Наговештаји даљег добра

Решавање укрштених мириса

Дан је почео са пуном кесом смећа,
са мирисом јефтине пластике, недовршених
оброка и киселинe. И то је неки терет.

У инат труљењу трешња цвета и негира
задахе, спочитава навођење на лош
дан и обавезе урасле у потиљак.

Не слушамо дане, већ исте мелодије кроз
нешто квалитетнију пластику, светлост
је далеко од неба, у рукама, вештачка,
блокира видике и ограничава хоризонте.

Дан је почео са пуном кесом смећа које се
врло брзо решиш активним злобним
покретима које си раније смислио.

Без терета.

Овде сам почела да ти шаљем писмо

Овде топлота није иста као код куће.
Послушала сам твој савет, пиво је, заиста
најбоље у подне. Нема разлике у пени
када се спустиш у ту велику воду
па шта те прво удари – пиво или камен.

Овде, десно, стена још увек има печате
твога тела, сећа се твојих течности. Сигурно,
понекад засузи зими и једе остатке епитела
пажљиво послаганих, немарно остављених
да се примати нахране и догодине запливају.

Овде се на улицама ретко гледа људима у очи
душе се кроз мирисе знају, као када пажљиво
протрљаш гранчицу рузмарина, па си већ гладан
и халапљиво гледаш у море. За стопала се лепи
црвена земља и плави безимени цветови.

Овде, на терасу, сићи ћемо из постеље,
након што нам со обележи додире и снове.
Овде топлота долази из кухиње, из великог
лонца, у коме се преврћу, праћакају, састају
језици са свих страна свега.

Овде сам почела да ти шаљем писмо,
разгледнице, потписане фотографије,
коверту пуну свежњева биља и трепавица
прстохвате црвене земље и плави цвет.
Овде сам почела, послала док лежиш крај мене

Овде је све како треба, пуно поздрава.

Ови, у повратку, издишу

Две ствари су кључне у повратку:
да запазим велика врата, да чујем
издисај аутобуса, спремног да прими
терете – људи, приче и понека ситница
којом су обишли просторе.

Седамо обрнуто, не допада ти се, кажеш
мучнина
не знаш да ли од обрнутог или од повратка
а сели смо у ту велику конструкцију која издиже
и прима судбине жељне повратака.

Ух, сада ће да уђу Они. Они су најгори. И мисле да је све њихово.

И ти и ја знамо да смо и ми они.
И најгори, и наше је.

Не мислимо више на пределе
море је остало иза, идемо тамо далеко
Они и Ми, заједно, мрљамо храну, пијемо
млака пића и, напослетку,
чекамо да поново чујемо издисај аутобуса
који наговештава могућност олакшања
какво год оно било.

Добра, чулна.

Тог дана, пре оне ноћи

Шта ти уопште остане од дана
ако си проживела ноћ, ноћ препуну
страхова (наговештаја?)
који, сасвим оправдани туђим постојањем,
обликују савести и свести.

Можеш да се усправиш, да попијеш воду
која ти се слива између дојки, па тако
више цениш себе, мање цедиш мисао.
Да протрљаш оно мало што ти је остало између
једног носа, два потиљка и трећег ока.

Настављаш са сировим мирисима доручка
који подсећа на лето, низ грло ти клизи
црвена љуска, и мала мекана унутрашњост,
која киселином и мекоћом успева да претвори
страхове у кашасте масе, обезвреди, деградира.

Оно што ти остане од дана мора се пребацити
из главе у прсте, из груди у ноге, из ноћног
вриска у речи без слутњи, које полако долазе,
екранизовано, архивирано, касније заборављено
док те кроз неколико дана не дочека, коначна, мирна ноћ.

Ауторка: Горица Радмиловић

Scroll To Top