ХУМАНА АРМИЈА – ДРУГИ ДЕО

Било једном.

У дворишту око тврђаве трчали су за наградом. Неки су заостали већ на старту.
Нећете да трчите? Питали су их униформисани надзорници.
Све у затворском дворишту је било испланирано до детаља, као и вековима до тада.
Оне, који нису хтели да трче и да се боре, затварали су у тврђаву. Били су млади. Украли су им спавање и снове.
У јутрима, када је затворски чувар отварао тешке капије тврђаве, по ходницима се разлегало:
НИКАДА НЕЋЕТЕ БИТИ ВИТЕЗОВИ!
Многи су умирали у тврђави, други су полудели или су се обележени враћали кући.
Тврђава је била стара колико и људски род.
То јутро је било празно и збијено. Ниси трчао, ниси се борио, ниси чистио пушке, спремао касете и кревете, ниси марширао, ниси устајао.

Али тог јутра си се пробудио пре њих.669980ae12ba69af4ce2da226ff7acd9 Отворио си прозор и комад за комадом избацивао у двориште. Изашао си напоље и легао на траву.
Чудио си се да се и на том месту из јутра рађа нови дан, као да је природи свеједно за твој бол и страх.
Дошао је дан, када си морао нешто да преломиш у себи.
Наг, само са упртачима и опасачем, улазиш у збор, док униформисани мрмља дневну заповест.
Срце ти лупа брже, мишићи постају тврди, очи влажне.
Приђе ти поручник Б. Одмерава те погледом, зури. Стоји два центиметра од тебе, дере се, а ти га једва чујеш.
Франчичу, шта је то са тобом, зар си сасвим полудео?! Одма’ га водите код доктора!
Врана залепрша крилима и попут црне тачке се изгуби на хоризонту.
Лекар те прегледа и опипа. Погледа сваки педаљ коже, да би пронашао место убода. Не налази га, јер га нема. Претура те као мумију, гура у тебе, а ти ћутиш.
Више ни не климаш.
Шта ја знам што је с њим, па сигурно је јео неке таблетице. Водите га у Сплит. Ово ми је десети лудак у четрнаест дана, шта ја ту могу?
На неколико сати те затворе у посебну собу. Одузму ти све што би ти могло помоћи да се обесиш. Каиш, упртаче, учкур на гаћама, чак и пертле.
Десетару К. не мирише идеја да мотри на тебе. Када сазна да још данас одлазите у Сплит, сване му.
Згурен седиш на тлу. Њишеш се у нежном ритму бубњева. Отпутујеш далеко од гласова и слике живота, који протиче са оне стране зидова који те чувају. Најрадије би устао и заплесао, а овако се само љуљаш напред-назад.
Џипом вас одвезу у Дубровник. Десетар К. те држи за рукав док купујете карте за аутобус. Уместо обрва има само две црвене урезане линије, али је ипак одговоран за тебе.
Возите се поред мора. Кондуктер прецвика карте и упита десетара К.
Шта је са њим?
Болестан је.
Окренеш главу и поглед ти плива по морској површини. На плавој равници се исцртавају путеви које видиш само ти.
Са првим мраком стигнете до великог, супер модерног комплекса војне болнице у Сплиту.
У ходнику, где чекате, нападне те непознати човек.
– Еј, војниче, где си добио ту униформу, па то је нова ствар, то је потпуно ново СМБ одело, никад га до сад нисам видео, одушевљено говори и улизује се.
Оставите га на миру, каже десетар К.
Непознати се увређено склони.
Уђеш са десетаром пријемну канцеларију. Испитује те докторка која има грчки профил и коњски реп на глави. Дланом ти подигне браду и осветли ти очи.
Зажмириш и ћутиш.
Свучеш се и истушираш. Плава, пругаста пиџама, коју су ти дали је превелика, изгледаш као неко страшило. Одузму ти све, осим цигарета, шибица и нешто ситнине.

