“Дневник о Чарнојевићу” као дневник егзиланата

Међу српским великанима двадесетог века, ниједан није имао тако буран и променљив живот какав је имао Милош Црњански. Његов живот обележили су ратови, лутања, немири, изгнанства. Проучаваоци његовог дела сматају да је један од ретких писаца чија је биографија чврсто повезана с његовим делом.

Попут својих јунака, од првог роман, Дневник о Чарнојевићу, све до Романа о Лондону, који су се потуцали свуда по свету тражећи своје уточиште и Милош Црњански се на свом животном путу стално селио  и тражио своје место под небеским сводом. Од Чонграда где је рођен 1893. године, до Темишвара где је завршио основну школу и гимназију, преко Ријеке где је учио експортну академију, до Беча где је 1913. започео студије уметности и филозофије. Кратак прекид сталних сеоба представља боравак у затвору у Сегедину 1914, након чега своје путовање наставља преко галицијског фронта, до болница у Вуковару, Опатији и Кракову. Крај рата затиче га у Бечу, где уписује трговачку академију, али учење брзо прекида и прелази у Загреб, одатле у Нови Сад. Да би 1919. године у Београду започео студије историје, а наставља их у Паризу 1920–1921. Године 1922. дипломирао је на београдском Филозофском факултету. Од детињства пут га је водио свуда по свету, а нигде није заувек остао. Као војник носио је униформу државе са којом није могао да се идентификује. „Црњански, Србин, бори се у униформи аустроугарске војске, па је мрачно платно рата скривало још црњу позадину. Као да се судбина заверила да га баци на дно, па да му потом открије да под тим дном постоји још једно, дубље, мрачније“ (Џаџић 1993: 77). Горак укус рата и болно искуство носио је са собом.

Шта је онда егзила за Милоша Црњанског, када се он није идентификиовао са државом за коју је био принуђен да ратује и која више не постоји? Када је више година провео у дипломатији Краљевине Југославије, од Берлина, преко Рима, до Лисабона и Лондона, него ли у својој земљи. Свестан да би га у отаџбини новонастали комунистички режим извео на суд, Црњански након више од две деценије изгнаства премишља да ли да се врати. Ипак, у лето 1965. године вратио се у земљу. Егзил за њега није могао да значи само промену места боравка, изгнанство, дуготрајно присилно одсуство изван граница своје државе. „Идеја о егзилу не активира само представу о изгнанству, дакле о несамовљности у искључивању из целине језика, нације, културе, теорије, већи конструктивни чинилац – слободу самоодређења “ (Николић 2012: 69).

Одмах након појаве, роман Дневник о Чарнојевићу бива прихваћен као изразито поетско дело, и заиста до данас остаје јединствена књига прозе која од почетка до свог краја испуњава све захтеве лирике. Лирску природу романа непосредно је условио интимни, исповедни тон приповедања у првом лицу. Сама чињеница да се ради о интимној прози која је оивичена формом дневника наводи на веће могућности директног приказавања сензибилитета протагонисте романа и тиме упућује на лирску ноту којом је обојена ова проза. Лирско у роману доминира поступцима асоцијација, понављања секвенца, увођењем лајтмотива, све у сврси обједињавања фрагмената у роману. (Лајтмотиви су махом везани за идеју суматраизма и све оно што она са собом носи као мотиве, лишће, дрвеће, облаке, небо…). Иако је обимом мали, свега стотинак страна и има форму дневника, ипак је реч о роману, зато што су у њему сажети сви елементи традиционалног романа, али је нарација и дескрипција замењена лирског сажетошћу и сугестивношћу, па роман не губи на пуноћи и испуњава форму романа. Поред лирског оквира Дневник о Чарнојевићу може се посматрати и као узор романа о егзилу, односно егзилантима. У њему је на најбољи начин представљена метафора немогућег повратка. Чарнојевић, али и јунаци других великих романа Милоша Црњанског (Сеобе, Роман о Лондону) никада нису код куће и свуда се осећају као странаци. Сви они чезну за нечим недостижним, сакривеним некуд у прошлости за којом се стално осврћу. Имају и једну заједничку црту – „сви они немају своју државу из које би могли бити прогнани. А ипак су егзиланти“ (Татаренко 2012: 55).

