Два читања „Госпође министарке“

Још на почетку свог драмског стваралаштва Бранислав Нушић је освојио симпатије позоришне публике Београда и српске паланке и педесетогодишњим драмским стваралаштвом успео да буде срдачно приман од гледалаца при свакој новој појави. Вибрације односа публике према Нушићевим комадима некада су достизале границу усхићења, а ретко су се спуштале до нивоа негодовања и апатије према писцу. Један вид односа гледалаца према Нушићевим делима је заправо његово деценијама суверено владање нашим позорницама. Из тих разлога су, између осталог, најугледнија позоришта, попут Народног позоришта у Београду, стављала у појединим сезонама на репертоар и по неколико Нушићевих комада. Са Народним позориштем је то и данас случај.

Дакле, главно подручје Нушићевог књижевног рада јесте литература која је намењена позоришној сцени, нарочито комедије које су и најобимније у његовој књижевној делатности. У својим комедијама Нушић је оцртао цело једно доба нашега друштвеног развитка нарочито у комедијама као што су Народни посланик, Сумњиво лице и Протекција, док је сукоб патријахалности са новим животом приказао у комедији Свет. Комедија Госпођа министарка је једно од његових најпознатијих дела, у коме је приказао нови живот кроз који се провлаче трагови преживелих појава.1)

Нушић је све до смрти додавао свом књижевном опусу читаву масу дела која су намењена сцени, поред осталих и комедије Мистер Долар, Београд некад и сад, Ожалошћена породица, Ујеж и Др. Комедијом Покојник је најдубље приказао суморну друштвену стварност, лишену било какве светлије будућности, док је у својој недовршеној комедији Власт своје сатиричарске претензије приказао изразитије него што је то у његовим комедијама средњег стваралачког периода обично био случај.

Сценским приказивањем Госпође министарке (1929) почиње нови и најзначајнији период комедиографске делатности Бранислава Нушића. Представа је имала код публике велики успех у том, а и у многим каснијим извођењима и небројеним репризама. По личностима, њиховим карактеристикама и друштвеном понашању, по средини, околностима и духу у којима се креће ова комедија, могло би се закључити да се њена фабула догађа пре рата, а да је само делимично прилагођена новим друштвеним приликама. Уосталом, Нушић сам најбоље у предговору Госпође министарке указује на средину из које је она потекла. Та средина је типично патријархална и малограђанска:

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор – ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија. Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости…

Зна се да је извор Нушићевих књижевних мотива била паланка. Из ње је захватио оно што је била њена најизразитија одлика – малограђанство. Међутим, он је у књижевност тог времена унео једну новину – став и однос према свету о коме пише. Нушић је своје ликове узимао онакве какви јесу – природне и сирове и њиховим свакодневним „вулгарним“ језиком говорио о њима самима. Тако је публика у Нушићевим делима препознала себе, заинтересовала се за њих и прихватила их. Он је са разлогом назван и српским Шекспиром2) и „неспорним владаоцем“ српске позоришне сцене. Његове комедије су током времена постале предмет бројних испитивања, поетичких, театролошких, а он је све више освајао симпатије како позоришне, тако сада и телевизијске публике. Највећи сценски успех на позоришним даскама доживеле су његове комедије Госпођа министарка 1929. године, Ожалошћена породица 1934. године, Сумњиво лице 1923. године, Народни посланик 1896. године, Протекција 1889. године  и Покојник 1937. године.

Када је реч о Госпођи министарки, може се рећи да је поред свих њених изведби једна од најзанимљивијих свакако она у режији Татјане Мандић Ригонат. Ово је нова и веома оригинална верзија Нушићеве комедије јер главни лик Живке министарке игра мушкарац, о чему ће бити речи.3)

Феномен Нушићевог позоришног успеха свакако се може тумачити на различите начине, пре свега због актуелности тематике његових дела, специфичности његовог хумора помоћу којих карикира ликове, али никад претерано, духовитих заплета и смешних ситуација помоћу којих исмева поједине животне ситуације.

