Где је данас Тајлер Дарден

Поводом представе Борилачки клуб у Народном позоришту у Нишу

Прво и једино правило Борилачког клуба јесте да се о Борилачком клубу не сме говорити! Кршим ово правило свестан да за то имам добрих разлога! Кад сам пре неколико година видео Тајлера Дардена на сцени нишког Народног позоришта, био је то уједно мој први сусрет са феноменом званим Fight Club. Можда то и није за похвалу ако се зна да Борилачки клуб има култни статус у савременој култури и да се подразумева како је свако упознат са филмском верзијом ове приче. У случају Борилачког клуба донекле је нормално, чак и за највеће љубитеље писане речи, да је најпре био филм, па тек онда књига! Али ето, за мене је прво била позоришна представа, па роман.

Ипак, ако ћемо поштено, треба се сетити да писац Чак Палахњук изричито каже да је прво била књига, па тек онда филм, након чега је кренула сва она помама изазвана репликама Тајлера Дардена. Хајде да верујемо писцу ако тако каже!

С обзиром на то да је прича о мистериозном и свемогућем Тајлеру широј публици одавно позната, сценариста Емил Дестани и редитељ Марко Ђурић нису имали лак задатак када су се упустили у подухват да од нишке позоришне сцене начине нови Борилачки клуб, тим пре што су морали очекивати да ће сваки гледалац у Тајлеру, Марли и безименом приповедачу одмах потражити, можда и препознати Бреда Пита, Хелену Бонам Картер и Едварда Нортона, те сваку реплику и покрет упоређивати са оним што је већ виђено на платну или екрану. Сасвим је сигурно да су и главни глумци Милош Цветковић, Борјанка Љумовић и Марко Марковић бар једанпут гледали филм Борилачки клуб (вероватно много пре него што су уопште помилисли да ће играти у истоименој представи), па им је то сада могло само отежати да сами, без икаквог утицаја са стране, креирају ликове и донесу причу на свој начин.

Ипак, иако је прича одавно виђена, иако је решење загонетке одавно свима познато, то не значи да нећемо с пажњом, штавише и са дозом забринутости, пратити док нам се са сцене Тајлер Дарден у лице руга што су нас савремени медији убедили да ћемо сви до једнога бити популарни и богати, што смо куповали непотребне ствари, што су генерације и генерације радиле послове које мрзе. Феномен звани Fight Club настао је у правом тренутку јер је био потребан америчком друштву током последње деценије XX века, а могло би се рећи да је и његова позоришна адаптација дошла у прави тренутак, баш онда кад су забрињавајуће Тајлерове поруке биле преко потребне нашој средини. Да су Дестани и Ђурић осетили прави тренутак, доказ је и то што се убрзо појавило и ново издање Палахњуковог романа (Лагуна, Београд 2015), додуше независно од саме представе, али свега годину дана након што је представа први пут одиграна на сцени нишког Народног позоришта.

Зато треба да се запитамо: где је данас Тајлер, да ли је ишчезао још онда кад је прича потрошена за филм или се можда изнова појавио кроз неки други медиј? И да ли нам је данас потребан неки Тајлер који би уместо нас крчио пут и донео нам ловорике?

Није чудо што је филм Борилачки клуб својеверено доживео планетарну популарност, јер свако је у Тајлеру могао препознати самога себе, односно оно друго ја, онај део сопствене личности који има смелости и лудости да се упусти у авантуру, да разбије стеге и лицемерне норме свакидашњице. Истовремено, Тајлер је пред нама и сâм подмеће своје лице да на њему искалимо свој бес изазван промашеним животом и неоствареним амбицијама. Одавно се зна да је најчешћа кочница у остварењу снова – страх од неуспеха. Ако се ми плашимо, Тајлер се не плаши, храбро иде и крчи пут нашем успеху. На неки начин, као да се и писац Чак Палахњук сакрио иза Тајлера, који се у пишчево име, без пардона, обрачунава са малограђанском критиком и учмалом публиком.  У годинама које су наступиле, Тајлер се међутим претворио у нешто много опасније, у нешто чиме смо свакодневно окружени и чему смо се сами предали. Претворио се у – друштвене мреже.

Где другде можемо рећи све што нам падне на памет а да се не плашимо последица, где се то можемо испразнити и до краја изјадати а да наша прича никоме не досади, где можемо било кога напасти а да не будемо оптужени за клевету, где можемо слободно и без зазора рећи свој суд о било чему а да не морамо чврсто стојати иза изнесених ставова, где нам је то допуштено да се скривамо иза неког другог имена (корисничког!), где се можемо до миле воље хвалисати и убирати похвале за које и сами знамо да нису искрене мада ипак хране наш его, где можемо живети други и успешнији живот ако не на друштвеним мрежама?

Тајлер Дарден и његова борба сада су много опаснији, јер више се ту не ради о физичком пражњењу по замраченим и тајним борилачким клубовима, него о даноноћном психичном исцрпљивању на интернету, који нам заузврат дарује не само лажну сигурност, него и нестварни успех.

Очигледно је Борилачки клуб данас потребан Србији онако како је пред крај XX века био потребан Америци. Не подсећа ли нас на нешто то што главни јунак романа из дана у дан иде на посао, враћа се кући, иде на посао, враћа се кући, иде на посао – и тако пада не само у депресију, него и у шизофренију… Не осетимо ли језу кад на једном месту у књизи прочитамо да најпаметнији и најјачи људи сипају бензин и конобаришу? Не сетимо ли се свакодневног телевизијског програма након реченице да су нас рекламе убедиле како ћемо сви једног дана бити популарни? Не бацимо ли бар један овлашан и жалостан поглед на дневну собу наших родитеља кад прочитамо да су генерације радиле послове које мрзе само да би куповале оно што им уствари није ни потребно? Не уплашимо ли се самих себе кад видимо да главни јунак у дубини душе жели да уништи све оно лепо што никада неће моћи да поседује? Не запитамо ли се понекад да ли је горе ништавило од пакла, да ли је горе не чинити ништа и бити анониман, или пак чинити зло а бити славан, кад већ не можемо доћи на ред (од татиних и маминих синова) да радимо оно што волимо и тако се прославимо добрим делима?

То су средња деца Бога у Америци, како Палахњук каже, али то је и данас средња класа у Србији, поштена а анонимна, паметна а неамбициозна, жељна свестраности а опет укалупљена у норме малограђанске свакодневице. Једино бекство и једини спас постале су друштвене мреже, где анонимни на моменте постају познати и вољени, а неуспешни привидно, али само привидно остварују своје давнашње снове. Чувајмо се Тајлера Дардена, јер видели смо да његов успех може бити и Пирова победа, али не његова, него наша Пирова победа, зато што ми, а не Тајлер, сносимо све последице, па понекад добијемо и ловорике, али често бивамо и кажњени што смо живот препустили нестварном, виртуалном свету.

Зато, не пропустите да у нишком Народном позоришту још једном погледате Тајлеру у очи, након чега ћете схватити да је Fight Club једна универзална прича, која се може тицати и нашег поднебља онако како се некада тицала америчке средине.

Осим Милоша Цветковића, Борјанке Љумовић и Марка Марковића, у мраку Тајлеровог клуба боре се и врсни глумци Драгана Јовановић, Александар Ђинђић, Данило Петровић и Марјан Тодоровић.

Иначе, представа није тако често на репертоару, али вреди је сачекати и дочекати, а то што се само повремено игра, вероватно је с разлогом – да се о Борилачком клубу ипак не би говорило превише!

Аутор: Душан Милијић

Scroll To Top