Не осећајући припадност где год да се нашао, Чарнојевић је странац и у свом завичају, у болници, у галицијским шумама. Тиме се духовни егзил намеће као животни избор главног јунака романа. Обузима га свест да је свет око њега недокучив или је заправо он тај који постаје нестваран. У страним земљама често се осећао боље, док се код куће осећао као странац. Са странцима је слободније комуницирао, док је у свом завичају, у комуникацији са теткама и комшилуком наилазио на блокаду. Селидбе су за јунака романа биле саставни део живота још од рођења: „А када почех да разазнајем око себе куће и улице, кад почех да разумевам речи, били смо опет отишли даље. О, селили само се често“ (Црњански 1993: 8). Ми заједно са јунаком лутамо пределима његове свести и пролазимо разна места, од његовог првог путовања на крштење које подсећа на бајку, преко јунаковог одласка у рат, путовања с његовим драганама, до главних путовања која су остварена у сновима и имагинацијама, на граници између сна и јаве.

Симболичан је сам почетак романа: „Јесен, и живот без смисла“(Црњански 1993: 5). Суморно годишње доба, често је симбол пролазности живота, призива носталгију, сећање на детињство, али и одређену дозу туробности проистекле из чињенице пролазности. Јесен не дарује смисао живота главном јунаку Црњанског, али даје смисао његовом приповедању. Писац овом годишњем добу даје повлашћено место. Боје јесени, румена и жута, обележавају најразличитија стања јунакове душе и тела. Већ на првој страници Дневника дочекује нас нека врста бекства у имагинацију и јунак одмах открива један свет за који се везује његово биће. То није ни напуштени завичај, ни мајка, ни жене, ни ратни другови, већ „ја сам заљубљен у воде ове и дрвеће, иза бадема, које се губи међу барама жутим и зеленим, крај којих је трава тако мека, опржена и тола“ (Црњански 1993: 5). Јунак показује љубав према природи која је једина чиста и вредна наспрам хаоса рата.

На свом животном путу јунак Црњанског пролази кроз многе егзиле од почетка до самог краја романа и многа уточишта покушаће да пронађе у њима. Чарнојевић је војник: „о, нико не зна шта то значи“ (Црњански 1993: 5). Бити војник значи бити далеко од завичаја, од куће, од свакодневног начина живота. Стални прелазак преко брда и планина и сан под ведрим небом увек у неком другом месту. У свету рата појединац се осећа изгубљено и напуштено. Он нема воље никоме да се освећује, он само износи преда се и пред нас своју позицију појединца који је остао без икаквих моралних начела, једино са страхом и чуђењем.  Ратник није одгурно успомене на рат, али  је желео живот изван тог искуства. Зато се као једна врста егзила у роману јављају снови у којима се чује гроктање митраљеза, удар топова. У тренуцима ратне страхоте и ноћних мора сан је бекство од јаве, један лепши вид суморне свакодневице. Сан као азил у одређеним тренуцима представља простор среће за главног јунака.

Ритмично смењивање слика из детињста и слика из рата у коме главни јунак учествују указују нам на истоветност доживљеног света у прошлости и у садашњости. После приче о рату и љубави за природу следи ретроспективно казивање о оцу, кога помиње један једини пут, као пијаницу и пропалог човека, док се мотив мајке протеже кроз готово цео роман. Јунак се присећа детињства у коме је доминирала фигура мајке, удовица која је радо играла са влашким официрима. Мотив мајке је изузетно развијен, од раног детињства памти је као лепу, мирисну жену која је облачила тесну хаљину, коју је он мрзео, јер су му је тада узимали официри и облетали око ње. Мотив се протеже до описа мајчине смрти – опис умирујуће природе, тихе ноћи, пуне звезда, где се јасно чују звуци воде која негде близу тече. Мајка, лепа удовица, прераста у мајку-праљу. Тада је јунак почео да спознаје дубоку тугу и усамљеност и ту је почела прича о раскиданој души, несталној и немирној, која стално трага за својим правим местом.