Питањем комедиографских врста заступљених у Нушићевом стваралаштву подробније се бавио Миленко Мисаиловић у опсежној драматуршко-редитељској студији посвећеној комедиографији писца Народног посланика и Госпође министарке. Тако је, пишући управо о комедији Госпођа министарка, закључио да је то вишеструка и реалистичка комедија, комедија апсурда, али и сатирична комедија. Мисаиловић сматра да се ово дело испољава не само као комедија нарави, већ и као комедија карактера, ситуације и друштвене средине.4)

У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација, „Данас је тетка-Савкин дан!“- ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурбају, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај. (Госпођа министарка, Предговор)

Нушић је, како каже, из једне такве средине узео једну добру жену и домаћицу, Живку Поповић, и изнео је нагло, неочекивано и изненадно изнад њене линије живота. Он у овој комедији умешно и маштовито плете мрежу смешних последица изненадног догађаја који поремети „нормалну линију живота“ једне жене и њене породице и пластично обликује лик те жене, Живке, која грубо, амбициозно настоји да постане велика госпођа. Као и у ранијим комедијама, у Народном посланику и Протекцији, Нушић је и сада велики мајстор комичних ситуација и вербалне комике. Готово од самог почетка, посебно од тренутка када Живка постане „госпођа министарка“, приметна је богата вербална комика, која и сама проузрокује смешне ситуације, односно комичне ситуације добијају своју пуноћу управо помоћу вербалне комике.

Нушић се смеје политици и ономе што она заправо чини људима и може се рећи да се Живки више пријатељски подсмева него што је заиста осуђује. То је, када је реч о представи, желела да покаже и редитељка објашњавајући поменуту замену улога темом представе, а то је травестија. Одлучује се за травестију јер она подразумева својство прерушавања позоришне игре која ствара смисао и трага за истинама о човеку, животу и друштву. Игре прерушавања одлика су, заправо, и политичког живота, део свакодневне матрице стварања пожељних имиџа на тржишту борбе за власт и моћ, те представа и почиње хорским извођењем песме Где је српска политика, по тексту Јована Јовановића Змаја. Овде треба имати на уму да је Госпођу министарку Нушић писао тридесетих година прошлог века, у околностима капитализма и грађанског класног друштва између два рата, а те тридесете године су изнедриле фашизам, национализам и тоталитаризам.

Редитељка је остала у оквиру тридесетих година, осмислила је сценски простор и такође узела костиме управо из тридесетих година. Већ на почетку представе цела сцена је украшена везеним ћилимима на којима стоји слика са венчања Живке и Симе, што заједно са самом сценском појавом мушкарца (глумац Горан Јевтић) у улози жене, „госпође министарке“, изазива комичан ефекат.

Приметно је колико је и сам почетак комедије Госпођа министарка испуњен комичним набојем: „добра жена и добра домаћица“ – госпођа Живка Поповић, иако јој муж има „лепу плату“, у великој је невољи јер „једва везује крај с крајем“ и толико је притиснута оскудицом да се ни при крпљењу панталона свом сину Раки не сналази како да закрпи „једно место што се излизало“ јер нема довољно материјала. Осим тога, Живка мора да трпи нељубазну служавку јер јој је дужна већ „три месеца“. Дакле, госпођа Живка Поповић у ствари није никаква госпођа, она је скоро служавка своје служавке, и чува се да је не увреди и да не учини неку „кривицу“ према њој. Њена почетна судбина је, дакле, у трпљењу и морању.5) Поврх свега, Живка непрестано себе упоређује са онима које хоће да стигне и престигне; зато је опседнута сагледавањем саме себе из удаљене позиције „отменог света“. Као домаћица, Живка своју немоћ и оскудицу објашњава несналажењем и наивношћу свога мужа: „Овај мој не уме…“

Међутим, када се изненада нашла на месту које одавно прижељкује и постала министарка, Живка је у самоопијености од неочекиваног успеха потпуно изгубила критичку самосвест и у утркивању са женама које су је у нечему до тада претекле, она сада види и смисао свог министарског положаја, а и циљ своје активности уопште. Тако се Живкин „свет“ јавља као врхунски арбитар и одлучујућа мера њене личности, а и свих осталих вредности око личности.6) Тај дуго прижељкивани одговор свету јавља се и као прва жеља будуће министарке, а она је да госпа Дару „свуче са државног фијакера“ и да се и сама провоза њиме:

(…) Хоћу да се провозам трипут од Калемегдана до Славије, па макар после умрла. Наредите, господине Перо! (Госпођа министарка, I чин – XXV појава)

Без обзира на то што Живка истиче, као свој први циљ, да се провоза министарским фијакером, то заправо није њен суштински циљ. Суштина Живкине наредбе Пери писару управо је у настављању и продужавању исказаног циља, а то је да је свет види док се вози министарским фијакером. Према томе, њен програм није само да се провоза, него и да се као министарка прикаже свету и зато јој је мало да се провоза једном „од Славије до Калемегдана“, него хоће „трипут“. Овде се, заправо, открива скривени смисао као суштински циљ.

