Елена Феранте: Моја генијална пријатељица никада неће постати италијанска Игра престола

Две пријатељице из Напуља, Елена и Лила, освојиле су пре неколико година, сасвим случајно, читаоце из целог света. Реч је о главним јунакињама невероватне тетралогије Елене Феранте, епопеје која обухвата период од шест деценија и креира слику о једном насељу, једном граду и једној земљи која се суочава са проблемима двадесетог века. Будући да се оваква слика претвара у телевизијску серију, Ферантеова коментарише тај пројекат.

Ступио сам у контакт са књижевницом Еленом Феранте која је, упркос свим наклапањима и напорима уложеним у откривање њеног идентитета, донела одлуку да остане анонимна и да објављује под псеудонимом, а повод за то био је чланак објављен за Њујорк Тајмс о кастингу одржаном у Напуљу. Бирала су се деца која би играла главне улоге у телевизијској серији чија се радња заснива на популарном роману „Моја феноменална пријатељица” (2013), првом делу изузетне тетралогије „Две жене”, коју такође чине „Прича о новом имену”, „Они који одлазе и они који остају” и „Прича о изгубљеном детету”.

Ферантеовoj се није журило и требало јој је прилично много времена да своје одговоре пошаље мејлом, али нека буде да је то било неопходно како би сачувала њену анонимност. Све у свему, вредело је чекати. Италијанска књижевница је свесна да ће прелаз са писане речи на мале екране суштински променити перцепцију приче коју њени читаоци имају, као што је то случај са многим другим романима преточеним у филм. Интригира је колики ће њен допринос бити у свему томе, да ли ће моћи да утиче на сценарио и да ли ће, на крају крајева, препознати своју причу.

Како се осећате кад у Напуљу видите све те девојчице, од којих многе и саме долазе из заиста веома сиромашних насеља у граду, како чекају у реду у нади да ће баш оне бити Лила и Лену (деминутив од Елена). Познато је да су Ваше књиге добиле изузетне критике у целом свету, али питам се какве идеје и каква осећања у Вама евоцира чињеница да су романи ушли у живот деце која није много другачија од оне које Ви описујете.

За мене је то радикална промена. Ликови, насеље… све се заснивало на речима. Међутим, сада се све то из књижевности преноси на мале екране. Ликови ће напустити свет читалаца и ући ће у огромни свет гледалаца; наићи ће на особе које никада нису читале о њима и на друге, које због одређених друштвених прилика или личних одлука, никада тaкво штиво не би ни читале. Тај процес ме интригира јер се суштина књига разрађује по неким другим правилима и приоритетима, а то мења њихову природу. Деца која се појављују на аудицијама прва су назнака тога. Она знају мало или ништа о мојим књигама, јер су то гледаоци који гаје наду да ће постати глумци, било из забаве или као покушај бекства од свега.

Извор: www.oldstratforduponavon.com/naples

Шоу-бизнис

Ви сте веома прецизно описали ликове и на основу Вашег описа редитељ и продуценти серије имају јасну идеју о ономе што траже и верују да деца која су порасла у тешким животним околностима најбоље могу да пренесу дух тих малишана. Шта Ви мислите?

Деца глумци глуме децу онако како их одрасли виде. Деца која нису глумци имају могућност да се ослободе стереотипа, посебно ако редитељ уме да пронађе правилну равнотежу између истине и фикције. Искрено, многа од те деца, већина претпостављам, никада у животу нису чула за Елену Феранте нити за напуљске романе. Већини само пролазе кроз главу слике о телевизијским звездама.

Да ли Вас, која сте својевољно избегли пут звезда, брине то што хистерија која влада на аудицијама може да повећа опседнутост славом код младих људи данас?

Има деце која своје узоре налазе у филмским или телевизијским легендама, али засигурно не и у књижевном свету. Деца желе да буду на телевизији, сцени, да постану медијске звезде и то свакако није њихова кривица: то је ваздух који дишу одрасли из њиховог окружења и, као последица, и они сами. У савременом друштву, бити део телевизије једна је од најмоћнијих претензија маса и свако, био богат или сиромашан, образован или необразован, сматра да је то извандредна прилика у животу.

Са друге стране, да ли Вам се чини да то може бити прилика да се деци, од које многа потичу из породица са врло оскудним примањима, приближи књижевност и уживање у читању? Не мислим да читају само Ваше књиге, већ да се тиме постигне да се деца интересује за књиге уопште.

Наравно, управо то и очекујем, али прилика о којој сада говоримо готово да није уопште, или је врло мало, повезана са читањем. Деца су ту јер су део шоу-бизниса и то је то. То не значи да неко од њих неће открити да је све почело од једне књиге и да се иза света шоу-бизниса који је сачињен од много различитих делова и са приметно великим протоком новца, налази, иако можда у потчињеном положају, моћ писања и читања.

Извор: www.oldstratforduponavon.com/naples

Енергија градова

Шта очекујете од серије кад је реч о Вашој наклоности према Напуљу и о томе какву слику о граду она шаље, посебно после не тако ласкавих описа које нуде филмови и популарна телевизијска серија Гомора, заснована на књизи Роберта Савијана?

