Два виђења једног: избор из прозе

Два виђења једног

Високо 15 метара, то огромно чудо је господарило територијом птица. Са врха се ширио неописиво страховит поглед. Доле, испод нас, људи су седели на својим пешкирима и очекивали су нешто спектакуларно. Адреналин је обузео моје мршаво тело, лупајући ме по плућима, глави и коленима. Дрхтао сам. СБ ме је погледао и то је било то. Залетели смо се и бацили забацивши ноге у вис. Земљина тежа је одрадила већи део посла, и окренула наша тела. Ишао је слајд шоу. Прва слика је била далеки хоризонт, сунце које је залазило и ширило своје црвене шаре. Друга слика је била скакаоница са које смо скочили. Трећа слика – плочице које су се мутиле услед таласа. И најзад, људи. Њихова лица ухваћена у тренутку одушевљења. Слика због које вреди изигравати бачени камен.

Упали смо у исто време. Мехурићи су били свуда око нас и нисам ништа видео. Пошто су ти мали мехури појурили ка површини, наши погледи су се сусрели – смејали смо се под водом. Када смо изронили, били смо обасути аплаузом и дреком. И даље смо се смејали.

*

Наш трип је био другачији. Желели смо да нестанемо. Били смо на литици и гледали у оштре стене и огромне таласе. Били смо камење које је неко нестрпљиво желео да баци далеко у море. Тела су нам дрхтала јер требало је да умремо кроз пар секунди. Требало је напустити овај прелепи свет и придружити се прелепим људима. Анксиозност, грчење мишића и проток крви. Погледао сам Мајла и дао му знак. Залетели смо се и бацили наша тела. Кренуо је слајд и слике су се мењале. Као да је пролазила читава вечност.

Прва слика је била видикова линија која је спајала крв, воду и ништавило. Ембрион који се вртео. Друга слика је била отворен прозор, дрвеће које се њихало иза њега, дим, и мирис запаљене соли. Трећа слика – ужасно оштре стене. Страх. И најзад, људи. Наша сахрана, одушевљење.

Зид

Наши преци су у тешким временима градили приче о херојима, како би подигли морал код људи. Колико су времена била тешка, толико је јунак био јачи. Негде успут, та традиција се изгубила. Наш народ у данашње време трпи абнормалан бол, али погледајте само на какав начин се подиже морал. Технологија је узела маха, и људи свој душевни бол смирују медијима разних врста. На телевизији се углавном уздижу погрешне вредности, а поред тога хит су емисије патетичног садржаја. Људи данас воле да виде да неко други пати више од њих. То им даје лажан осећај сигурности и убија њихову вољу. Погледајте како лако људи исмевају државу и њен народ. Са друге стране, људи који поседују креативност, користе је како би писали сатиричне или текстове осуде. То је најлакше урадити, и сваки мазгов са два грама мозга може написати тако нешто. Сви ми знамо какво је стање у држави, и није потребно писати о томе! Такви текстови боле и не пружају никакву наду. А то је оно што је преко потребно нашем народу. Нада! Нада да ће се појавити неко ко има довољно муда да се бори против Троглавог Змаја који је окупирао наше просторе. С тим на уму, желим да вас упознам са неким. Он тврди да је недавно слетео на нашу планету, и да су га послали Тау Цети, како би помогао словенским народима. Присуствовао сам демонстрацији његових моћи, и верујте ми, само је питање времена када ће Троглави Змај пасти. Његово време долази, а са њим ће се дићи цео Балкан и све потлачене, и годинама угњетаване земље. Он је звезда са неба, а име му је Зид.

*

Зид је човек, попут свих нас, али његов генетски материјал је другачији, и он му је омогућио да са лакоћом може да поприми који год облик пожели. Првобитно рођен као звезда, Зид је дуго био присутан у нашој галаксији. Он поседује сва знања о историји наше планете, а самим тим и о народима који су живели на њој. То је његово највредније оружје – знање. Једном приликом сам га питао шта се десило са Мајама и Инкама, а његов прст ми је показао звезде. Питао сам га која је религија у праву, а он ми је одговорио: све. Занимало ме је да ли је Атлантида постојала, а он ме је погледао, и у његовим очима сам видео царство на дну океана. Радознао по природи, провео сам дане испитивајући га. За то време, он је само седео. Када сам га питао како он мисли да нам помогне, рекао ми је: „Ја вам не могу помоћи толико колико ви можете помоћи једни другима. Разрушити систем јаких неће донети ништа ново. Када би се потлачени народ докопао власти, он би господарио некада јаким, и највероватније би вршио одмазду над њима. То је зачарани круг. Зато силом не могу ништа постићи. Погледај само колика моћ се крије у речима и делима Исуса Христа и Мухамеда. Реч је мач којом ћемо посећи Троглавог Змаја. Срећа је наша што нисам сам у овоме. Видиш, као што сам ја послат у ову област, тако су и други попут мене послати у друге области. Неки су стигли пре мене, а неки тек треба да стигну. Када сви будемо на Земљи, наше мисије могу да почну. До тада, на нама је само да чекамо.“ У глави су ми одзвањали имена Исуса и Мухамеда. Сад све има смисла! Они су некада давно били послати на исту мисију на којој је Зид сада. Њихова једина грешка је што нису делали у исто време. „Брзо капираш, Мајло. Бићеш одличан помоћник.“

Савршен алат

…јер ја живим музику коју слушам.

