За будуће песнике
Опрости, Mајко, моја су хтења
Истекла из неких тешких нада
Осакаћених неких дана
Кад хтедох песму, а добих рана
Моје је сунце речи сагорело
По језику мртва риба скаче
Не жалим што нисам певао више
Него што нисам певао јаче
И све што је себи одолело
Што речима није ствари дотакло
Песма, песма, моја Мајко
Песма је оно што ме је болело
Ја сам само археолог смисла
Ископавам будућност света
Цедим светлост умрлог дана
Да спевам живот што кроз смрт цвета
За славу живота, за смрти веснике
И оне што снаге нису смогли
Певам за све будуће песнике
Који ће рећи што ми нисмо могли
Аз
Светлост пева вечну таму
Гласом који себе поје
И настаде немост жива
Неко створи непрозборе
Непроходе, неизгоре
На узмаку, у замаху
Заталаса живи искон
Извир-искра у задаху
Вечно распет гледам крај
Бескрај ћути – немост спаса
Речи ми у грло капљу
Разарају глас без гласа
Пали дом
Изговори, пали свете
Присутности тешке, неме
Нејаке су речи светле
Да узнесу твоје бреме
Васпостави и укроти
Неуморну васељену
Уздигни нас у трајности
У тајности вечном трену
Вечношћу горе пролазности бледе
Увиру прекиди у пуноћу свести
Преобраз тиња, миче се и мрести
Цветају прозрачни предели свести
Падају висине
Кроз њих узлет страда
Сабија се бескрај
У трен – вечност пада
У пролазност, мукли свекрај
У прозрачност, сушти нехај
Слукти слутња
Букти ћутња
Прозрак зрачи
Светлост млачи
У недосег неми, мрачни
У небосег светли, зрачни
Падају висине
У смисао облачни
Изговори, пали свете
Одсутности тешке, неме
Недосега слутног светле
Недостижи кад онеме
Кроз немире невид-зоре
У освиту маглен-краја
Светлост рађа непрегоре
Непреболе незнан-раја
Немост прека у напору тиња
Реч се рађа у сажиму свести
Безизраз исходи из немости жести
Цветају прозрачни преболи свести
Узлећу духови
Кроз њих земност страда
Нетелне су жудње –
Самопрегор влада
У сферама непрегледа
У изречју неизречја
Језик сушти
Маглен вео
Огрнуо, изгорео
Свешћу окорео
Безизразе преболео
Кроз сопствену немост
Вечност приволео
У немоћи свести пред пуноћом света
Превладаћу пад уморног лета
Да ухватим светлост у бљеску невида
Да разјарим пуноћу иза привида
Прапесма
Све што цвета
Можда и не би хтело да цвета
Свет згазила тешка сета
Правременског искон-лета
Све што расте
Можда и не би хтело да расте
Немоћ је свој тешки склад
Скрила у раста безнад
Све што пева
Можда и не би хтело да пева
Изван песме страшан се̂в
Недосега немог зе̂в
Процват
Отворена сам рана језика
Ћутим
(Говорим)
И чекам да зарастем
(Да никад не зарастем)
Посадио сам живот
Биће процват смрти
Све што умире
Сутра је могуће само као данас
У свој пуноћи да се збуде
Данас је једино могуће јуче
У светлости свести где понори руде
Како оречити надсвесности смеле
Кад нису довољне гласа стреле
Већ луди спојеви, немогући слојеви
Да овасмисле тешке вансмисле
На ивици свести истина расте
У очима свићу недогледа зоре
На извору светлост остаје незнана
Ко силе што шаљу талас у море
Све што умире, умире за друге
Вечност је извир доброг и злога
Осећам – негде у углу ноћи
Опет неког разапињу бога
Док бива лепота
Играј смрти
Са мном до гроба
Нисам у пролазу
Иако пролазим
Играј са мном
Играј до живота
Грешност је човека
Једина чистота
Играј животе
Са мном до гроба
Живети није
Животом без смрти
Ни умрети
Смрћу без живота
Ни покрити очи
Док бива лепота
Аутор: Душан Захаријевић