Драга моја госпођо

(из збирке песама “Антологија илузија”)

Ја сам песник
драга моја госпођо
и не могу дозволити
да због вашег задовољства,
оживљавам једну давну декорацију,
увлачећи се, ослобођен стварности
у конвенцију строгих, тамних одела,
цицаних машни и лакираних ципела,
које би се, по Вама
требале тако дивно слагати
са мојом уредно зачешљаном косом.

Ах, драга моја госпођо
са дугим, белим аристократским вратом,
који не одаје ваше просто порекло.
Ваше време госпође је прошло
и надасве заборављено,
као одавно прочитана вест
о морбидном убиству превареног мужа
у неким вечерњим новинама.

justin-clayton_c

Ви живите у једном новом времену,
у којем Вам нико нормалан
неће рећи да имате руке госпође,
достојне да не ураде ништа теже
од одсвиране романсе
неког залуђеног романтичара на клавиру.
И управо зато,
оканите се Ваше глупе, хипохондричне идеје
о бљештавилу позоришних фоајеа,
пријема и поподневних чајанки,
с којих јадни Шилер
узалуд махнито покушава побећи
у пари вруће шоље,
из ваших наводних
двоипособних и трособних двораца.

Друга су времена,
драга моја госпођо.
То више није мрачни средњи век,
век чијом су руком исписане историје ратова
зачетих у кулоарима и будоарима
дворских приљежница,
век златних бурмутица и конкубина
или неко друго, слично време.
Време је до сада,
драга моја госпођо,
хиљаду пута било на порођају
и свако је копиле
из тог чопора векова
са собом доносило друге законе.
Ви, нисте хтели ове ситне жртве,
драга моја госпођо,
а ја, ето,
нисам могао жртвовати песника.

Идите,
драга моја госпођо,
можда ће вам на крају
неко галантно понудити
француски лежај
са гордим именом некога Луја,
насупрот мом тврдом, шкрипавом кревету
са испалим федерима.
Идите,
драга моја госпођо,
Идите, пре него што ноћ напне
своје модре струне!
Ноћу је све теже,
па и тужна растајања.
Идите,
драга моја госпођо,
нећу се предомислити.

Аутор: Горан Матић

Scroll To Top