И касније, Живка министарка радиће све оно што су радиле и њене претходнице, али са жељом да их превазиђе: на место потпуно здравог зуба ставиће златан само зато што га имају госпа Драга, госпа Ната и госпа Рокса. Треба запазити да су овде само привидно у питању њене супарнице, а да је у суштини у питању персонификација света који све оцењује и све вреднује и управо он покреће у Живки све њене притајене тежње; она жури да што пре изађе из анонимности и уђе у свет као значајна, изузетна и моћна. Према томе, Живки није важан златан зуб као здравствени чинилац већ као оно што тај зуб у „отменом друштву“ значи. Овде видимо како се вредности и њихова значења не заснивају на суштини, већ на изгледу и појави, на привидности или ефекту: смех са златним зубом у таквом свету је значајнији, отменији и важнији. Долази се до закључка да је свет заправо главни вансценски лик у Госпођи министарки. Са њим се Живка мери и одмерава. Иако он није на сцени, он дејствује на сцени (госпа Драга, госпа Ната, Рокса Прокиница). Дакле, као што видимо, осим комичних сукобљавања на сцени, веома су важна и комплементарна комична сукобљавања са супротностима – ван сцене, јер односи Живке министарке са светом ван сцене усмеравају и њене односе са лицима на сцени.7) Зато је „свет“ у Нушићевој комедиографији поливалентни и вишезначни феномен, а најпре извор комичне радње и ликова.

Сагледавајући своје многобројне ликове као оличење одређеног времена и простора, Нушић је у својој комедиографији тако сагледавао и узајамно повезану функцију ствари или предмета, јер су управо свакодневне ствари те које су одиграле значајну улогу у историјском развоју комедије уопште, а посебно у представљању комичке радње на позорници. Сматрао је да у том неизбежном узајамном односу ствари упијају или преузимају нека обележја људи, као што људи усвајају нека својства ствари, и да су људи заправо и трагично и комично везани за ствари и њихове вредности. Зато је своје одређене ликове везивао за одговарајуће ствари.8) Међутим, у Госпођи министарки ће преко трагања за предметом – цилиндром наговестити карактер сценски одсутног лика – Симе Поповића и вансценску ситуацију у којој се он налази ишчекујући цилиндер. Тако цилиндер може означавати и присутност, а и одсутност Симе Поповића. Нушић помоћу ствари, у овом случају цилиндра, заправо развија читаву скалу значења: цилиндер може бити симбол издвојености или друштвене висине, симбол моћи, власти, али и неке посебне судбине. Приметно је како се, захваљујући момку који долази по Симин цилиндер и саопштава породици његово значење, одмах мења и Живкино понашање. Када наслути могућу промену, она руководи потером и трагањем за цилиндром, тако убрзавајући просторно-временски ток који се манифестује у кући Симе Поповића:

Цилиндер, отац тражи цилиндер! … ‘Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (Госпођа министарка, I чин – XI–XIII појава)

Кућне дужности које су испуњавале Живкин дотадашњи живот постају симбол тривијалности. Нушић заправо развија смисаоно продорне и духовите ситуације, помоћу којих се одвија трагање за цилиндром, развијајући тако и његова значења. У нестрпљивом утркивању са вансценским временом и у жељи да што пре сазна исход (хоће ли постати министарка) Живка ужурбано ређа карте као да се утркује са судбином или са својом будућношћу. Према томе, гледање у карте је само привидно комична информација или исказивање да је Живка сујеверна, а у суштини и та радња означава утркивање Живкине пробуђене жеље са својим спољним, па и краљевски сувереним токовима именовања владе.9) Најпре долази до укрштања сценског, Живкиног и вансценског, Симиног временског тока, у имагинарном простору (краљевском двору)

(…) Ух, да ми је да се сад претворим у муву, па да улетим  у двор… (I чин – XIX појава)

и таква ситуација за Живку постаје судбински ток, разрешење свега. Због тога она тражи карте да види шта судбина каже. Тако власт и њено спровођење постају за Живку вредност која се пореди са самим животом. Реч судбине је за њу последња и одлучујућа.

