ДО “ЛУДИЛА” И НАЗАД

Неуморни културни посленик, песник и прозни писац  Мирослав Мишо Бакрач обрадовао нас је у 2014. новим романом. Познат је нишкој културној јавности по роману „Казивања  ђеда Анта“, по „Пивским причама“, “Частослову“, „Мојим војничким данима“ и др. Познат је по збирци песама „Пјесма призвана кишом“.  Председник је Удружења писаца „Чегар“. Уредник је часописа тог удружења „СРЕТАЊА“ који излази четири пута годишње. У 2013. и 2014. уређује пет зборника поезије песника из Ниша али и из целог региона.

Још необјављен рукопис новог романа „ЛУДИЛО“ добија похвалу на књижевном конкурсу „Драгојло Дудић“ у 2013. год „ као вредан допринос неговању слободарских и револуционарних традиција у Републици Србији“. О роману су у својим рецензијама говорили и проф. др Иван Цветановић и књижевник и књижевни  критичар и есејиста Момчило Голијанин. Оцењујући рукопис романа проф. др. Иван  Цветановић истиче да је читалац тај који ће „оживети“ текст аутора. Попут Фукоа и Барта и проф. Цветановић запоставља аутора и његове „рукописне намере“ а читаоца уздиже на ниво судије. Читаоцу се препушта уживање (Барт) и „хватање у коштац са раслојавањем овог књижевног ткања“ (Цветановић).

untitled

Изабрао сам ту Бартову и Фукоову препоруку. Једина привилегија била је што сам до романа дошао одмах после штампања. Роман се чита наискап, од прве до последње странице.Богатство ликова и спретност аутора да проникне у психолошку структуру истих не дају вам одмора. Умеће да се заплет радње и ликови „увежу“ у историјску прошлост српског народа одлика је само ретких „посвећеника књижевној речи“ (Цветановић), који се не мире са чињеницом да је „ реч немоћна пред насиљем (сваке врсте Д. Ђ.) и сивилом свакодневног живота“ (Цветановић).

Мирослав Мишо Бакрач рођен је у време дешавања радњи у роману (1940) у селу Горанско у Старој Српској Херцеговини. Овим романом донео је освежење, како у језичком тако и у историјском смислу. Историју  живе ликови његовог романа  да би је ми поново оживели а њихов језик нас враћа у изворно језичко говорно подручје Старе Српске Херцеговине. Освежење је и у психолошкој димензији романа који нас може подсетити на срари добри корпус моралних норми у Српској породици. Ипак су нас ти обичаји и те норме сачувале  од  асимилацје, од разградње и утицаја свих освајачких култура. На крају сачувале су нас  од  нестајања.

Уживао сам у свакој реченици романа. Имам и своје јунаке који, као да су порасли са мном и као да живе данас у блиском окружењу. Ту тајну вам нећу одати. Ако цените лепу реч, пронађите роман! Штампан је у Нишу у малом тиражу, од само 200 примерака (толико о помоћи државе култури!), колико је аутор могао да издвоји  Штампање је обавила штампарија „Свен“, а издавач је Удружење писаца „Чегар“ из Ниша.

Аутор: Душан Ђорђевић Нишки

Scroll To Top