Долази песма1)
Попут воде на врелу
што притиска камен,
попут ватре чији
се подиже пламен,
долази песма.
Као моћна река на клисури
песма кроз мене протиче и јури,
жури, жури песма без прекида
све велове тајне да покида.
Долази песма.
Никад и никада песма не лута
познаје све знаке поред пута.
Долази песма.
Извире….тече,
она је лековита,
нек је вековита.
Долази песма.
Божји глас2)
Фијуче ветар-лишће шушти
ударају кишне капи-лишће пљушти
савијају се гране, пуцкетају и звучно се додирују
оглашавају се и зрикавци-своју глазбу свирају.
Свака влат траве зна када љупко да затрепери
знају када да цвиле, а кад да урличу звери,
када да запева свака птица зна
зна и када да ћути-пој друге птице да разазна.
Звуци саливени у Олимпској симфонији
свемоћни су жиг космичкој хармонији
небројени извори трептаја и звука
и још толико брујања и бука
у оркестру божјем савршено знају
када да се огласе, а када да утихну и пажљиво слушају.
Намах занемеше сви звуци у дивљини
славу и почаст одају најмоћнијој-тишини.
Беспоговорно зна се:
Када ће тишина, а када ће звук
када ће милозвучност, а када ће хук.
Потом се звуци преплићу са тишином
као два вечита савезника:
баш тада ће настати божанствена музика.
Научио сам добро-када треба ћутати,
а када уста отворити,
када морам слушати, а када проговорити.
Научићу!
Да ухватим ритам мајке природе,
да будем складан акорд њене бајне оде,
знаћу кад сам гласић, када глас, кад гласина,
обузеће ме сасвим праизворна милина,
утопићу се опет у вечитој полифонији
постаћу још и фрула божанственој мелодији.
И камен има душу3)
Чује се жубор потока кад јури кроз литице,
Чује се у шуми густој и певање птице,
И језеро својим таласањем шапуће,
Чује се и дете што у игри скакуће.
Али! Да ли сте то чули и сазнали о томе,
Да и камен има душу, да осећа и прича по своме.
Кад би бездушан био као што се чини,
Не би се враћао земљи кад је бачен ка висини,
Сачувао би за себе сав сунчани бљесак,
Не би дао води да га размрска у ситан песак.
Кад би био бездушан, путник на њему не би смео сести,
Да протегне ноге и с другом се срести,
Што под њим трава трули не би ли му до тога стало,
И предосећам кад га сунце немилице пржи,
Камен то осећа боли га до сржи.
Негде дубоко у њему,
Сакрила се душа, топлина, љубав права
Негде дубоко у њему,
Бесконачна прича о животу спава.
О камену мислим, пишем,
О његовој души можда сневам?
Ал’ ипак кад не би имао душу,
Не бих имао ја о чему да певам.
Филип Димкоски је рођен у Прилепу 1995. године, где је завршио основно и средње образовање. Апсолвент је на Факултету за пољопривредне науке и храну у Скопљу. Радио је као новинари дописник неколико македонских писаних, аудитивних и визуелних медија. Заступник је еколошког правца у поезији и промотер таквог начина живота код деце, а јавља се и као рецитатор и аниматор поезије за децу у Македонији, Србији и Бугарској. Осим тога, био је водитељ и члан Фестивалског одбора на Дечјем литерарном фестивалу „Ракатки“, а сарађује и са Македонском дневном штампом „Колибри“ при Новој Македонији, као писац текстова за најмлађе. Са мр Снежаном Алексић Станојловић одржао је и радионицу на македонском језику ученицима који изучавају тај језик у Новом Саду. Преводи и препевава са српског и бугарског на македонски језик. До сада је објавио седам књига и то:
1. Најхранливи зборови од детска душа дарови (поезија и проза за децу,2010)
2. Божилак на исконот (поезија за одрасле,2014)
3. Дуга искона (препев „Божилак на исконот“ на српски језик, 2016)
4. Дга от древността (препев „Божилак на исконот“ на бугарски језик, 2016)
5. Во градината има само љубов (поезија за одрасле, 2018)
6. Заедно да растеме (поезија за децу, 2018)
7. Еко дете-чувари на природата (коауторска сликовница са илустраторком Јасмином Главинче, 2018).
Његове песме су препеване на српски, словеначки, бошњачки, хрватски, енглески, грчки и хебрејски језик. Добитник је бројних награда и признања у области поезије и рецитовања.
Приредио: Никола Раусављевић
