Европа лежи мртва

ФУТУРИСТИЧКИ ЕСЕЈ1)

Европа је те 2034. године више но икад у својој двомиленијумској култури личила на своју књижевну имењакињу у многим Крлежиним текстовима у којима се помињала као “појава” у којој се “највеће истине изговарају испод вешала, на стратиштима, по тамницама и на голготама” и да у таквим изопачењима “те распете и пољуване истине постају европске заставе и вијоре се вјековима”2). И доиста, тако је и било, само много горе него у Крлежиним стиховима и есејима. Крлежа тада већ више од пет деценија лежи на Мирогојском гробљу под богумилском црномермерном стећку тешком целе две тоне. И наравно, нема он појма шта се догађа изнад њега, ни не слути шта се све исподешавало горе откако не дише и не пише. Он, јадничак ни не сања: да је Европа постала највећа лудница, буквално и метафорично казано – на најстаријем светском контитнету у тој 2034. години здрави мозгови регистровали су највише лудака на свету… молим за један пардончек, хтео сам рећи: либералдемократске господе што избријани и напудерисани већ скоро девет деценија пуних уста кењају и куну се људска и европска права, а као муве редом и нередом тамане Арапе, Азијате, Црнце, Латиноамериканце, и дапаче нас Србе и Балканце. (Научно је доказано да многе муве јесу преносници најтежих болештина попут тифуса, салмонеле, куге или еболе, али исто тако треба казати и ово: да је прва епидемија куге на свету избила у Лондону далеке 1665. године, јер нису имали канализацију, а јели су прстима, тифус се појавио 1528. у Француској, где је и први пут откривена бактерија салмонела, узрочник тифуса, док и мала деца у свету знају ко је и где направио еболу, која је пре неколико година имала страховите последице у Африци, након двогодишњих “истраживања” и њушкања лекара Америчке агенције за храну и лекове на том подручју.) У тој 2034. години било је у Европи више но игде другде на свету тих лудака… пардон, “бескомпромисних бораца за права” Црнаца, Босанаца, Украјинаца, Албанаца, и свих других анаца, и у тој “најправеднијој борби” страдаше (гле чуда!), управо они који би том борбом требали бити заштићени, а нагрдише их (гле чуда!) управо они који заузеше улогу њихових бранитеља. Ако би статистичким разматрањем проучавали тај проблем (европска избријана и напудерисана господа не прихватају термин: проблем, они држе да је то нормално стање духа – несастављива расцепљеност личности, лицемерност енормних и никада на свету виђених и потврђених размера, те на крају као последица свега: схизофренија код 85% европске популације, контролисана и држана у границама неоткривености пуних осамдесет девет година, захваљујући константном приливу најделотворније и најучинковитије дроге – новца), то би онда изгледало овако: у свакој двочланој породици, један је нормалан, а други јок. У ком смислу? У сваком смислу.

Беспотребно је објашњавати примере људског лудила, узмите Јасперса и Фрома па читајте (Фројда немојте, био је фашиста и претеча данашњих мондијалиста и омогућио је својом слободнонагонском и сексуалноупражњавајућом, тј. сексуалноизопаченом теоријом да Европа дође у 2034. годину као полумртва нимфоманка преко које су прешли батаљони, али и да сви Европљани у том системски наметнутом изопачењу имају исто искуство, и мушкарци и жене подједнако), ово је нешто друго и ново, у званичној медицини нема чак ни назива. Већини болести има лека, али овој нема. Ова је болест слична колери, или пак куги, мада мислим да је колера бољи пример: у пандемијама широких размера није се могло наћи лека нити оболеле лечити од ове страшне болести, наиме чекало се да болест сама почне да јењава, када би опустошила један град од десет хиљада становника, прешла би на други, потом на трећи, и тек после четвртог болест би нестала, сама од себе. Они малобројни преживели у опустошеним градовима, најјачег имунитета, стварали би Нови Свет. Крлежин костур, кога су кртице и глисте оглодале још до краја 1982. године у нестручно затвореном црном брезином ковчегу (метално ојачаног дна), који је за Крлежин погреб због приступачније цене добављен из Пољске, засигурно се по оној народној морбидној није превртао. Лежао је мирним сном сваког костура који је отишао на фруштук црвима. А, напољу Германи, Келти, Романи, Хуни беже куд који мили моји, јер због свог морално-људског пада те напуњених гаћа нису способни да се боре, већ напуштају своје домове, остављају своју децу и родитеље, и из својих сефова, сламарица, водокотлића и чарапа набрзину ваде своје топлоушушкане новце, трче до најближих експозитура својих банака, дижу своје милионске своте и пуних торби (и пуни себе) беже испред Арабљана и Муслимана, који надиру из Азије и Африке, и завршавају оно што нису успели у Раном средњем веку, када су у свом витешком походу на Европу (када их је страдало преко 90%), дошли чак до врата Француске и Пиринеја. “Ужас”! Повикао би Достојевски и чупао оно мало косе на глави, док би се Крлежа чешкао по ћели и викао нам подсмешљвио: “Ето вам га на!”. Ако би се и поред свега што нас окружује запиткивали како би се Европи и нама могло десити нешто налик овоме, треба се опет вратити Крлежи, латити се књиге драма и прозе: Глембајеви и ту видети у шта се претворила највећа банкарска породица у светској књижевности – у монструме, умоболнике, подлаце, преваранте, звери, оцеубице. Мало по мало у Европи више нема уметника, сликара који себи одсецају ухо јер нису задовољни квалитетом своје слике и својом људском и уметничком вредношћу, Европа више нема масовне ломаче на којима спаљује непослушне научнике и географе који су се тобож усудили да кажу да није свет плоча равна, Европа је коначно успела у својој намери да се такви научници и уметници више ни не рађају. Европом владају Глембајеви, банке, новац, Ватикан и Сотона. Извесна могућност и примисао у здравом уму (у односу на европске прилике 2034. године) Леонеа Глембаја да убије Игњата Глембаја, свога оца, због очевих увредљивих речи упућених на рачун Леонеове мртве мајке, а своје бивше жене 1929, када је драма писана, ни у ком случају нису упоредиви са ситуацијом у Европи те 2034. године у којој неки мали европски шестогодишњи “глембајевчић” надрогиран пуца из пиштоља и убија своје родитеље због ниског џепарца кога су му отац и мати дали са закашњењем од неколико сати. Јер, у тој глембајевској Европи 2034. године опојне дроге и оружје моћи ће куповати чак и деца у предшколском узрасту на сваком киоску, уколико имају пет или десет евра, колико ће коштати један по цени приступачан “Smith Wesson” са једанаест метака у магацину.

