Емилија Поповић: избор из поезије

Одлазак

Лице од керамичких јагодица;
преко – сплет жила
да наличи на кожу;
мало пора и длака
одају људски утисак.

Ваза за цвеће –
уместо Срца;
расла док си био мали;
цена ваза
када су се код нас
први пут отворили Долари,
продавнице у којима је
све било „по шездесет девет динара“,
износила је
шездесет девет динара.

Тада си се родио.

Када те закачим,
ништа се не разбије,
тупо одјекне.

Очи ти одају
утисак детета
које не познаје Смрт
и каже:
„Живети дан за даном“.

Живина живи дан за даном,
али осећа зебњу пред клање!

Јесам ли живина?
„Заиста, зрак сам само?“
Или се упирем да направим нешто?

Твоје ја –
лебди око фрагмената.
Моје –
магнет за комадиће.

Долазак

Чами с велом на глави –
ни на небу ни на земљи
неупрљана белина
чека своје просце.

Шта се оно у долини сјаше?
Иду л᾽ гором Петрови сватови?
Нити иду, нити звечијаше.

Од просаца је ту
само стари вентилатор
из деведесетих –
хлади, али прави буку.

Без руку, силином окретаја,
узео је младу у своје наручје;
померио је вео, али га не подиже.
Ваздух не оставља траг.

Речи одана Пенелопа
с другог Лимана
лежи распарачана по соби
и пита се хоће ли доћи
младожења
који се не плаши
да упрља бело тело
масним Словима.

Црноруки песнички ђакон,
утишава младожењу;
одлази у купатило:
пере руке од свега.

Млада се моли
да се поново огласи
вентилатор –
он бар помера вео,
иако то значи да
бели папир остаје
бео.

Замрзнута у моногласју
нада се поветарацу
у чијој буци,
ако добро начуљиш уши,
можеш чути песму
косовских божура.

Боље ишта него ништа?

Писати

кад осетиш жеђ
воду пијеш

срећом,
у џепу
увек носим
рашље

уперим и чекам

кад почну да ме ударају
по рукама и лицу
знак је да је вода
близу

вадим кашику
(коју такође носим у џепу)
и копам

копам док не ископам
рупу без дна
и не стигнем
одакле сам кренула

мало се разочарам
кад стигнем до рупе
где је на почетку песме
стајао
стомак

Ауторка: Емилија Поповић

Scroll To Top