jevgenjinska-bolnica-osoblje
Десетар К. оклева, радо би нешто рекао, али не зна шта и како. Плећати болничар ти каже на познатом језику:
–  За мном.
По ходнику се шетају плаве униформе. То је затворено одељење, где су помешане старешине и војници. Ходник је застакљен плексигласом. Врата соба су отворена. Кроз млечно стакло види се парк са клупама, цвећем, украсним грмљем. Заклизаш се по линолеуму углачаном воском.
Приближи ти се Цига и жица цигарету.
Брзо запали, страсно повуче и лукаво се смеје.
– Е, јебо те пас, зашто си дошао овамо?
Слегнеш раменима. Информише те, а да га за то ниси замолио.
– Е, ти Словенац, видим ја тебе, и овај луди болничар је Словенац из Цеља, али, не брини, најебаће он. Знаш, прије смо били на четвртом спрату, па је неки из Панчева скочио доле и убио се. Е, јебо га пас! Још прије седам дана могли смо сваки дан на сат изаћи у парк, па један из Тузле го побегао у град. Е, јебо га пас! Шта ћеш, то ти је живот, јебо их пас! Има свакојаких овдје, је ли, ти нећеш да разговараш. Е, јебо те пас!
Цигу заустави плећати болничар, и запрети му на лошем српскохрватском:
– Ти, Цига, ако и даље будеш пиш’о в постељо, има те удавим. Доста ми те је.
– Гледај своја посла, јебо те пас! сикне Цига и истргне се без погледа.
– А кај ти стојиш тамо и буљиш. Прочитао сем твој картон, наркоман си, ех, зихер си блефер кот вечина. За добрих недељу дана че те вратити у кухињу. Још чеш ти јебати јежа, без бриге. Чуј, пуно блефера…
Учиниш исто као и Цига.
У дневној соби ти се приближи риђокоси. Отвори уста и прстом показује на грло.
– Види ово, све је отекло, угушит ћу се на спавању, мало по мало па нећу моћи да дишем. Имам ја жену у Новом Саду, знаш ти како је то згодна цура. Плавуша, висока, учитељица. Треба данас да јој пишем неко љубавно писмо. Знаш ли шах, ’ајде, идемо једну партију.
Вучете потезе, његови су необични, ловац је тврђава, сељаци се шеткају, и, наравно, риђокоси победи.
– Знао сам да си слаб. Сви сте овде слаби, нико ме још није победио. Погледај, је л’ ми још отекло? Угушићу се као пацов, а доктор ми каже да ће све бити у реду.04b33ae0ea1c37ff8302abaaa5c90d7f
Ћелави водник се чеше по мудима и блесаво осмехује. Стари борац, капетан прве класе, чита стрипове. Тетовирани Боро из Ужица непомично зури у таму са друге стране плексигласа.
Цига жицка цигарету, две, истресе нове информације, и када му не одговараш.
Високи женски глас пева неку тужну песму.
– Жене и дјевојке су на оној страни. Чујеш Јованку, како лијепо пјева. Што ти је то згодна пичка, појебао би је за трен. Њен муж је потпуковник, тукао ју је по три пута на дан, па је полудила. Е, јебо га пас! Сад ће вечера, видећеш, храна ти је као у хотелу.
Уз храну ти дају прве таблете. Када одбијеш да их узмеш, плећати болничар ти запрети:
– Нећеш, е, онда ћеш добити ињекцију.
Пред спавање је заиста добијеш.
– Сад има да спаваш к’о беба. Него, слушај, нешто ми се чини да си и ти један од блефера. Пази се.
Упркос апаурину не можеш да заспиш. Пушиш у WЦ-у, ускоро ти се придруже Боро и Цига. Боро је го до појаса, на подлактици има истетовирану пола-жену пола-змију.
Цига меље к’о млин:
– Ноћас је опет овај мајмун дежуран. Па он ти је по двадесет сати ту. Е, јебо га пас! Свеједно, ипак ћу се данас опет попишати у кревет. Знаш да ме та будала буди свака два сата и води на пишање. Е, па, нећеш болан, е, јебо те пас, мазнућу те једном.
Седите један поред другога на хладним керамичким плочицама. Боро ћути. Пушите цигарету за цигаретом.
Ниси проговорио већ дан и по.
Врата спаваоница су отворена. Плаво неонско светло пече очи. Из суседне собе се зачује завијање које прелази у јечање:
– Команданте Марк, где си, еј, команданте Марк, ја сам ту, ту сам, зар ме не чујеш?
Цига чврсто спава, риђокоси се врти на кревету. Капетаново јечање нараста до крика.
– Команданте Марк, помози, команданте Марк …
Болничар и дежурни лекар му дају ињекцију.
– Шта је то са њим, па под овим медикаментима би спавао и коњ, он добија по тристо капи Халдола, и још не спава.
– Сад ће, господине докторе, не брините.
Плећати болничар уђе у нашу собу.
– ’Ајмо, Цига, на пишање!
У делићу секунде кроз ваздух полети алуминијумска столица која стоји између кревета, и заустави се на болничаревој глави, скок, крик, млаз крви му облије чело.
– Нећеш ме ти будити сваке ноћи, јебо те пас!
– Згромићу те, убити, самлети!
Болничар подивља, сруши Цигу на под и савије му руке на леђа. Заједно са лекаром га одвуку до амбуланте.
Натраг врате млохаво тело без свести. Двама каишевима му привежу руке, двама ноге за ивице кревета. Преко груди му повежу чаршав.
– Сад ће бити миран четрдесет сати, каже лекар и обрише зној са чела.
– Срећа што сте били ту, да није било вас не знам шта бих урадио са њим, дахће болничар.
Када оду, окренеш се ка Циги, који немирно хвата ваздух.
– Зар ти не волиш мајку домовину? –  питаш га.
Цига само кратко лови ваздух.
Из суседне собе се чује притајено јечање капетана прве класе:
– Команданте Марк, помози, команданте Марк, ја сам ту…
Зелена светлост неона трепери у ноћи. Кревети постану лађе. Кукавице, дезертери, блефери; спавају, омамљени магијом хемије.
Крај зида стоји Боро. Снажне груди упире о бетон.
– Хоћу, хоћу, хоћу, тихо мрмља.
Као мора те пробуди плећати болничар коме је повијена глава.
Бесно кевће на све стране:
– Ајмо, ајмо, дижи се! Шта ти, блеферу, шта буљиш, а, шта, то може комотно да се деси и теби, никад не буљи. За недељу дана ће те вратити у касарну, и још има да те стрпају у војничку ћузу.
А ти га само гледаш, непомично, с презиром.
Цига спава везан каишевима. Риђокоси опипава непце. Боро, напет као струна, стоји наслоњен на зид и пуши. Седокоси водник се чеше по јајима.
Капетан прве класе чита стрипове.
Јованка пева нову тужну песму.
Боро свуче горњи део пиџаме. Мишићави чворови му се напну. Ноктом пажљиво одмери три милиметра на жилету и једним замахом повуче преко трбуха. На почетку се види само црвена линија.
Прстима снажно растегне зарез. Млаз крви се излије по пиџами.
Крв цури на линолеум.
Крв се скупља у барицу.
Дајте крв за мајку домовину, дајте живот, будите снажни, велики, будите јунаци, побеђујте, не плашите се крви, домовина се храни вашом крвљу, домовина захтева вашу крв, ваша крв је крв домовине. Дојуре болничари и одвуку га на шивење. Сцена се одвија филмском, нестварном брзином.