Како се код Нушића нека људска карактеристика, која може бити и скривена, може пренети на предмет и имати своје сценско значење, као што је поменути случај са цилиндром, показано је и у позоришној представи. У тренутку када Живка постане министарка, на сцени се, на месту везених ћилима с почетка, сада налази Живкина слика у виду огромног портрета, преко целог зида њене дневне собе. Треба истаћи да се публика не смеје цилиндру или слици као предмету самом по себи, него као значењу или асоцијативном облику који је настао преузимањем неке људске карактеристичне особености, или неког људског значења уопште.10) Цилиндер, дакле, може носити атмосферу или означавати и разне видове деградације личности (осиромашење и животну несређеност), а може сугерисати и тврдоглавост или каприциозност, као што велики Живкин портрет само указује на покондиреност просте жене која жели да буде запажена и уважена.

Приметно је како се и функција једног писма уздиже до значења читавог лика. Наиме, момак из министарства доноси писмо од господина Нинковића за „госпођу Поповић, министарку“. Са тим писмом на сцену треба да дође и атмосфера лика који писмо шаље, односно атмосфера галантног др Нинковића. То се постиже управо преко момка који ће се представити не обично, већ као момак којег шаље Нинковић, и тако ћемо заправо добити  карактерну асоцијацију не само на Нинковића, већ и на увођење Живке Поповић у отменост јер је у ту исту отменост ушао и сам момак. После овога су створене околности у којима се донето писмо уздиже на кулминативно највишу, завршну тачку другог чина. Када др Нинковић долази код Живке он, по текстуалној привидности, долази да је поучи бонтону и отмености уопште, а у суштини долази са циљем сакривеним иза привидности поучавања: да Живку, којој се прорачунато клања, занесе и претвори је у свој објект који треба да му изради нову класу, односно у средство сопствене каријере.

Колико се Живка ипак предаје привидностима и присваја их уочљивије је у позоришној представи, у једној од сцена које су измењене у односу на оригинално дело – када она, учећи отменост од др Нинковића, почиње заносно да игра на сцени уз музику. Открива се, међутим, да су, без обзира на лекције из отмености и бонтона, напори Живке министарке да постане отмена узалудни: не могавши да савлада чак ни други услов – пушење, она не може да савлада да заиста буде госпођа министарка какву противуречни свет изискује. Из те супротности управо произилази сва комика ситуације, а и комика карактера. Живка ће остати министарка споља, привидно и само формално. Тако на једној страни имамо тежњу ка хипертрофији свога „ја“, а на другој негацију тога истог „ја“  и његово свођење на објект разних привидности.11)

Зато госпођи министарки убрзо почиње да смета управо стварност око ње, а најпре њен зет Чеда. У тренутку највеће радости када је чула да је постала министарка, Живка се отуђује од свог зета желећи да ћерку уда за Ристу Тодоровића, кожарског трговца и почасног конзула Никарагуе:

Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не  личиш. (Госпођа министарка, I чин – XXI појава)

То, а и друге разне апсурдности указују заправо на напуштање објективне стварности и на развој искључиво сопствене, себичне и субјективне логике, па Живка постаје жртва својих привидности или заблуда које за њу имају вредност објективних истина.12) То још отвореније показује у другом чину комедије:

Живка: (…) Зато сам ја и мислила да ми тебе најуримо. 

Чеда: Тако! А то сте ви смислили? 

Живка: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи.

На основу ових примера јасније се може сагледати у коликој је мери психологија и Живке министарке, а и осталих Нушићевих ликова ситуациона и настајућа. Карактерологија његових ликова је особена и могло би се рећи да је она текстом само назначена као тенденција лика и да заправо оживљава тек на позорници, јер је лик у тексту само означен, а на позорници он постоји и живи и, поврх свега – носи своје комедиографско, а и животно значење. Управо такви су ликови на позорници у новој и оригиналној верзији Нушићеве комедије. Глумци који тумаче Нушићеве ликове не играју огољени карактер и не показују карактерни склоп лика, већ карактерне структуре које произилазе из ситуације, доказујући још једном да је психологија таквих ликова ситуациона или настајућа. Тако се пресвлаче на сцени у зависности од ситуације и то публика може да види, било да је реч о Живки која прелази из женске одеће у мушку или је реч о другим ликовима. При томе публика зна шта су они били пре тога, али је све то са циљем да се покаже да су гледаоци, како одмиче представа, спремни да то прерушавање и забораве, алудирајући на заборављање што се тиче политичког и друштвеног живота; утолико пре што је Живка као госпођа министарка власт само привидно, али што други верују да је она стварна власт.

