Душан Захаријевић: „Нек никад не утихне глагослов“

На један од два српска Парнаса – с тим што би други био Ловћен, како су често истицали критичари старог кова – право са Филозофског факултета, у оквиру 46. Бранковог кола, стигле су на Стражилово четири књиге песама од пет аутора. Никола Раусављевић и Милан Ћосић, Горица Радмиловић, Душан Захаријевић и потписник ових редова своје песничке првенце објавили су у издању „Бранковог кола“, поделивши на равне части – као генерација – награду „Стражилово“.

Душан Захаријевић објавио је књигу двосмислену – истовремено и Антологију и Антилогију, и Савременог и Свевременог, и Песништва и Речништва, на тај начин инсистирајући радије на ангажовању читалачког интелекта, пре него емоционалности. Саставио је ову песничку рубикову коцку и рекао: Alea jacta est! Бачена је међу читаоце, истовремено и као загонетка и као објашњење, читаоцу колико и ко-аутору.

(P.S. саговорник Захаријевић је на промоцији часописа КУЛТ, говорећи о свом сарадништву у истом, у шали рекао како још једино није учествовао у рубрици „На кафи са…“. Идеја уредништва и аутора овог интервјуа била је да младом песнику приреди мало изненађење, тј. да му скува кафу без његовог знања – тако је Душан на питања одговарао не знајући где ће интервју бити објављен. Surprise!)

Песници Иван Негришорац, Душан Захаријевић и Растко Лончар

Можда није кључно као путоказ – један од, у сваком случају – за разумевање твоје књиге, али – какав је твој однос према (песничким) антологијама и зашто?

Размишљао сам о антологијама и закључио да на њих гледам као на смерницу. То јесте својеврсни „пресек стања“ у њижевности једног доба или шире, али на то не могу гледати као на апсолутну вредност, с обзиром да се подразумева избор најбољег. Како и сам назив каже – најлепши цветови. Гледано пре свега из угла читаоца, то је место од којег могу почети истраживање. Тако је бар што се тиче поезије. Јер ипак треба прочитати више од понуђене две-три песме у антологији да би добио некакву представу о аутору. У том смислу је занимљиво то да онај ко прави антологију мора прочитати све песме одређеног песника, ако говоримо о поезији,  како би издвојио једну, више њих или ниједну, док читаоци антологије иду обрнутим редом – одмах добију оно највредније (или бар оно што неко сматра највреднијим), па од тога настављају ка остатку дела. Тј. требало би да наставе читање, а не да понуђене вредности узимају као крајње и (само)довољне. У сваком случају, антологија је за мене пре свега место од којег почиње читање, а не место где се оно завршава.

Да мораш да одеш са пустог острва, коју би ти књигу било најтеже да оставиш?

Сад могу да одговорим ниједну, јер на пустом острву вероватно не бих ни имао књиге. Морам признати да ти је опасна формулација, јер није питање која ми је најдража књига (најдражу, уколико је уопште имам, сигурно не бих оставио), тако да једино могу да одговорим – ниједну. Било да ово читате као да немам ниједну књигу, па немам између чега да бирам, или као да ми просто ниједну књигу не би било најтеже да оставим, или као да ниједну не бих оставио.

На чију се традицијску линију – или линије – у оквирима српске – или ине – књижевности својом поезијом надовезујеш (интенционално, то јест)?

Свакако да је Винавер један од песника којима сам се највише до сада бавио и који су доста утицали на мене, али поред њега има доста других песника, наших и страних, од модерне до данас. Кажем од модерне јер је то интенционално надовезивање, својеврсни дијалог. Тако сам дијалогизирао са Раичковићем, Попом, већ поменутим Винавером, Миљковићем, Иваном В. Лалићем, Душаном Срезојевићем, можда Малармеом (јер где је Винавер ту је и он и обрнуто)… Ко зна које су све неинтенционалне везе. За мене је у том смислу битно читаво читалачко и животно искуство јер из њега градим. А искуство је непрекидна акумулација. Овде не мислим на оно што сам прочитао, већ на то како сам прочитао. Свако узима од онога што чита, пошто говоримо о читалачком искуству, оно што мисли да је вредно и што може да обради у себи и собом. Тек тако обрађено, нешто постаје наше искуство, што значи да смо способни то знање да искористимо у било којој прилици, а не само у оној у којој смо га усвојили. Ово друго уосталом и није знање. Ако се на све то дода и онај моменат текстуално несвесног, добије се уметничко дело.

На млађима, рекоше, свет остаје. Да ли верујеш да су старији – који су наследили ту изреку од њихових старијих – њене истинитости свесни, да ли су спремни да помогну младима да предузму прве кораке у књижевном животу? Каква су твоја искуства по том питању?