884c33c78a6bd793ef7cc761c63cb824 Остане само барица крви.
Покупиш жилет и склониш га у кутију шибица.
Као заробљена животиња јуриш са једног на други крај ходника, пушиш цигарету за цигаретом, зауставиш се, покуцаш по плексигласу, дубоко удахнеш и издахнеш, зажмуриш, стежеш песнице и опет кренеш на другу страну ходника.
Високи Јованкин глас пева:
… у крчми стари никог нема, зора је сванула, циганин стари тихо дрема, не свира тамбура, она се више вратити неће, таква је судбина, еј мајко мајко, што ме роди кад среће немам ја, еј мајко, мајко, што ме роди, кад среће немам ја…
Немоћан си, заробљен, напет, сада ћеш пући, почећеш да вриштиш, залетећеш се у окно, скинућеш сунце са неба, полудећеш, ударати главом о зид, жута слуз ће се разлити их лобање.
Одведу те у лабораторију, где ти узму два децилитра крви. Уследи разговор са психијатром, који се заврши тако што те истера напоље.
– Причаће ти, буди сигуран, пуно је већ било таквих, а сви су пропјевали!
Приђеш улазним вратима. Чучнеш и вириш кроз пукотину.
Једва можеш да верујеш да на оној страни људи живе своје обичне животе.
Након подневне дозе хемије већина дрема и спава. Одеш у купатило. Стакла на прозорима су пресвучена мрежом.
Из кутије шибица извучеш жилет. На тренутак га држиш међу прстима. Заврнеш рукав. Вене на запешћу се напну.
Не можеш, бојиш се, то је твоје месо, твоја крв, не можеш, а шта ако не дођу, ако те намерно пусте да цркнеш, да погинеш као пас, да се утопиш у својој крви?
Мораш, мораш, мораш!
Домовина је твоја бледа мати!
Подсвесно окренеш руку и повучеш неколико пута по горњој страни. То су мале црте. Крв полако промиче кроз зарезе. Трипут повучеш јаче. Крв облије руку.
Крв, крв, крв.
Седиш на поду и гледаш како крв капље на беле плочице.
Када изађеш у ходник отрчиш до плећатог болничара.
– Шта си то радио? каже хладно.
Скачеш око њега и вичеш:
– Ти пиздо, ти фашисто један, ти блеферу, ко је бре блефер, одјеби блеферу, ти свињо фашистичка, ти курвин сине, фрка, а, дођи вамо, дођи, разбићу те, здробићу ти пичку, разјебаћу те, убићу те, дођи, дођи, свињо фашистичка …
Првим ударцем га окрзнеш по слепоочници. Вешто се измиче. Рвете се и срушиш га на под. Зграбиш га за врат, давиш га, не пушташ, удара ти главу о зид, али ти не пушташ, држиш га чврсто, видиш како му се исколаче очи, како постају стаклене, како му пулсира вена на слепоочницама, не пушташ, не смеш да га пустиш.
Лежиш на кревету, свет плеше. Метално светлуцавим клештама ти шију кожу и месо.
Кроз сузе видиш мило лице маршалове фотографије која виси на зиду.
– Зашто се ниси секао на правој страни, каже бели униформисани када ти превије руку.
Увече се пробудиш везан каишевима.
Радо би повикао из свег гласа, али не можеш, радо би отворио очи, али не можеш, радо би плакао, али не можеш, радо би се померио, али не можеш, ради би пустио само један јадан глас из себе, али не можеш.
Неколико дана који су као дуге године, хемијски те обрађују. Преместе те у неки нов, бестежински, бешчулни свет. Спаваш по двадесет и више сати дневно.

