Егзистенцијална питања: смрт

Да ли сте знали да човек поседује два модуса битисања или две димензије постојања? Немачки филозоф Мартин Хајдегер их је поделио на: свакодневни и онтолошки.

У свакодневном модалитету опхрвљени смо пролазним елементима који нам привлаче пажњу, као што су: имовина, престиж, изглед, статус, и углавном смо фокусирани на видљиве елементе, оне које су доступни чулима. Ова димензија нашег постојања је транспарентна и свакако површинска. Међутим, постоји и други, Онтолошки модус битисања, који је недоступан људским чулима и који је „системски“ уграђен у нас и неизбежан део људске егзистенције. У Онтолошком модалитету свесни смо постојања, слободе, смртности и других непромењивих карактеристика живота. Усредсређени смо на постојање per se – другим речима, чудимо се зашто ствари постоје у свету. Овај модус је својеврсни мотиватор који нас подстиче да преиспитамо себе, живимо аутентичније и одбацимо тривијалност, преуредимо своје животне приоритете, уживамо у искреној комуникацији са другима и дивимо се чарима природе. Дакле, иако смо пролазни, трудимо се да постанемо добри људи и оставимо траг свог постојања  на Земљи.

Ирвин Јалом (амерички психијатар и психотерапеут) творац егзистенцијалне психотерапије каже да „унутрашњи конфликт који нас мучи не произилази само из наше борбе са потиснутим инстинктивним тежњама, интернализованим значајним одраслима или фрагментима заборављених трауматичних сећања, него и из нашег суочавања са „датостима егзистенције“. А шта су те „датости“ егзистенције? Ако дозволимо себи да своје свакодневне бриге ставимо и да се дубоко замислимо над својом ситуацијом у свету, неизбежно долазимо до дубоких структура постојања (или до „крајњих забринутости“ да употребим израз Пола Тилиха).

Четири крајње забринутости, егзистенцијална питања су:
 1. Смрт
 2. Смисао
 3. Слобода
 4. Изолација
Фото: Misha Gordin

1) Егзистенцијална питања о смрти

„У раној младости, док размишљамо у животу који је пред нама, ми смо попут деце у позоришту пре подизања завесе, седимо тамо са високим очекивањима и жељно ишчекујемо почетак представе. Благослов је то што не знамо шта ће се заправо догодити. Када би смо то могли да предвидимо, понекад би нам деца  могла изгледати као осуђени затвореници, осуђени не на смрт, него на живот, а ипак потпуно несвесни шта њихова казна значи“ – Артур Шопенхауер.

Иако је Шопенхауеров став био изразито обојен његовом личном несрећом, ипак је тешко оспорити очај уграђен у живот сваког појединца. Да бисмо се носили са животом, смрт као његов неизбежан пандан морамо дубоко потиснути у себе и створити илузију о својој посебности, надајући се да ћемо јој утећи или да ће нас смрт некако заобићи. Међутим, суочавање са овим значајним питањем, иако надасве турбулентно и поприлично узнемирујуће, доводи до ускрсавајућих трансформација. Јалом наводи бројна сведочанства која пребацују човека у овај модус битисања, а то су: неизлечива болест, дубока старост, смрт ближњих, годишњице, одлазак у пензију… Један од Јаломових клијената рекао је поражено: „Каква штета што сам морао да чекам све до сада, док ми тело није постало изрешетано од рака, да бих научио како да живим.“

Многи романи и приче ракође сликовито приказују ове тренутке. У Толстојевој причи Смрт Ивана Иљича, халапљиви бирократа Иван Иљич се суочава са смрћу на најбаналнији могући начин, тако што незгодно пада на бок качећи завесу. И пошто доктори нису у могућности да му помогну, а његов бол се све брже шири, он се спотиче о изненађујући увид: схвата да умире тако ружно и банално баш онако како је живео. Тај увид у њему рађа огромну личну промену и његов живот је у последњим данима преплављен миром и смислом који никада до тада није остварио.

Фото: Misha Gordin

Јалом и Ернест Бекер истичу страх од смрти као најистакнутије и најмучније врховно питање. Страх од смрти је уграђен у нашу протоплазму, говори Јалом, и одређује начин на који ћемо живети. За превазилажење овако непојмљивог страха, људи су вековима развијали мноштво метода да би ублажили страх од смрти. Неке методе су успевале, а неке су неделотворне. Бранећи се од смрти, људи могу да јој пркосе (тако што предузимају сулуде ризике), да је негирају психолошки се стапајући са вољеним бићем, идејом, заједницом, божанским бићем. Могу премало уживати у животу како не би имали много тога да изгубе, могу се преокупирати материјализмом, моћи, богатством, присилном сексуалношћу. Питање је само колико то „пали“.

Интензитет стрепње од смрти је у високој корелацији са осећајем непроживљености живота. Што је мање животно задовољство, већа је стрепња од смрти. Испуњавање животних задатака даје осећај испуњености живота и умањује страх од смрти. Јалом наглашава преношење као једно од најделотворнијих начина за умањивање страха од смрти. Идеја преношења која почива на уверењу да човек може да истраје, не само кроз своју индивидуалну личност, већ кроз вредност и дела која се касније преносе на будуће генерације, може бити силно утешна свакоме ко стрепи због своје смрти. Ако осетимо да нам неко шаље поруку: „Уградио сам један твој део у себе. То ме је променило и обогатило, и то ћу пренети на друге“ осећамо да таква порука продужава живот неког кључног дела нашег бића. Све у свему, порука је једноставна и надасве дубока: „Иако нас физички аспект смрти уништава, идеја о смрти нас може спасити.“

Наставак у следећем чланку…

Аутор: Немања Курлагић
(психолошки саветник и психотерапеут О.Л.И. метода)
064/020-92-97
psihoterapija@otkrovenje.com

Scroll To Top