Видим живот, стварање и цветање. Видим воду, земљу и сунце. Осећам сваку боју као део себе. Откуцаји се поистовећују. Тада почињу снови. Жеље се отварају и торима тада шири своја закржљала крила. Сво оно забрањено воће постаје доступно. Тело је у грчу ─ снагом мисли, не услед физичког напора. Тело тада постаје Јамби. Савршен алат.

Мова

Не знам колико дуго сам трчао, нити колико пута сам се саплео и пао. Кретао сам се кроз густу, запуштену шуму. Рањено колено ме је успоравало, али жеља да побегнем била је јача од бола, те никако нисам посустајао. Кретао сам се ка врху ─ могао сам осетити како ме земљина тежа привлачи све јаче и јаче. Осећао сам успон као да је део мог тела. Сунчеви зраци су јењавали и хладноћа је почела да ми се увлачи под кожу. Дирала је моје изгребано и исповређивано тело. Срећом, страх у мени је пумпао адреналин, и отуда сам ваљда и добијао снагу да издржим. Могао сам да осетим присуство створа, иако га нисам видео, нити чуо. Све време је био близу, и имао сам осећај да ће сваког момента да ме шчепа и докрајчи. Није ми било јасно зашто то одмах не учини, али негде у подсвести сам осећао да оно воли да се игра, и то попут мачке која је уловила миша. Можда се хранило мојим страхом?

Трчећи и посрћући по неравном планинском тлу, више сам изгледао на комаде тела, неравномерно зашивене једно за друго, него на човека. И осећао сам се тако ─ као хрпа делова, која само што се не распадне. Онда сам осетио како се нешто зарило у моја прса. Пао сам, и не знајући шта ми се догодило, остао да лежим. Шума се изнад мене вртела у круг. Гране су се њихале у ненормалним правцима. Помирио сам се да је то крај, и мирно сам чекао свог гонича. Сада ме је већ занимало како изгледа. Страха више није било. Само жеља да се то мучно бежање заврши.

И заиста, чуо сам како гранчице пуцкетају под нечијим теретом. Приближавало се. На моје велико изненађење, у вртлогу грана које су се њихале изнад мене, појавио се лик жене. Предивне жене, небеско-плавих очију. Зар је то створење све време била жена? Подигао сам руку ка њој, док је из мојих уста излазио упитник помешан с крвљу. Слика ми се мутила, и могао сам осетити како тонем, све дубље и дубље.

Ово је био мој први сусрет са дубином. Осећао сам свеобухватно олакшање. Тело нисам поседовао. Остао је само привидан осећај свести. Негде горе, високо, могао сам видети ону жену како вади стрелу из мог беживотног тела. Затим је дуго посматрала моје лице, док сам ја из дубине посматрао њено. Било је тако мирно, готово непомично. Трептај њеног ока је одзвањао дубином, правећи концентричне вибрације око мене. Тада сам почео да осећам своје срце. Осећао сам како моја душа одбија да буде у дубини. Осећао сам лагано струјање крви, док сам из дубине лебдео ка свом телу. Како сам се приближавао свом материјалном постојању, тако сам звукове шуме чуо јасније. И попут изласка из мрачног тунела, мој повратак из дубине био је предиван. Но, са првим дахом који сам уграбио, добио сам и јак ударац у главу.

И одједном, нашао сам се у некаком мирном мору. Плутао сам, испружен на леђима. Вода је била чудна – није ми дозвољавала да потонем. Посматрао сам облаке изнад себе, и питао се где је нестао створ. Где је нестала она жена?

Као одговор на моја размишљања, вода је почела да прави таласе. Они су постајали све већи, не бих ли у једном моменту приметио реп једног кита како ми се приближава. Већ следећег момента изронио је испред мене и отворио је своја огромна уста. Из њих је засијала велика пламтећа кугла која ме је заслепела.

Када сам поново отворио очи, угледао сам ону жену. Сада је била другачија. Светлост фењера је изразила топлину њеног лица. Покушао сам да је додирнем, али нисам имао снаге. Поново сам пао у дубину. Лебдео сам, осећајући како се удаљавам од свога тела. Горе, далеко, видео сам ону жену како покушава да ме оживи. Већ ми је наместила колено, али из ране на грудима је цурила велика количина крви. Покушавала је да је заустави, притискајући је са крзном неке животиње. Погледала је ка огњишту, и из жара је извадила нож који је био усијан. Притисла га је на рану, и тај бол ме је подигао из дубине. Страховитом брзином сам полетео ка горе, поново се ујединио са својим телом, и изустио болан крик. Овог пута нисам добио ударац у главу, али бол коју сам осећао бацила ме је у сан.

