Дневник једног номада

(Беким Сејрановић, Дневник једног номада, Buybook, Сарајево, 2017)

Иако се књижевним радом бави готово тридесет година, Беким Сејрановић постао је познат читалачкој публици тек након објављивања романа Нигдје, ниоткуда (2008), који је овенчан престижном регионалном наградом „Меша Селимовић“ (за најбољи роман објављен у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Србији). Тумачити дела овог аутора, која на први поглед изгледају као лако проходно и разумљиво штиво, није наивна работа. Наиме, писац се поиграва конвенцијама жанрова и позицијама приповедача, што читаоца лако може увући у клопку и навести га да безусловно поверује да у рукама држи пишчеву аутобиографију. Међутим, својеврсни проблем идентитета очитава се и на другом плану, а то је садржински, који нас упућује на замршено клупко путешествија главног јунака, који, народски речено, „нигде није пристао“ и који још увек трага за својим местом под сунцем. Али чак и та помисао не мора бити тачна, јер Сејрановићев јунак (склони смо да се поведемо генерализацијом јер главни јунаци ромâна овог аутора имају готово идентичне карактеристике, неки чак понављају исте приче1)) одбија да призна да му је такво место потребно, истичући значај слободе и неукорењености, који га само на тренутке препадају, али и тих признања изречених у слабости, јунак се лако одриче. Прича о идентитету која чини окосницу романа Нигдје, ниоткуда наставља се и у Сејрановићевом остварењу Дневник једног номада, где јој је, како се чини, дато више простора у разматрањима главног јунака.

У прологу овог хибридног дела аутор напомиње да следи „бастардни2) литерарни концепт“, укрштај жанровски различитих творевина – дневника, путописа и књижевне критике, укратко – онога око чега је концентрисано његово бивствовање. Ове поменуте књижевне врсте чак и надрастају своје оквире, па у делу можемо уочити и својеврсни дневник читања, аутобиографске одломке, као и везу са личним подсетником-споменаром на песме које су му се допале, а које аутор у целости инкорпорира у свој Дневник. Kао и велики број људи који у одређеном тренутку свог живота почну да воде дневник па се убрзо уморе од „обавезујућег” сумирања дана, и аутор након неког времена одлучује да промени форму свог записивања. Оно што је почело као дневник, 29. септембра 2011. године у Ослу, окончано је повратком у Загреб, непознатог датума. Све што је забележено између ове две тачке, односно почетка и краја дела, јесте једно занимљиво путовање кроз свет главног јунака који се не устручава да каже шта ради, о чему свакодневно размишља, који је спонтан и, како се чини, искрен.

Дневник једног номада може се посматрати као дело сачињено из три целине: прве, у којој су праћене дневничке законитости; друге, у којој су датумима придодати и наслови у виду кратких цртица (обавештење о чему ће бити реч на страницама које следе) и треће, у којој су преостале само цртице – мала поглавља у којима су садржани и флешбекови на детињство и адолесцентско доба. Непоштовање форме коју је аутор насловом сам призвао, Сејрановић ће објаснити сопственим опредељењем да између бављења уметношћу или занатом изабере ово прво, јер уметност трпи грешку у форми. Занимљив је и његов однос према приповедачу, који је замаскиран изјавама јунака којег Сејрановић назива алтер-егом. Замаскиран је изјавама попут: „Понекад се питам постојим ли уопће осим на страницама властитих књига“ (38) или када пишући о сећањима каже: „Истинита или лажна, тко ће то знати? И како, уосталом, провјерити истинитост нечијих сјећања? Сјећање је, осим што је селективно, и субјективно“ (101). На исти начин коментарише и информацију коју је чуо о књизи О подношљивости Алеша Чара – да је роман 80 посто аутобиографски,  „иако ми је помало нејасно како се то може прецизно утврдити“ (56). Затим, говорећи о странствовању, наводи: „Ја, упс, хоћу рећи, главни јунак мог романа“ (209) – вероватно са намером да још више отежа демистификацију приповедача реченицом која звучи као случајно изговорена, а за коју знамо да је могла бити уклоњена простим притиском на тастер (као и забавни коментари који одударају од књижевноуметничког стила, белешке искреног смеха: „хахаха“ или грешке: „упс“).

Битан аутореференцијални податак јесте и признање аутора да, о чему год да пише, човек заправо пише о себи: „А ја пишем углавном о себи. Питање је само како то обликовати (…) Сви желимо писати о себи, о својим свијетовима, или својим виђењима туђих свијетова. Нетко то можда и не види овако и то је у реду“ (20). О истом је писао и Давид Албахари у кратком роману Цинк. Заправо, многа осећања и размишљања заједничка су јунацима ова два дела. Примера ради: неподношљивост бивања нечијим мужем или пријатељем, привезаност за некога која обично резултује бегом и довођењем у питање света око себе. Сејрановић у наслову свог јунака назива номадом, што је, према дефиницији човек који због културолошких, економских или других уверења није прихватио седелачки начин живота, а ова појава је најчешће узрокована потребом за храном, односно преживљавањем. Сејрановићев номад вођен је истим импулсом, само што у његовом случају кључну улогу не игра потреба за храном већ за ослобађањем од свих етикеција и конвенција:

Догоди се тако, и то почесто, да одједном осјетиш како више не можеш бити нечији муж или пријатељ, отац или син, како не можеш више радити то што си радио читав живот, не можеш више живјети у истој улици, истој кући или на истој адреси као до тада. Тада бјежиш од себе, а тај бјег називаш путовањем. Јер на путовању можеш бити шта год пожелиш (61).