 Пробудиш се у златној светлости. Презалогајиш и одмах   се одвучеш у кревет.
 Једеш и спаваш.
 Сереш и спаваш.
 Цркаваш и спаваш.
 Покушаш да устанеш, али заспиш.
 Мало, мало енергије, говориш себи.
 И опет заспиш.
 И тако спаваш, годинама.
 Привиде убија спавање.
 Жељу убија спавање.
 Сваку активност убија спавање.
 Коначно доживиш барем једну мору.

Јездиш по парку око тврђаве. Пустили су ме, коначно су ме пустили, трепери у теби.
На храстово дебло је закуцан Алешко. Лице му је унакажено. Нешто жели да ти каже, али ти не чујеш.
Гола жена, слична Ирени, дотрчи до тебе.
– Ја сам твоја мати, пева, крв сам дала за тебе и сада ћеш ти дати крв за мене. Онда ћемо отићи на дуг излет на море. Једрићемо, љубити се, бићемо само нас двоје.
– Ти ниси моја мати, домовина је моја бледа мати! викнеш и пробудиш се.
Убризгају ти нову ињекцију.
Убијају те, на тренутак панично помислиш.
Али већ опет заспиш.

Прогањају те наказе. Не, не, нећете ме ухватити, никада, расту ми крила, летим високо, високо у само крваво небо, све нестане, паднеш у празнину.
Не, не, не смем више да спавам, никада се више нећу пробудити, помислиш са страхом.
Али поново заспиш.

Угледаш стварно лице твоје мајке. Приђе ти и одсече ти косу. Њено лице је бледо и застрашујуће.
– Не, никада те нисам волела, никада те нико није волео, никада нећеш волети самог себе!
– Нееее…!
Пробудиш се изможден, искидан, преплашен. Обришеш сузе и покушаш да устанеш. Стровалиш се натраг на кревет. Дај, дај, дај, понављаш.
Са муком се одвучеш до застакљеног зида. Крвав залазак сунца. Барем то крваво небо си већ видео.
Прешао си границу између снова и стварности.
Сенка си коју трују, сенка којој плански испирају мозак, сенка, која нестаје.
Не, на оној страни је живот!
Да, али за кога?

За мене, за мене, борићу се са својом сенком, борићу се са сновима и привидом, борићу се против оних који од мене створили сенку, борићу се са ветрењачама, борићу се против витезова, постаћу витез без штита, па нека цена буде висока, борићу се борићу против свих вас, речју, клетвом, крвљу, истином, борићу се и нећете ме победити, можете само да ме утишате, можете само да ме убијете, можете да ме покопате у земљу, али ја ћу устати, устаћу, гонићу вас, сећи ћу вас речима, јер и ви имате срца и камен ће се претворити у месо и поражени ће постати победници!

Три дана пре отпуштања добио си једино писмо од куће:

Јани, код куће ништа ново. Јуче је твој отац плакао. Рекао је, мој први син је отишао у војску, а ја га нисам испратио.
У касну јесен се вратио у родни град.

Аутор: Фрањо Франчич

Scroll To Top