Градови сами по себи немају никакву енергију. Њихова енергија је резултат тежине прича које су се родиле у њима, потенцијала њихових књижевности и уметности, емотивног богатства људи чињеницама које се догађају упркос њиховом скромном пореклу. Надам се да ће екранизована прича пробудити стварне емоције и нека комплексна, па чак и контардикторна осећања. И управо је то оно због чега се заљубљујемо у неке градове.

Страст према Напуљу провлачи се кроз цео њен књижевни опус, почевши од њеног првог романа L’amore molesto (1992). У једном интервјуу за Париз Ривју, Ферантеова се сећа: „Годинама сам имала у глави приче о периферији Напуља у коме сам се родила и одрасла. Памтим дреку, сцене породичног насиља којих сам, као дете, била сведок, и зато сам Делију, главну јунакињу, нахранила овим сећањима. Користећи тај материјал, присутан свуда око мене, написала сам многе приче.”

Да ли желите да учествујете у селекцији деце пре него што их званично одаберу за улоге? Да ли желите да се уверите да та деца заиста одговарају ономе што сте Ви замислили?

Ја немам ни толико права ни толико моћи у снимању серије. Наравно да бих волела да могу да утичем, али бих то радила са опрезом, знајући да нема никаквог смисла рећи да та девојчица, са тим лицем, тим погледом, тим начином кретања и слично има мало, или нема готово никакве сличности са Лилом. Ниједна особа из стварног живота никада неће одговарати слици коју читалац или ја лично имамо у нашим мислима. Разлог за то јесте што књижевни универзум дефинише ликове, што је и логично, али природно, оставља пуно простора машти читаоца. Слика напротив ограничава и она је осуђена да увек изостави нешто што само речи могу да изазову и што је увек важно.

Извор: www.oldstratforduponavon.com/naples

Дакле, која је Ваша улога у снимању серије? Редитељ и продуценти кажу да сте слали коментаре у вези са сценаријом и да сте им помогли да осмисле сценографију близу Kазерте. Како би по Вама изгледала та сценографија?

То насеље је комбинација многих места у Напуљу, које добро познајем. То је случај и када пишем, јер добро познајем како људе, тако и места. Не знам шта ће се десити на екрану. За сада се моје учешће у дизајну сценографије своди на неколико коментара о томе да ли је њен изглед адекватан или не. Кад је реч о сарадњи на сценарију, технички нисам у могућности да то радим, али читам текстове и шаљем коментаре. Још увек не знам да ли ће их узети у обзир или не. Врло је могуће да ће их искористити касније, када се напише дефинитивна верзија.

Реална прича

Рекли су ми да серију замишљате као бајку и да слободно могу да иду даље од онога што је у књизи и да негативце прикажу са лицем монструма и слично. У којој мери бисте волели да серија буде веродостојна Вашој причи?

Не, не. Ово је реална прича. Детињство јесте проткано елементима маште, па самим тим и Лила, али кад је реч о веродостојности књиге, очекујем веродостојност компатибилну са потребама екранизоване приче која, како би постигла исте ефекте, користи средства која се разликују од средстава која се користе у писању.

Хабео учествује у снимању серије. Да ли очекујете или се, можда, прибојавате да ће серија постати нови феномен на светској скали, да ће можда постати италијанска „Игра престола“?

Нажалост, „Моја генијална пријатељица“ не може да понуди ту врсту, ни елементе, радње.

Разрешена енигма о Ферантеовој

Након што се годинама спекулисало о правом идентитету Елене Феранте, прошле године је један италијански новинар открио истину: Елена Феранте је у ствари Анита Раја (1953), преводилац из Напуља. Анита је истог тренутка реаговала (иако су се њени издавачи одмах огласили и све негирали) и објавила низ твитова у којима је признала да то јесте била она, да је била Елена Феранте али да „то не мења однос читалаца према књигама Ферантеове. Ове књиге јесу и биће Еленине, а не моје. Немам никакве намере да говорим о себи, као ни да дајем интервјуе и изјаве.“

Међутим, интервју који је 2015. дала за Париз Ривју јасно показује њен став: „И дaље имам жељу да сведочим против опсесивног самопромовисања наметнутог од стране медија за комуникацију. То смањују вредност праве уметности, о којој год да је уметност реч, и чини је универзалном. Медији једноствано не могу да критикују књижевно дело а да не упере прстом у неког аутора-хероја. Међутим, свако књижевно дело је плод традиције, многих талената, неке врсте колективне интелигенције и када инсистирамо на томе да иза једног уметничког дела стоји само један једини главни јунак, ми неправедно умањујемо значај те колективне интелигенције. Чињеница да ће моје књиге бити објављене и да се поред њих неће појавити ништа моје физичко ни конкретно, помогла ми је да схватим нешто ново у вези са писањем. Осећала сам се као да сам речима дала слободу.“

Интервју припремио: Џејсон Хоровиц

Превела: Драгана Ј. Ђорђевић

Scroll To Top