Многе ствари Сејрановић доводи у питање: поменута сећања (како туђа, тако и своја); наду у промену и бољи живот, чијим се бујањем развија и оно најмонструозније у човеку коме је властита егзистенција најбитнија; историјске чињенице које у данашње време због доступности сваке информације на два клика није потребно памтити и чија је веродостојност климава, јер – ко ће контролисати контролоре? Пита се „главни јунак и безимени приповедач свих мојих романа“, како Сејрановић наводи, и о системима и разлозима њихове пропасти, о Буковском који је од „америчког лузера“ постао „балкански мачо“, о поезији којој се препуштао и осећао уместо да је тумачи: „Дај ми причу. Дај ми осјећај. Или бар нешто што пуца. Субјект и објект нек си траже предикат“ (174). О свему томе приповедач контемплира путујући, као јунак Венедикта Јерофејева у необичном роману Москва Петушки, чији читав свет може стати у један џеп и којем су излизани возови најинспиративније место за размишљање. Сејрановићев јунак признаје да често „не зна што да мисли“, не види поенту у неким својим поступцима који нису резултирали најсјајнијим епилозима, није свезнајући приповедач који може контролисати свет око себе и одговорити на његове изаазове и питања која му се постављају. Уиграни сценарио, иронично, ступа на сцену само онда када јунак иде у посету ћерки, са којом је сваки сусрет, чак и свако питање налик претходном, а одговори познати и добро увежбани. У поређењу са спонтаношћу коју јунак показује у готово свим осталим сегментима свог живота (примера ради, скакање у хладну воду јер је дан предиван и можда се неће поновити) користећи се Carpe diem геслом, овај необични призор сусрета са дететом само још више појачава осећај бездомности који се шири око јунака. Породица, оно што човека веже за кућу и улива му сигурност, у случају Сејрановићевог јунака није довољно да би покушао да прекине породично проклетство и да се усидри у живот чији ће дани засигурно у великој мери бити предвидиви и испланирани.

Чини се да је укалупљивање оно од чега је главни лик „покушавао бјежати опијањем, дрогирањем, путовањима, плесом, трчећи на скијама, заљубљивањем, гледајући порниће, читајући књиге… Пишући“ (33). Стално је у покрету, на путовањима, јер тамо може бити шта год пожели. Било би занимљиво израчунати километражу коју је јунак прешао бежећи од окова, обавеза и осталих страхова. У неком тренутку пожелеће он дом, базу, место где се може вратити са својих бегова по белом свету „што из потребе, што из хира“ (117). Пишчев пријатељ, писац Александар Хемон одбија да призна да живи у егзилу. Он то назива „измештеност“. Зато су и Сејрановић и Хемон извањици, свачији и ничији, као и њихови јунаци, странци где год да се појаве: „Имам осјећај како сви зуре у мене, како ме спутавају, немам слободе, не могу дисати, видим људе како попут робота улазе у подземну, сви буље у smartphone, нитко не прича, сви су смркнути“ (197). За разлику од њих, Сејрановићев романтичарски јунак у дискотеци не игра већ плеше, жали што из недовољно добрих разлога пропушта прилику да се љуби, упоређује различите културе без претензија да било коју унизи, већ са намером да укаже на опозитне животе и веровања људи који живе на истом континенту (оно што је у Босни шега у Норвешкој је политички некоректно; псовке се у Босни тичу гениталија, у Норвешкој религије итд).

На овом жанровски изукрштаном делу, Сејрановић ће покушати да изведе и покус, односно писање из непосредне временске дистанце када је могуће сагледати доживљено из различитих перспектива и углова и одлучити шта је важно, а шта би ваљало изоставити. Идеја је ослободити причу сувишних детаља и ретроспективом се отиснути у дане који су остали незабележени и уписати најупечатљивије тренутке. Међутим, експеримент је само допринео напредовању лењости и занемаривању обавезе која је резултирала обустављањем дневничког записа. Иако догађаји настављају да се нижу као да се ништа није десило, заглавља више не садрже податке о датуму и месту бележења, већ наслове који се односе на људе или догађаје у цртицама које следе.

Много пажње у овој књизи поклоњено је књижевним делима, и то не само онима која аутору долазе под руку за време писања романа, већ и онима која су обележила његов живот или га подсећају на актуелна питања и проблеме. Свима њима аутор прилази критички, указујући на мањкавости и предности и покушавајући да их уклопи у тренутни ток збивања око себе. На тај начин, ова књига добија на занимљивости тумачења проблемских сутација путем измаштаних литерарних конструкција писаца широм света од који ће нас неки сигурно заинтересовати, ако не животном причом која је попут мини крокија уграђена у Дневник, онда сижеом који Сејрановић представља.

Ово интересантно дело које је и роман и збирка прича (Сејрановић напомиње како је роман теже написати него причу јер свака је реч део структуре која се може урушити, док збирка прича може дозволити луксуз слабијих егземплара јер ће ту бити и продорније на које ће бити упућена читаочева пажња), и дневник читања и дневник номада, и аутобиографија и романсирана приповест, вредно је прочитати и покушати тумачити јер отвара многа питања битна за данашње бављење књижевношћу, и са списатељског и са критичарског аспекта.

Ауторка: Маријана Јелисавчић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Примера ради, јунаци романа Нигдје, ниоткуда и Дневник једног номада приповедају исту причу о учитељици која је појам панка тумачила на интересантан политички начин, као абревијацију за „Помозите Угроженом Народу Kосова“, а симбол – слово А у кругу, као логичну асоцијацију на Албанију.
2 Интересантна је двосмисленост овог придева. Осим што означава нешто што је настало укрштањем, бастардно је и синоним за наказно.
Scroll To Top