ГРЧ

Не могу прецизно да одредим када сам по први пут уочио промену. Грч. Да ли су у питању били дани након поплаве? Слуђени људи, уништени домови, гомиле трулог покућства и змије по улицама? И та прашина, проклета црвена прашина, вековни муљ са дна речног корита, зараза развејана ветром. Или – дан када си тихо рекла збогом јер си схватила да немамо новца да изнајмимо кућу, чувамо животиње и будемо своји? Када су снови расточени у реалност?

Дан када сам након десет година поново сахранио кућног љубимца – укочено трупло великог пса у ходнику стана које чека да буде изнесено и невешто закопано дубоко у шуми? Када је мајка поново пала у депресију, а отац се пензионисао и једва преживео инфаркт? Када су ми саопштили да бољег посла нема и да чешће пратим скупштину и будем у току а ја искључио телевизор, заувек? Низ, проклети низ догађаја, константа неизвесности и страхота.
Устајем и одлазим у купатило. Крхотине нечега што је некада представљало огледало. Разломци бившег мене. Враћам се у собу. Дискови, конзерва, бајат хлеб, хаос, смрад. Лудило.
Гледам кроз прозор. Облачно је. Облаци успоравају људе. Зомби – људе.

1379978_640885415934474_79812358_n

Дођавола. Већ пар месеци избегавам ноћне изласке. Мислим на другове и другарице. Људи у раним тридесетим, углавном са дипломом и без сталног посла. Анксиозни. Некима од њих очеви су војна лица у пензији. Легално оружје у поседу. Вероватно и комад-два илегалног. У шали смо разговарали – ако дође до насиља правац „Макси“, па апотека и забарикадирај се у хотелу. У продавници граби воду и конзерве. Као у апокалиптичним филмовима. Само што је вирус овог пута искључиво производ наших поступака, наше похлепе, незнања и наших мисли. Без лабораторија и теорија завере. И не постоји магична вакцина. Катарза? Можда.
Изнова посматрам улицу. Нема људи у пламену, нема крви и дима. Нешто ипак није у реду. Да. Заиста осећам воњ. И бојим се да схватам. Згрчен и повијен, тетурам се до напуклог огледала и уочавам га. Видим још једног зомбија.

Аутор: Марко Антић

Scroll To Top