Стајао сам на литици са које се ширио поглед на море. У њему се налазио кит. Не знам колико сам времена провео на тој литици, али када сам напокон отворио очи нашао сам се у брвнари. Лежао сам на кревету и посматрао оно што ме окружује. Била је то једноставна просторија са камином, креветом и столом. Испред врата се чуло некакво померање. Одређена тежина је пала на трем, а врата су почела да шкрипе. Одшкринула су се и лик оне жене је обасјао моје лице. Одахнуо сам. Жена је пришла камину и у жар убацила пар цепаница. Погледала ме је и насмејала се. Ставила је руку на моје раме и продрмала ме. Насмејао сам се, и пожелео да кажем прегршт речи. Али из мојих уста није изашло ништа. Жена је изашла, не би ли се брзо вратила и са собом унела пар уловљених зечева. Посматрао сам је и немо уживао у њеној појави.

„Моје име је Мова“, рекла је док је чистила нож од крви и длака. „Знаш ли где се налазиш?“

*

Налазио сам се на ливади која није имала краја. Докле год ми је поглед сезао, све је било равно. Била је то фино покошена ливада, а једина ствар која се издвајала из овог хармоничног нихилизма било је једно дрво. Такав облик дрвета за живота нисам видео. Посматрајући га, стекао сам утисак да је то згрчена шака неког давно сахрањеног Титана. Приближавајући му се, приметио сам да је оно у потпуности суво. Око њега се оцртао круг, а круг је био жут и црвен. Када сам му пришао, могао сам приметити трулеж на неколико места. Очигледно је било веома старо. Додирнуо сам га, и изненада осетио присуство створа. Тргнуо сам се, али иза мене није било никога. И упркос томе што ми је пар очију говорио да смо дрво и ја сами, оно треће ми је наговештавало да нисмо сами. Одлучио сам да се попнем на дрво, не бих ли боље осмотрио околину. Угнездио сам се на палац дрвета, и не верујући својим очима, наставио да тражим створа по пространству које није имало краја. После неког времена, ливада је почела да лелуја попут летећег ћилима. Негде у даљини земља се расцепала, а из процепа је изашао торнадо. Како се приближавао дрво се тресло све јаче и јаче. Чврсто сам се ухватио за његов палац и затворио сам очи. Могао сам да осетим невероватну енергију свуда око себе, али створа ─ више нисам осећао. Енергија коју сам осећао ослабила је мој загрљај и руке су саме од себе пустило дрво. Налазио сам се у вртлогу торнада, али он није дивљао. Сада је био хармоничан, а ја у њему, био сам лаган попут пера. Подизао ме је све више и више, а поглед се ширио све даље и даље. И онда је изненада, страховитом брзином кренуо да ме усисава ка доле. Кроз пар момената лупио сам о тло, и нашао се како лежим поред кревета у брвнари.

Подигао сам се и отворио врата брвнаре. Запљуснуло ме је весело јутарње сунце, а хладан ваздух који ме је додиривао говорио ми је да ће све бити у реду. Сишавши са трема, кренуо сам кроз шуму путем обасјаним светлошћу. Окренувши се, видео сам Мову како испарава на прагу брвнаре. Док се пара уздизала високо уз крошње, брвнара се расформирала попут кућице од шибица, остављајући за собом маховину која се спуштала на тло попут снега. Осетио сам огроман гнев, а стисак моје вилице је ломио зубе. Они су пуцали и прштали на све стране. Остаци зуба су се забијали у десни и крв је липтала. Читави таласи крви су сиптали из мојих уста, правећи мале потоке који су се спуштали низ брег. Некаква чудна сила је чупала огромна дрвећа из земље, а поглед се ширио на ливаду која се налазила у подножју брега. Не средини ливаде се налазило Шака-дрво. Након што су сва остала дрвећа нестала, брегови око мене су се изравнали. Потоци моје крви су попут змије проналазили свој пут ка Шака-дрвету. У моменту када су се сударили тло је почело да подрхтава. Шака-дрво је постала песница која је свом јачином лупила о земљу. Тај удар ме је бацио у висину и док сам падао назад ка земљи могао сам да видим како огроман Титан откопава своје тело. Када сам пао на тло, моје изломљено тело је остало на површини, али Ја сам пропао у дубину. Титан је подигао моје тело и појео га је из два залогаја. Подригнуо је, а из његових уста је дунуо ветар који је ливаду претворио у брда и долине. Из његове косе су испадала разна семена, и куда год се кретао, за њим су ницала разна дрвећа и биља. Зној са његовог чела се сливао и настала су мора. На крају, откидао је комадиће свог тела и бацао их свуда око себе. Његово месо постале су животиње. Од великог Титана остала је само рука која је гмизела по земљи. Она је откопала повећу рупу, и посадила се у њу. Поново је постала Шака-дрво.

Аутор: Милош Предојевић

Scroll To Top