Дубок меланхоличан тон усекао се у сваку реченицу и нигде нема ничег радосног, јунак се свуда осећао као странац. Чак ни у биографији јунака нема ничег радосног: „Болести ми беху најлепши доживљаји […] Туга ме је рано снашла“ (Црњански 1993: 8). Болести се јунак не стиди, чак је и поносан на њу и негује је. У тим тренуцима имамо је и мајку само за себе. Болест уместо да буде стање у које је јунак прогнан, она представља за њега уточиште. Дани проведени у болници у Кракову само су још једна врста азила за јунаков егзил. У болници се појављује она, Пољакиња, бледих руку са љубичастим жилицама. Слика љубави саткана је од кантраста – црна глава Пољакиње са белим потиљком, њено бело лице и црн огртач. „Над Краковом је било тада благо небо; или се то мени чинило, јер сам опет био млад и жив“ (Црњански 1993: 35). Јунаков поглед је стално упрт некуд даље у недокучиви простор неба и његове бескрајности, ка простору његове утехе.

Писац обликује једну објективизирану стварност коју ми посматрамо и о којој судимо, а јунак који је у свему томе присутан, који уједно и приповеда, не расуђује о томе шта види, он је од свега удаљен и независан. Јунак равнодушно и пасивно прихвата своју улогу на позорници. За њега није важан ни рат у који иде против своје воље, нити женидба на коју га приморавају тетке. Он никада не говори о свом одушевљењу за љубав, о томе говоре жене са којима ступа у односе. А када он говори о томе, љубав није ни радост ни свечаност, већ мрачна екстаза која припада ђаволу. „Тек јад, очај и жеља за изгубљеним, доводе до екстазе. За румене часи и пригушене крике, ми смо дали ђаволу душу“ (Црњански 1993: 35). У потрази за самим собом јунак препричава авантуре сопствене душе. Посредством боја, мириса и чула говори о женама са којима га везује телесна љубав. Супруга Маца, која је повезана са хронотоп куће, то је њен свет, болничарка Пољакиња, која је знатно надмоћнија од ње јер чита Бергсона и Ничеа и Изабела с нашег Приморја. Поред ове три жене са којима главни јунак има љубавне контакте појављује се и четврта у Пунту, Марија, Изабелина сестра. Информације о Изабели и Марији теку упоредно, али је присутан и контраст међу њима. На јутарњем сунцу јунак Изабелу види као нешто ружно, неугодно од чека треба побећи. Марија је виђена као блистава зора и као влажни скути неба. Контраст је толики да је Изабелина слика гађења, а Марија слика чежње и неба. И док су бројне странице посвећене Маци, болничарки и сестрама Изабели и Марији, једини јунаков избор, она коју ће љубити – Лусија, остаје у сенци. Чарнојевић је све бирао сам, чиме епизода са Лусијом представља изузетак. Нежна и страсна Лусија појављује се са зрацима млаког Сунца. Њихова љубав одвија се у шуми, под лишћем жутих брегова. Касније ће врхови шуме постати румени, а биће и румена сенка која пада на јунаке. Присуство румене боје (румени су чланци Пољакиње, њене очи су румене као крв, румене су страсти) не представља само опис љубави, већ се повезује и са небом. Отуда у роману има још једне велике и непролазне љубави која је увек присутна, то је љубав према небу, променљивом, а увек истом. Испод неба долази и до спајања узвишене љубави према руменом дрвећу и телесне пожуде. Јесен је тако оличење тог кратког тренутка, али је и цео роман смештен између две јесени. Јесен се издваја као алфа и омега, као почетак и крај, она је увод у друга пролазна годишња доба.

Кратке реченице романа дају нам потпуно неизвесне информације које долазе једна за другом. Након смрти мајке, јунак напушта своју домовину, своју кућу, за коју га након тога више ништа не веже. Али ми не знамо где он креће након тога. На крају Чарнојевић се враћа завичају, враћа се поново кући: „Код куће сам. […] Ја сам дошао на који дан у мој смешни завичај“ (Црњански 1993: 66). Вратио се, али „на који дан“, не да би остао.

