„Frantz“ Франсоа Озона

ФЕСТ је почео. Листе филмова који ће се гледати направљене и карте су вероватно већ купљене. Верујем да је већина на тај списак уврстила и L’amant double (Дупли љубавник) Франсоа Озона. Иначе одличан, препорука у сваком случају. Добра је прилика подсетити се на прошлогодишњи Озонов филм – Frantz, и причу о интимном губитку и послератном друштву. Страдање појединца огледало је страдања друштва. Сваки победник је губитник истовремено. И чешће се губи него што се добија. Али као и увек, код Озона је то стилизовано и нијансирано, без коначне пресуде и осуде.

Боје се појављују спорадично у овом црно-белом филму. Прва половина филма готово да ми се није допала. Радња је била у једној равни или је мој доживљај био једностран. Увек треба имати у виду шта свест и тренутно расположење преламају као доживљај уметничког дела – шта му додају, а шта одузимају. Ја сам пронашла послератно стање, породице, гробље, кафане.

Шта испуњава ове просторе једног малог немачког града?

Све тензије откривања и сакривања. Љубав у свим својим облицима – родитељска љубав, патриотска љубав… Идеологија национализма је једна једнострана тачка гледишта која прождире наше синове – звучи превише познато… Породица је истовремено и уточиште и пакао, боље рећи пут до пакла поплочан добрим намерама. Отац је носилац смрти сина. Он га шаље са друге стране живота, и од њега прави породичну трауму, болно сећање. Свакодневним језиком говорећи – ношење цвећа на гробље и заливање, сећање на све што је прошло и немогућност враћања. Провлачи се пацифизам, и његов тон је готово увек надјачан.

Долази непријатељ, истих година, интересовња, живота пред собом, да тражи опроштај. Ако довољно зажмуриш, и јако замислиш жељу – то је исти онај син, муж који је мртав. Прича се гради око два мушка лика – један је мртав, други је у потпуности поломљен. И они наизменично заузимају место један другом. Жена је тачка сусрета. Адријен накратко заузима место Франца, а Франц заузима место његовог мртвог пријатеља, али… у паралелној причи која се конструише. И на овом месту филм окупира моју пажњу и почиње да ме одушевљава.

Конструише се лаж, која функционише као истина, која ослобађа и лечи. Цео филм је изграђен на двојности. На суптилном филмском промишљању лажне истине и истине лажи. И странац који долази, са непријатељске стране… Тражи се неко тако што реконструишемо сваки детаљ који је поменуо у разговору – виолина, опера, улица становања. А истовремено истражује се свет постратних непријатеља, који се своди на породице које су неког изгубиле, само су са друге стране. Паралелно са мотивом убиства стоји и самоубиство. Симболично оличено у Манеовом платну, али и као стварни, неуспешни покушај. Ово је огледало слободе – убија се, у рату, зато што се мора, одлука јесте вољна, али је изнуђена – тренутак кад се пуца без размишљања, да се заштити живот, свој… Самоубиство, са друге стране, оличено кроз уметност (филм је удаљен од стварности и мотив унутар филма прави још један корак даље) је вољни акт, добро, можда мало изнуђен тугом и очајем и немогућности живота са њима. Усмерен ка себи, не постоји други, као на Манеовој слици, ентеријер собе, кревет, и испружено тело. И све је ослобођено контекста, зато што је контекст интима сама.

Жена је та која трпи последице убиства, вереница која остаје без своје љубави. Жена покушава самоубиство. Жени уметност самоубиства даје снагу да крене даље. Жена је живот истине и лажи. Сва знања и њена искривљења (да би живот уопште био могућ) носи централна јунакиња, Ана. Она губи, али и проналази. Као готово сваки Озонов филм за мене велика је лепота у двојностима које пружају даља размишљања о погледаном. Слике се даље развијају и иду својим током кад изађемо из биоскопа.

Ауторка: Милица Милић

Scroll To Top