То наравно није пропаст тога детета, нити његове породице, то је пропаст читаве људске цивилизације. Она је почела с првим данима примењивања новог економског и друштвеног система, за кога европска и америчка напудерисана и избријана господа говоре да је “систем који влада на природним законима”, те се од тог пароманског система људи разбољевају и доживљавају тежу и гору пропаст од колере, и та нас пропаст све више и све јаче окружује са свих страна, а да ли ће она трајати петнаест, тридесет или педесет година, не може се с тачноћу одредити, али недвојбено је: Европа 2034. године, можда коју годину касније (а можда и раније!), лежи исто онако као у Крлежиној песми Европа године тисућу девет стотина четрдесет и друге, лежи дакле, мртва, без грозног и опијајућег задаха што нас је многе векове хипнотисао и опијао и без оних Њених грамзивих очију што светлеше и у најцрњем мраку, као ватрени огањ који нам представљаше путоказ у помрчини али и опомену да ћемо на њему испечени као ћевапи бити попут Ђордана Бруна ако се не повинујемо Њеним захтевима и Њеним путем не кренемо. Уста су јој мртвачки разјапљена, у њих се муве завлаче тражећи остатке хране, а зенице су јој црне, укочене, воштане. Липсала је.

Аутор: Алекса Ђукановић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Наслов овога футуристичког есеја је стих из песме Мирослава Крлеже Европа године тисућу девет стотина четрдесет и друге, коју је Крлежа написао у свом ратном, загребачком Дневнику из године 1942, у другој години најразорнијег рата на тлу Европе. Ова неримована песма (што је у Крлежиној поезији редак случај), складно накићена оштрим и “убитачним” метафорама представља оду жалости, или пак неки меланхолични и тугаљиви ламент над европском цивилизацијом и будућношћу, као и над оним Крлежиним илузијама и хтењима (али и свим нашим) да је Европа нешто што није, и што никада неће постати оно у шта сви ми Балканци силно и детиње верујемо и желимо да веруемо да она јесте. Из ове песме, као и из многих других Крлежиних песама у којој је главна јунакиња Европа, најснажније се осећа и уочава Крлежин негаторски и антиевропски став који води ону једину и праву Крлежину нит и снажну мисао о Европи, да је Она кућа самотна у којој Злочин спи, а која се свршава Крлежиним посмртним и коначним закључком, али и жељом да после свих својих злочинстава и злодела, Европа ипак заврши на крају као и свака стара блудница на столу за сецирање. Песма је објављена у 1. броју часописа Република 1953. године, у време најизоштренијих европских друштвених послератних сукоба и неразумевања, као очигледан показатељ и одлика вишевековног неуспелог и немогућег пројекта да се створи јединствени, уједињени, и заједнички, тачније речено један европски менталитет, који се вештачки покушава накалемити свима нама, и данас.
2 Мирослав Крлежа Европа данас, есеј, објављен 1933, у петом броју часописа Савремена стварност.
Scroll To Top