Рекоше, кад су се суочили са неминовношћу. Шалим се, наравно. Из мог досадашњег искуства не могу да кажем да старији никако не обраћају пажњу на младе. Нису млади у сјајној позицији, то сам јасно видео када сам тражио издавача. Али након свега што се догодило са Бранковим колом ове године, никако не могу рећи да нисам добио прилику. Напротив, мислим да чињеница да је Бранково коло само ове године објавило четири књиге пет младих аутора (једна је заједничка – двојац) међу којима је и моја књига охрабрује свако даље писање и бављење књижевношћу, као и неке будуће почетке. И не само да су објавили, него само сви добили простор на овогодишњем 46. Бранковом колу да те књиге и промовишемо и да учествујемо у другим програмима, а све је било и медијски испраћено. То је заиста велика ствар, нарочито за некога ко тек почиње. Још је занимљивије, и то често истичем, што је господин Ненад Грујичић мене пронашао, да тако кажем. Распитао се за мене и позвао ме да му пошаљем своју збирку. Ово не говорим да бих се похвалио како ме је неко позвао, а нисам се сам наметао, већ показује да ипак може и тако. И невероватан је осећај кад схватите да то што пишете ипак неко чита, па још добијете и реакцију на то. Наравно, то не значи да треба чекати да вас неко открије. Ја већ неко време пишем и објављујем, и у једном тренутку је потпуно ненадано дошло до овога поводом чега сада разговарамо.

Да ли се – и како – млади боре да се чује њихов глас? Опет, из твог личног искуства? Имаш ли неке сугестије или замерке по том питању?

Мислим да нема ту шта да се замери или не замери. Једноставно, они који желе и имају потребу да се изразе се боре за то. Тако је настала рецитаторска дружина Међу нама, тако је настало позориште Промена, Књижевни дужници, на крају крајева, тако су покренути часописи КУЛТ, Рез, не знам да ли ћу још нешто заборавити… Намерно помињем све ово јер представља разноликост садржаја. Није да се ради само о књижевности. Сећам се како је КУЛТ покренут и како сам био крајње изненађен том идејом, наравно пријатно. Привилегија је кад можеш да пратиш часопис од почетка и да видиш докле је данас стигао, а и да сам учествујеш у његовом развоју. На крају крајева, у КУЛТ-у сам почео да објављујем поезију. Такве ствари нас окупљају. Слободно могу рећи да смо окупљени око идеје/идеја, окупљени потребама и проблемима, и то је веома вредно.

„Антологија/Антилогија“ ускоро доживљава своје друго представљање. Реци нам нешто више података о томе – ко, где, кад, како и зашто?

Да, Антологија/Антилогија ускоро доживљава другу промоцију за кратко време, због чега ми је посебно драго. Прва је, како сам већ поменуо, била на 46. Бранковом колу у Новом Саду, а друга ће бити одржана 24. 09. у 19:30 у Академији 28 у Београду. За то сам захвалан Центру за развој идеја који се поприлично заузео око организације, пошто сам имао прилике да пратим како су текли преговори и договарања. Наравно, сви су добродошли. На сајту и Фејсбук страници Центра ће бити најава са линком за пријаву.

Дистих: „Метафора / Мета фора“ је већ ушао у употребу оних који су твоју књигу читали. Планираш ли да, након антологије, у будућности пишеш и својеврсну теорију књижевности?

Ти стихови/песма (зависи ко како чита) су нешто што свима остане у глави, односно уђе у употребу, како кажеш. Сад си ми дао занимљиву идеју са писањем својеврсне теорије, то би било крајње занимљиво. Мада, већ разрађујем идеју о свом виђењу стварања/писања и осталих ствари које се тичу поезије и књижевности кроз форму дневника – својеврсни метадневник. Али ко зна,  експериментисање ми није страно.

Мало је познато – али није згорег проширити круг оних који су са податком упознати – да се, осим књижевним радом, бавиш и музиком – као стваралац и као критичар. Када си по први пут узео гитару у руке и како си се одлучио на то да користиш овај инструмент као још један од видова експресије? Који аутори су имали највећи утицај на тебе?

Да, музика је још једна битна ствар за мене. Гитару сам почео да свирам у седмом разреду. Заправо, не зна ни како је до тога дошло. Брат је учио тада да свира, па сам и ја уз њега. Он је брзо одустао, а ја наставио. Како сам временом почињао да пишем, тако сам почињао и да правим музику. Прво сам покушавао да направим песму која ће имати музику и текст, чак сам и снимио једну песму. Касније сам се преоријентисао на друге музичке правце, па сам тако и почео да свирам и компонујем друге ствари. Конкретно мислим на џез, пошто сам паралелно са тим што сам почео да га слушам, почео и да учим да свирам. Тако сам полако покушавао и да компонујем џез композиције. Јер не можете да стварате нешто што не слушате. Или то бар тешко иде. Имам неке идеје за композиције, неке сам чак и забележио да их некад можда снимим, али далеко од тога да је то неки високи квалитет. Поред свирања, пишем и текстове о музици, тј. о бендовима. Пре бих то тако назвао него критиком. Наравно да ти текстови одражавају и мој став према томе о чему пишем, али није ни чиста музичка критика. Мој музички развој је ишао од рока и метала када сам почињао да свирам, до класике и џеза. Некако сам увек тако видео музички развој, џез и класика су ми били на врху. Свега ту има: Краљ Чачка, Обојени програм, Бјесови, Горибор, Ерик Сати,Филип Глас, Јероен ван Вин, Вес Монтгомери, Пет Мартино, Ролан Дијенс… Тако су ми се те две ствари, књижевност и музика, увек преплитале. И добро је док је тако, проблем настаје кад почну да искључују једна другу.

Разговор водио: Растко Лончар

Scroll To Top