Дневни ред Ерика Вијара

Ерик Вијар, Дневни ред, Академска књига, Нови Сад 2018.

Роман Ерика Вијара (Éric Vuillard) „Дневни ред“ књижевно је обликована хроника главних политичких догађаја у Немачкој који су довели до Другог светског рата, приказаних кроз њихове главне актере, Нацисте. Прича почиње сусретом Адолфа Хитлера са двадесетчетворицом највећих немачких индустријалаца 20. фебруара 1933. године, неколико месеци након доласка фирера на власт, а завршава се Аншлусом, припајањем Аустрије Немачкој марта 1938. године. Овом последњем догађају, и свему што му је непосредно претходило, посвећен је највећи део овог кратког романа. „Дневни ред“ сведочанство је о једној епоси збуњености, дезоријентисаности, страха и наде, раста зла, врења пред екплозију и претварања да до ње неће и не може доћи. Добитник Гонкурове награде, највећег годишњег признања за прозно дело написано на француском језику, он представља и врхунско уметничко достигнуће, приказ вештине баратања језиком и познавања суптилности људских душа. „Дневни ред“ представља вешту књижевну обраду познатих историјских чињеница.

Радња почиње сусретом који је отворио пут успону Национал-социјалистичке партије у међуратној Немачкој и несметаном развоју њене војне машинерије. Састанак Фирера са најбогатијим немачким предузетницима омогућио је спајање и сарадњу политичке и финансијске моћи у сваком виду посрнуле европске силе, сада одлучне, како се касније испоставило, да новим сукобом исправи велико понижење после Првог светског рата. Вијар зналачки прелази са разговора на описе његових учесника, сликајући суштину и мотивацију људске похлепе и људског страха. Ево пасуса који описује ишчекивање доласка новог државника:

„Неколико минута протегло се под високом таваницом. Размењени су осмеси. Поотваране кожне ташне. Шахт је повремено подизао танке наочари и трљао нос, с језиком на рубу усана. Гости су послушно седели, упирући ка вратима своје ситне рачје очи. Дошаптавали су се између два кијања. Нечија марамица се ширила, ноздрве су трубиле у тишини, потом се тај неко доводио у ред, стрпљиво чекајући да састанак почне. А сви су имали искуства са састанцима, нагомилали су функције у управним или надзорним одборима, свако је био члан по неког удружења послодаваца. Да и не помињемо језовите породичне састанке у том строгом и досадном патријархату“.

Писац затим са великом дозом ироније описује све најважније политичке догађаје у процесу анексије Аустрије, од Хитлеровог нестрпљења, уплашености и неодлучности аустријског канцелара Курта Шушнига, до Гебелсовог пословично лажног приказа ових дешавања у јавним гласилима. Нарочито упечатљив је опис опроштајног ручка немачког амбасадора, Јоахима фон Рибентропа, будућег министра иностраних послова, код британског премијера Невила Чемберлена. Рибентроп, свестан вести коју државни службеник саопштава Чемберлену за време пријема, злоупотребљава карактеристичну енглеску учтивост и уздржаност, и не престаје са причама о својим тениским успесима, на тај начин онемогућавајући Чемберлена да правовремено реагује на новост о догађајима у Аустрији. Описом ове сцене Вијар суптилно али умешно исмева и критикује савезничку толеранцију нацистичке безочности и агресивности, који многи сматрају главних узроком за почетак рата у Европи.

Фото: politika.rs

Епилог романа описује сцену привиђења већ поменутом индустријалцу Шахту, сада потпуно остарелом, при крају рата, у својој кући. Шахт око себе види утваре, Јевреје убијене у логорима смрти, показујући да грижа савести не мимоилази ни оне који су само посредно учествовали у највећем крвопролићу 20. века. По својој теми, осуди Нацизма и савезничког снисхођења Хитлеру, овај роман не доноси ништа ново, али он по свом приступу овом узаврелом раздобљу и рафинираном књижевном језику представља оригиналан допринос савременом погледу на минуле догађаје.

Ерик Вијар (рођ. 1968) аутор је два филма и пет романа. Било да описује пад царства Инка („Конквистадори“, 2009), француска колонијална освајања („Конго“, 2012) или Француску револуцију („14. јули“, 2016.), он се сваки пут „увлачи кроз задња врата у закулисе историје” да би својим читаоцима „демонтирао механизме великих, замрзнутих наратива“ (Philippe 2017) и поново их представио из другачије угла посматрања. Вредно и занимљиво прозно дело, „Дневни ред“, у одличном преводу Мелите Лого Милутиновић, прва је Вијарова књига преведено у Србији. Издавањем овог дела, „Академска књига“ из Новог Сада наставља да нам представља неке од најзанимљивијих достигнућа савремене француске књижевности.

Аутор: Светозар Поштић

Scroll To Top