Џејк умире певајући

(Иви Вајлд, Све птице певају, издавачка кућа Дерета, 2016)

„Јеси ли то ти или сам то ја?
У последње време као да нисам сасвим свој
Мислим да ми треба промена
Док тражим срећу, могу да сањам
Улица Шортланд“
(Ото, Све птице певају, сингл из Улица Шортланд)

Идавачка кућа Дерета недавно је објавила нови роман британске ауторке Иви Вајлд Све птице певају. Дело је објављено у оквиру пројекта „Отуђење и идентитет у савременој европској књижевности“ насталог у сарадњи са програмом „Креативна Европа“. Роман је награђен Европском наградом за књижевност, као и књижевном наградом „Милес Франклин“ за приказ живота у Аустралији. Књига романтичарски интонираног назива Све птице певају, не само да потврђује дар британске ауторке, већ структурално, тематски и идејно помера границе њеног досадашњег стваралаштва. Колико је одважна у формулацији нових принципа стварања и разумевања књижевности, толико је провокативна у одбацивањем старих, све са јасном намером – пружити читаоцима једну бизарну, језиву и опсесивну причу од чијег читања се не одустаје лако. Самим почетком романа Иви Вајлд интригира и заводи читаоца, препуштајући њему – homo ludensu, детету који се игра са текстом, да се у овој мистериозној литерарној игри препозна и оствари.

13sheep„Још једна овца је лежала раскомадана и крвава, расутих црева која се још нису ни скорила, пушила су се као врео пудинг. Вране сјајних кљунова су грактале, одлетеле на дрво и посматрале ме оданде, шириле крила и певале, ако се то може назвати песмом“.

Иви Вајлд је, као што се може приметити из наведеног фрагмента експерт за детаље, којима читаоце, постепено, упознаје са примарном причом и јунакињом романа, упознајући нас и са окружењем где су „иста стабла, исти ветар, исте овце“. Читаоце од прве странице прати заводљив и често одбојан мирис атмосфере у којој се налазе јунаци приче (мирис мокре вуне и покислих брабоњака, мирис дизела, мирис поквареног меса, пржених јаја, све мирише као ново, мирис влаге и прашине, мирис нове крви и паприкаш). Овим Вајлдова, још једном, показује опредељеност да ситним детаљима указује на важне психолошке и физиолошке промене јунака, и на тај начин формира њихове идентитете. Једном када схватимо да је главни наратор романа, Џејк – жена (вешто названа мушким именом) и још да је фармер на неименованом британском острву, „снажна, спартанска жена“ на слабо насељеном острву изложеном немилосрдним временским непогодама – ствари постају посве интригантне или бар изразито заводљиве у свој својој суморности.

Роман, у преводу Ђорђа Томића, представља спартански живот јунакиње, интензивиран и зачињен сећањима на тешко и туморно детињство у Аустралији, почиње као својеврсни трилер, а развија се у једну снажну и комплектну животну причу.  Сигурност коју је осећала када је угледала кућицу, „здепасту и белу“, као комад креде у подножју тамне падине, својеврсну срећу коју јој је уливала чињеница да неће бити никога да је гледа – све то као да је убрзо постало део неког прошлог живота, тешког и суморног. Испоставило да идеалан живот неће ни овде бити могућ.

Џејк чува овце, то читаоцима ускоро постаје јасно, а друштво јој прави Пас, управо тако и именован. Посао нетипичан за жену, који она веома вешто обавља, срдачно и с љубављу претећи да „ће пуцати ако ухвати некога близу њених оваца“. Мештани који живе са њом су већ одавно прилагођени неповољној клими, неотесани су и груби, неспремни да прихвате њену личност, која је другачија од типично женског сензибилититета. Ауторка овим делом не само да јасно истиче став о насиљу над женама, већ пружа својеврсну феминистичку борбу за еманципацију жене, и равноправност и изједначеност у пословима којима се баве и мушкарци. Џејк (још једном обратити пажњу на мушко име) бира дистанцирање, изоловање, аскетски начин живота који грађани не могу да прихвате. Она је жена која лако улази у паб у којем виски точе у шољама, која убије кенгура да би га спасила од мучења или овцу да би доказала да она то може, нико се није чудио што такву жену виде у вунари где лимени кров задржава врућину и где смрди на мокраћу и нагореле длаке. Време на немилосрдном острву пролази и њено стадо полако се смањује, неко или нешто убија њене овце. Тиме клупко мистерије почиње да се одмотава..

image003-928x500Џејк носи јасне ожиљке из прошлости, али и видљиве физичке ожиљке на леђима, чији узроци и последице се отварају читаоцима постепено до краја романа. Радња у прошлости јунакиње и ова садашња одвија се у сличном миљеу, упркос географској раздаљини. Ово је роман временског и просторног дисконтинуитета у којем Вајлдова на специфичан начин преплиће временске нивое приче – смењујући живот на острву и онај из ранијег живота (из Аустралије), док покушава да га заборави, да тешку животну причу остави за собом и да започне нови живот. Таква игра времена даје роману беспрекоран ритам и неопходну напетост. Читав роман приповеда управо ове две приче које се неизменично смењују по поглављима – тренутну ситуацију нараторке и њен покушај да открије шта јој то убија стадо, и причу о њеној прошлости и језивим догађајима који су је натерали на бег.

Њен усамљенички живот, који проводи у друштву оваца и пса, проузрокован је, између осталог, низом дисфункционалних, патолошких веза са мушкарцима, па отуда и овакав наслов. Њима прича делиће свог живота, али само оне делиће који долазе у обзир, само оне делове које познау сви, који се примете и схватају лако. Оно неоткривено и непредстављиво чува само за себе. Буђење поред њих у истом кревету постаје нешто уобичајено. Не гледају једно другог док спавају, као у филмовима. Ко се први пробуди, продрма и пробуди оног другог – „Хеј, буђење“. Таква је веза била са Грегом, као и са другим мушкарцима. Стога не чуди да ће улазак сваког новог мушкарца у њен живот бити пропраћен стрепњом и паранојом која ће оживети трауматичне успомене на прошлост. А све чешће Џејк осећа жељу да буде сама, да никоме не одговара, да буде негде далеко где је нико не познаје. И то осећање и та потрага се примећује кроз целу радњу романа.

Иви Вајлд је успела да суморну и тешку атмосферу романа разбије духовитим, бритким дијалозима и опаскама нараторке. Читаоце упознаје са бројним врстама флоре и фауне из Аустралије, за чије тумачење нам је неопходан посебан читалачко-трагалачки сензибилитет. Упознајемо врсте као што су: Црни куравонг (птица певачица из Тасманије), Џакаранда (цветно дрво тропских предела), Курлу (аустријска птица налик шљуки), Вомбат (кратконоги аустријски торбар), Падамелон (мали аустријски торбар), Валаби (аустријски торбар средње величине), Гоана (врста великог аустралијског гуштера). Хумор нагиње ка црном хумору, али показује интелект нараторке и тиме га још јаче везује за читаоца и буди његову заинтересованост и емпатију.

Оно што Вајлдову издваја у групу истакнутијих савремених писаца јесте начин на који „увлачи“ своје читаоце у причу. Напетост сваком страницом расте, као и жеља читаоца да сазна шта је оно што се десило у Аустралији у њеном детињству, као и шта је оно што ноћу шета по њеном поседу. Представљена је јунакиња која је, поред свега, жељна промене, као што каже Ото, један од њених љубавника „Мислим да ми треба промена, док тражим срећу, могу да сањам, улица Шортланд“.

Ауторка: Милена Кулић

Scroll To Top