Јунак бира и проналази свој унутрашњи егзил. Његов избор је суматраизам, као једина вера и заправо једини азил. Чарнојевић се јасно декларише као суматраиста. Своје „друго ја“, изговара у тренутку када је физички нападнут: „Сви су викали, ругали му се и ударали га, питали су га је ли синдикалиста, је ли платониста или анархиста, нихилиста, нешто је морао бити […] Тада га притиснуше о једно стакло и почеше га ударати, а он рашири руке и рече: ‚ја сам суматраиста’“(Црњански 1993: 43). Татаренко управо подвлачи то „нешто је морао бити“, јер је припадност нечему била императив времена и друштва. Младић нема друге вере до те, све старе наде су помрле, ништа из старог света не може да понесе са собом, зато је нову веру пронашао у суматраизму. У тим тренуцима постојање нечега јесте одбрана од празнине. Нешто мора да се воли иначе човеков живот не би постојао. У тој јунаковој имагинацији између сна и јаве наилазимо и на један веома значајан јунаков став: „Тако ми, видиш, пролазе ноћи у грозницама и сновима, драги мој, у сновима који нису много луђи од јаве“(Црњански 1993: 52). Млади суматраиста налази се у сну, али је тај сан исто тако важан као и јава. Када се главни јунак пробудио на јави више није сусрео суматраисту. Суматраизам је сан који подстичу и неке луде књиге, јер медицинска сестра каже главном јунаку да немирно спава, да плаче и виче у сну, и она сматра да су за то криве „луде књиге“. Када се јунак пробудио из суматраистичког сна, видео је слике које потпуно одговарају суматраистичкој естетици: „Лежим и гледам ледене врхове, како се цакле, у руменој месечини. […] Да могу да се вратим тако где топови грме и да кроз Русе одем далеко некуд на Новају Земљу, тамо, где је лед зелен, а вода плава, под ледом, снег румен. Тамо бих, од силних боја занесен, загледао се и заборавио све“(Црњански 1993: 53). Главни јунак романа носи са собом страшни терет рата, он осећа да је свуда празнина, да нема нигде ослонца, да је једина утеха у бојама неба.

Чарнојевићев простор сачињен је од даљина. Његов поглед је усмерен ка висинама, ка крошњама руменог галицијског дрвећа с почетка романа, ка небу изнад завичаја на крају романа. Без осећаја припадности сваком месту у коме је боравио јунак овог романа ипак највећу могућу измештеност доживљава тиме што је он измештен из свог имена, „а самим тим – из јединственог тела које са тим именом асоцира“ (Татаренко 2012: 57). На почетку романа читалац нема проблема са идентификацијом аутора, јер све упућује на то да је ја-приповедач – јединствен и целовит. Проблем се јавља од тренутка кад се јави тај који је „више него брат“, његова стално присутна сен, син дрвара Чарнојевића. Од тада ја-приповедач, говориће о себи као о другом, односно о свом другом ја. Читалац заправо не зна ништа о изгледу јунака Црњанског, а његово име као да се подразумева, док истовремено предстваља нешто попут сна којег не можемо да се сетимо. Наратор пажњу читалаца усмерава на више места на свог јунака. Можемо се сетити како се јунак сећа да се у писмима  потписивао као „сиромах Јорик“ као луда данског краљевића чију је лобању Хамлет држао у руци,  како га је лекарка звала „Пуби“ или како га је неко у Приморју поздравио са „Addio Pierre“. С обзиром на то да се у роману све дешава између јаве и сна, ни име које се налази на таблици изнад болничког кревета, Петар Рајић, не мора бити поуздано јер је „као од шале, од веселих другова, написано“. Ту је и безимени суматраиста, Далматинац, алтер его приповедачев: „ви личите на мене, да нисте и ви на путу“ (Црњански 1993: 42). Далматинчева мајка личи на његову, а отац је весео човек, као и Чарнојевићев. „Целе ноћи сећам се само као кроз сан, мада ме то боли, а много ме више не боли, драги мој. Па ипак, тај човек ми је постао више него брат, ето тако, како у сну“ (Црњански 1993: 44). Док слуша причање суматраисте он се налази у стању на размеђу између сна и јаве, он дакле у свом сну готов да снева и сећа се тога „као кроз сан“. У том стању измешаности између сна и јаве, преплићу се ја, он, ми, и долази до спајања јунака у један лик. Прича бившег поморског офцира се претвара у причу наратора који почиње да говори ми. Чарнојевићеве књиге се на неки чудан начин налазе код суматраисте који почиње из њих да учи. Опсесија сина писара на фару постаје омиљена тема сина дрвара („коринтски ступови“). Рајићева љубав према лишћу у истој је симболичкој равни са Чарнојевићевим обожавањем „румених дрвета“.