У њену власт ипак највише верују они који од Живке очекују неку корист, а то се најбоље огледа управо у сцени њеног сусретања са фамилијом. Фамилија јој признаје примат и супериорност у свему, па се и њен негативан однос према њима мења у привидно афирмативан и позитиван. Открива се колико њену свеколику фамилију уједињују слични циљеви (измолити, уграбити, искористити), а како их њихов егоизам разједињује. Фамилија својим понашањем исказује колико је склона да и према Живки испољи свој култ према власти уопште, а тај култ указује колико се заправо фамилија боји и прибојава власти. Дакле, иако је фамилија у сродству са Живком, сви њени чланови су од Живке отуђени јер је она „одскочила“ високо изнад њих.

Међутим, очигледно је да је Живка понизно и стварно далеко од праве моћи и стварне власти. Њено схватање власти заправо је инфантилно и смешно. Живка на комичан начин занемарује и потцењује неке значајне животне чињенице, па се комика јавља кад год Живка преувелича споредно, а занемари оно што је битно. То је један од многих примера који потврђују да је у Нушићевој комедиографији главни покретач радње управо комичка ситуација: стварање и растварање лика и начин његовог развоја и исказивања уопште.13) Бавећи се привидностима малограђанског менталитета, уочљиво је колико им се Нушић приближио са толико стваралачке проницљивости, продорности и присности, да се и на основу ових примера може закључити да Нушићеве комедије на своје читаоце и гледаоце заправо делују пре својим привидностима које исказују, него суштином коју скривају. Међутим, ако се ликови ове комедије посматрају управо преко онога што скривају, дакле „изнутра“, из њихове суштине, закључује се да су сви они у већој или мањој мери „изгубили равнотежу“ и „не умеју да се држе на ногама“, како Нушић и објашњава (додуше само Живку Поповић, јер о другим ликовима не говори у предговору), да су се сви изненадно нашли изнад своје свакодневне и „нормалне линије живота“, као и да су комични управо због разних свесних или несвесних аутоматизама у које упадају. Према томе, сви ликови Госпође министарке образују јединствен карактеролошки систем у којем су разлике само у пропорцији, не у структури: сви су они по склоности самообманама и по прижељкивању моћи заиста род – госпођи министарки. Управо зато што су притиснути својом немоћи.14)

Зато је и публика у извесном смислу госпођа министарка, јер и публика има своје самообмане и своје жеље. Нушићеве комедије су откривалачко суочавање публике са самом собом.15)

Својом разноврсном делатношћу Нушић је заправо непрестано био „пред публиком“ тако да је свестрано упознао биће публике, снагу њеног колективног дејства као и колективну свест и подсвест публике као чиниоце при усвајању хумора и комике и при испољавању  своје реакције у облику смеха. Сматрао је да се снага комике хуманизује и повећава кад своје скривене слабости или грехе откривамо у другима, дакле кад своје прикривене заблуде, жеље и страсти доживљавамо преко других и кад им се смејемо из привидне супериорности и на извесном одстојању.

У том смислу веома је карактеристичан завршетак Госпође министарке. На нивоу радње крај представља Живкин губитак функције госпође министарке. У завршној појави сви су на сцени – Живка, Сима, Рака, Чеда, Дара, Васа и Живка једног по једног избацује напоље. Прво баца новине на Раку, а онда избацује Симу и прети.

Међутим, иако изгледа да је Живка остала сама – да више нема са ким да ратује, нити коме да прети, да је њен бунт заправо попут фатаморгане, слика пораженог који то није схватио – Нушић прави „неочекивани обрт“ (неочекиван с аспекта драмске радње која је окончана јер Живка више није министарка), посежући, заправо, за традиционалним начином завршавања приче обраћањем публици.16) Живка, док прилази рампи, прети и својим поразом, и оговарањем, и влашћу:

(…) Ко зна, данас-сутра могу ја опет бити министарка. Само док се заборави ово нешто мало бруке, ево мене опет, па после да не буде: што нам ниси казала. ‘Ајде, ‘ајде, идите сад! … (IV чин – XXI појава)

Пред само падање завесе, Живка остаје сама на сцени – у две „онтолошке“ улоге – у два простора – у свом дому и/или на бини. Питамо се где остаје кад отера и публику. У ком свету је кад се и фамилија и публика повуку.17)

