидела: наиме, Краљ Иби се одавно сматра позоришним класиком, па ће многи рећи да су одушевљени само зато што се таква реакција унапред очекује.

Могуће је да су на пријем представе утицале и извесне предрасуде, јер многи у свести и даље имају Зорана Радмиловића у улози насловног јунака, па је поређење било неизбежно, а сигурно се очекивало да то буде урнебесна комедија попут Радована Трећег; сем тога, вероватно су многи чули да је у питању култна представа, па су дошли с великим очекивањима, а да притом нису ни знали о чему се тачно ради.

Можда и није случајно што се Краљ Иби нашао баш на ПРКОС-у, јер сетићемо се да је француски писац Алфред Жари давне 1896. написао ову гротеску првенствено из пркоса према традиционалним и конвенционалним књижевним правцима, али и према академској позоришној критици, са жељом да је шокира (што је и успео). Исмевати у то време друштвене норме и племство помоћу вулгарног језика, уз пародирање крајње трагичних мотива Шекспирових драма, заиста је морало представљати праву малу револуцију.

Наравно да Краљ Иби у извођењу младих Бечејаца није идентичан ни Жаријевом предлошку ни верзији коју је Радмиловић прославио, тим пре што је редитељ многе изворне реплике проткао рефенерцама на нашу политичку свакодневицу, што је вероватно била и највећа грешка, јер такво осавремењивање уопште није било потребно: изрази који алудирају на дневну политику више и нису шокантни, зато што смо на њих навикли, запажамо их и у сваком другом скечу или саркастичном тексту. У време када је свака реплика на сцени била проверавана и „исправљана“ са највишег политичког врха, Краљ Иби је заиста носио огромну дозу контроверзе и бунта, али данас ипак није таква ситуација (израз „тишина тамо“, који изговара Павловићев тата Иби, не може имати ону тежину као што је то имао „мимоход“ у Радовану Трећем, а није потребна ни превелика храброст да се виче „ав, ав, ав“ по узору на предизборни слоган). Најзад, тешко да је некоме могло бити смешно што се радња дешава у Пољској, али опет: како објаснити публици да је, у време настанка Краља Ибија, пољски владар за Французе био оно што би за нас данас био владар непостојеће државе Тунгузије или Лапоније…

И поред добре воље вредних глумаца да путем симбола, гестикулације и пренаглашене игре натерају публику и на смех и на размишљање, треба имати у виду да је највећи број гледалаца у салу ушао с намером да одгледа представу која има јасну радњу и која о савременом животу проговара без метафора, свеједно да ли је то комедија или трагедија. Колико год да симболизам, надреализам, апсурд, постмодернизам и друге тенденције савременог театра имају несумњиву вредност, оне тешко проналазе пут до просечне публике, а неретко доживе и пораз у срединама где се у чарима театра ужива само повремено, и то кад дође гостујући ансамбл из неког другог града.

Краљ Иби – Драмски студио младих Градског позоришта Бечеј

Узгред да споменемо, као што је и током једног разговора било само узгред споменуто: у Књажевцу још увек не постоји стално аматерско позориште – на то је Владимир Путник указао и ове године, али је питање да ли ће његове речи, макар из ината, имати неког одјека, или ће на пољу театра Књажевац остати ту где јесте већ читаве две деценије, након гашења старог и веома успешног аматерског позоришта.

И мада не ваља радити ствари из ината, видели смо да понекад ни пркос није наодмет!

Аутор: Душан Милијић

View Comments (2)
  • Vrlo iscrpna analiza PRKOSA mada na momente pretenciozna! Dragi kolega sa pozorisno-kriticarskim ambicijama, ne mora se u jednom tekstu pokazati sve sto se zna, e da bi svi videli kako smo nacitani i verzirani! Nemci imaju lepu rec za to : STRIH (u prevodu “skracenje”. I jos nesto – ne pokusavajte da budete cinicni – to vam ne ide od pera. U svakom slucaju – dragocen tekst. Hvala!

    • Хвала и Вама, заиста ми значи свако мишљење и сугестија, а и за “скраћење” сте у праву, хтео сам најпре да начиним неколико текстова, поготову да један посебан текст посветим у целини “Краљу Ибију”, али на крају је испало овако, можда мало и пренатрпано. Велики поздрав из Књажевца!

Leave a Reply to Putnik Vladimir Cancel reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top