Цело дело је обликовано из свести главног јунака тако да су читаоцима предочена искључиво његова запажања о себи и другима. Из тога следи да је он на други начин карактерисан у односу на остале. Готово свака ситуација у делу је у служби карактеризације главног лика и она је, што се њега тиче унутрашња или имплицитна, а када се узме у обзир да он врло ретко износи конкретне ставове о себи и о другима, онда је она и индиректна. Сви остали ликови су ту да би углавном осветлили њега и по значају му не могу парирати, али то не важи за лик младог суматраисте. Он као фигура двојника представља идеализовану допуну главног јунака и потпуно је у равноправном положају у односу на њега. У пишчеву концепцију суматраизма потпуно се уклапа исповест искуства које се прелама кроз сан. На свом путу кроз сан и јаву јунак је стално гледао горе и једино сигурно место видео на небу.

Болно искуство рата, равнодушност из доба изгнаства Милош Црњански носи је дубоко у себи и преносио на свој уметнички свет. Црњански ни историјски, ни природни, ни животни простор не приказује онако како се тада чинило. Он је желео да створи емоционалну симболичку атмосферу, да живот учини нестварним, да би могао што боље да га разуме и прикаже. Поетски надахнуто Црњански је приказао свет изгубљених људских судбина изнда времена и простора.

Јунак Црњанског не жели да буде учесник рата, муж и отац породице, чак ни љубавник у конвенционалном смислу. Он је стигао до закључка којим и почиње роман, „јесен је и живот без смисла“, у којем се огледа положај човека луталице као неког ко је бачен у живот, судбински предодређен да буде ту, згрожен над њим и немоћан да било шта промени. Код јунака срећемо апозицију стварности суматраистичке даљине и лепоте  у коју је непрестано загледан, експресионистичке тежње ка егзистенцијалним пределима. Те тежње прати изражени мотив меланхолије који јунака прати од његовог детињства и постаје нераздвојиви део у ратним данима, када је као младић увучен у страшан вртлог из којег ће изаћи са ожиљцима који ће га болети до краја живота. На моменте снови су се нудили као могуће изобиље нових завршница, као периоди среће и мира, насупрот ратном хаосу, али је крајњи исход увек био исти. Снови су постали метафора немогућег повратка.

Јунак романа Дневник о Чарнојевићу је човек кога је задесила горка судбина луталице, вечитог путника који нема чему да се нада са наглашеним нихилистичким доживљајем живота. Потрошен живот, осећање да је све пропало, да га нико не воли и да није вољен, да ништа не жели и не жали. За излаз из те суморне стварности човека који се стално сели и тражи своје место под отвореним небом потребан је широки осмех, љубав према небу, цвећу, лишћу, непоколебљива вера у бољу будућност.

Литература

– Црњански 1933: Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, Београд: Удружење издавача и књижара Југославије.
– Џаџић 1993: Петар Џаџић, Повлашћени простор Милоша Црњанског, Београд: Просвета.
– Зборник са међународног научног округлог стола, Егзил(анти), књижевност, култура, друштво, (уред. Драган Бошковић), ФИЛУМ, Крагујевац, 2012.
– Кертеш, Имре (28. фебруар 2012): Језик егзила, 8. 12. 2013,
– Језик Егзила, Имре Кертес
– Сиоран, Емил (1. март 2012):  Предност егзила, 8. 12. 2013,
– Предност егзила, Емил Сиоран
– Тодоров, Цветан (1996): На два колосека, 8. 12. 2013,
– Цветан Тодоров – На два колосека

Ауторка: Јелена Алексов

Scroll To Top