С обзиром на овакав крај, односно на то да после скандала у новинама министар Сима добија оставку и Живка тиме бива кажњена за своје поступке, и редитељка позоришне представе истакла је да код Нушића, који је на тапет ставио мане малограђана, ипак има правде. У овој адаптацији на самом крају, када Живка изговара чувени монолог, глумац Горан Јевтић на сцени скида хаљину и облачи панталоне и сако, односно савремено мушко одело и последње речи које изговара су: и могу ја опет бити министар. Ове речи за разлику од оригиналних, изговара у мушком роду. Након тога, сви глумци излазе на сцену, играју уз музику и хватају се у „демократско коло“ и подижу Живку која се поново враћа на власт. Живка специфичним покретима руке поздравља окупљену масу, која је опонаша у тим покретима, играјући док се завеса не спусти.

Публика се и томе смеје, а смеје се томе и госпођа министарка, али и један и други смех – пролазе, а истина која из тог смеха произилази остаје: могу ја опет бити министар(ка)! Тако претња остаје извор неке друге власти.18)

Госпођа Живка министарка са сцене одлази кажњена, али одлази стварно – непобеђена, иако публика из гледалишта одлази са доживљавањем и морално задовољена.

Нушићев завршетак не поучава гледаоца (или читаоца) шта треба да мисли, али га заправо наводи на размишљање: Колико су опасни моћни кад постану беспомоћни? Колико је лако пригрлити живот који нам не припада ако смо незадовољни животом у којем смо? Како изгледа тиранија медиокритета? Да ли благонаклоношћу према Живкама министаркама постајемо део њихових фамилија? И ко треба да оде: публика или Живка домаћица?19)

Зато су Нушићеве комедије у односу на публику животне и дејствујуће, а у односу на време продорне и трајне, јер је стварност, а не апстрактност, полазиште Нушићеве комедиографије.

Литература

Вукићевић, Драгана: Смешан крај или крај смешног краја у Нушићевим комедијама, Београд: Филолошки факултет, 2015.
 Јовановић, Рашко: Један други Нушић, Смедерево, 1998.
 Лешић, Јосип: Нушићев смијех, Београд: Нолит, 1981.
 Мисаиловић, Миленко: Значења српске комедиографије: од Јоакима Вујића до Бранислава Нушића, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине, 2008.
 Нушић, Бранислав: Госпођа министарка, Београд, 1996.

Ауторка: Јована Добрић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Бранислав Нушић: Писмо кћери. (Београд, 1. марта 1924). Навод према књизи: Синиша Пауновић, Писци изблиза. Београд, 1958, стр. 148-149.
2 Јован Христић: Позориште, позориште, Просвета, Београд, 1997, стр. 59.
3 Оваква верзија комедије је премијерно изведена на Вечерњој сцени позоришта Бошко Буха, 8. октобра 2013. године, поводом сто педесет година од рођења нашег књижевника Бранислава Нушића.
4 Рашко В. Јовановић: Један други Нушић, Смедерево, 1998. година.
5 Миленко Мисаиловић: Значења српске комедиографије: од Јоакима Вујића до Бранислава Нушића, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине, 2008, стр. 437.
6 Исто, стр. 438.
7 Исто, стр. 466.
8 На пример у Ожалошћеној породици то су сервис, будилник, послужавник.
9 Миленко Мисаиловић: Значења српске комедиографије: од Јоакима Вујића до Бранислава Нушића, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине, 2008, стр. 449.
10 Видети: Анри Бергсон, О смеху – есеј о значењу смешног, С. Б. Цвијановић, Београд 1920, 2–3: „Смејаћемо се једном шеширу, али оно чему ћемо се тада смејати није парче чоје или сламе, већ облик који су му људи дали: јер је он примио калуп људског каприца“. Исто, стр. 443.
11 Миленко Мисаиловић: Значења српске комедиографије: од Јоакима Вујића до Бранислава Нушића, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине, 2008, стр. 452.
12 Исто, стр. 461.
13 Исто, стр. 457.
14 Исто, стр. 472.
15 Исто.
16 Драгана Вукићевић: Смешан крај или крај смешног краја у Нушићевим комедијама, Филолошки факултет, Београд, 2015, стр. 31.
17 Исто, стр. 33.
18 Миленко Мисаиловић: Значења српске комедиографије: од Јоакима Вујића до Бранислава Нушића, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине, 2008, стр. 477.
19 Драгана Вукићевић: Смешан крај или крај смешног краја у Нушићевим комедијама, Филолошки факултет, Београд, 2015, стр. 32.
Scroll To Top