Ђорђе Деспић: мађионичар без публике

(Ђорђе Деспић, Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево 2021)

Насловом своје прве збирке, Ђорђе Деспић је извео типологију повреда – постоје песме и постоје други ожиљци. Одређењем песме као посебног типа ожиљка, песник се самоозлеђује. Он је тај који своје ране производи. У другој се збирци песник потпуно супротно поставља као исцелитељ који себе хипнотише не би ли озледе у сећању излечио. Но, песма још увек није лек, већ само нови ожиљак на ком се наслућује нови слој коже, некакав болан палимпсест спреман за ново повређивање.

Збирку на најбољи могући начин отвара песма „Кад кажем сад“. Њом започиње и насловни циклус, сачињен, као и остала два, од осам песама. Први трик који песник изводи јесте умножавање лирског субјекта које ће бити присутно до самог краја збирке. На првом месту појављује се лирски субјект-мађионичар, затим лирски субјект-одрасли човек и лирски субјект-дечак. Таква подела би групо одговарала Фројдовим терминима, редом, супер-его, его и ид. Први проговара мађионичар. Својим инструкцијама он хипнотише субјекта у садашњости који након изговарања чаробне речи „сад“ постаје дете. У индукованом трансу песма бележи опроштај дванаестогодишњег дечака са оцем. Непосредно пре те успомене, посредством рационалне одрасле особе, контекстуализоване у времену и простору, пошто ид не познаје те категорије, из подсвести израња слика кредом нацртаног недовршеног, избледелог срца. Након болних присећања, крика који „не можеш више / да одлажеш“, након грча и трзања, мађионичар почиње да се обраћа зрелом мушкарцу. Када каже „сад“, хипноза ће се завршити, он ће опростити себи „и из тог дана / заувек искорачити“, покупиће „у себи / измрвљену креду / и довршити / облик са плочника“. Након проживљене успомене, он четири пута понавља „кад кажем сад“, али ту судбоносну реч не изговара, као да ни сам није спреман да се суочи са опраштањем и са зарастањем коже. Трик удвајања више није делотворан. Иако је успео да утоне „двоструко дубље“, лирски субјект не може сам себи опростити.

Хипноза се, међутим, наставља. Следи још једно сећање, још једном је нехипнотисани супер-его „ускраћен[и] за успомену“ („Једна неуснимљена фотографија“). Наредна песма, „Младунче у Улици Алберта Томе“ започиње речју „Сад“. Њу, чини се, ипак не изговара мађионичар, већ онај средишњи део троделног субјекта. Далеко од излечења, она је сведочанство о једном видљивом ожиљку – „испод крагне твоје кошуље / пажљивим загледањем / још увек могу препознати / трагови брижног / угриза“. Подсвест се даље сама расплиће. На мачји угриз асоцијативно се надовезује опекотина медузе која рађа читаво ново сећање („Дечак из воде“). Након дирљиве успомене с мора, разговор се наставља, овога пута не као хипноза, већ као егзегеза сећања: „сећаш се / зидови су били другачији“ („Песма, ткање“). Фокусираност на мистичне орнаменте, попут оних на пиротском ћилиму или на наниној цветној кућној хаљини, подстиче на закључак да је у песми иследник управо мађионичар који своје обраћање завршава новим упутством: „и ткаш / стих по стих / своје песничке шаре // против урока“. Коначно је хипноза успела и песме више нису толико болне. Клетва чије присуство надилази све немиле успомене бива ублажена песмом. Поезија више није ожиљак. Она постаје благослов.

Самозачаравање се наставља до краја циклуса. Но, овог пута мађионичар је спремио и свој други трик који ће касније знатно чешће користити. У питању је метаморфоза, управо она којом се збирка Песме и друге ожиљци завршава. Дечак са друге стране прозора воза постаје дечак у возу у песми „Дечак у изношеном џемперу“, док исти тај дечак постаје и лирски субјект-дете које никако не жели да прекине игру у песми „У тами испод ормана од ораховине“, с тим што се воз трансформише у омиљени аутић из ког хипнотисани никада није успео да изађе. Тај воз, односно аутић, односно сећање „путујући / ка имагинарном одредишту“ не стижу никад до свог имагинарног одредишта, већ завршавају „у тами / испод ормана од ораховине“. Тако и дечак из успомене никад не расте, већ само доживљава преображаје. Постаје најпре Новосађанин, затим и мушкарац, на крају и песник. Но, он је у свакој етапи дете коме недостаје „мирис уља / нанесеног да је заштити“ („Ограда у Стевана Мусића“). Недостаје му „неуронска алхемија“, некаква могућност да дечака и одраслог човека помири, да их органски споји. Они на крају првог циклуса, који се може схватити у контексту поменуте Фројдове тријаде као ид, остају у сасвим различитим равнима. Хипноза се наставља, јер је лирски субјект и даље распарчан: „удахнеш / још једном / почетак света / за једног дечака / дубоко / дубоко“.

Ђорђе Деспић. Аутохипноза
Ђорђе Деспић. Аутохипноза

Други циклус, налсовљен „Испод стиха“ припада централном делу личности. У њему се многа сећања преображавају у песме. „Сат који поред саксије на стубу / показује преклопљене казаљке“ („Једна неуснимљена фотографија“) започеће песнички стваралачки процес у песми „Саксија“. Грозд који је као дечак јео постаће читаво језеро.  Стих „потом јасно чујеш / како опна пуца“ („Дечак из воде“) трансофрмисаће се у „замрнуто језеро / на чију си сунцем начету опну / једном насмејан стао“ („Удица“). Песник се поистовећује са рибаром који никада не зна какве ће рибе/успомене завршити на његовој удици. Тако се ускраћени осећај безбедности помера са студента у Улици Стевана Мусића на врану која се „ту осећа безбедно“ („Саксија“). Песма постаје сведочанство „исцелитељски благог сусрета / јануарског сунца [садашњости] / и смрзнотине на твом образу [прошлости]“ („Потиснуте речи“). Лирски субјект-песник стрепи од могућности да заврши „у туђој песми / у стиховима истинитијим / од твог света“ („Тихи преображаји“). У веома занимљивој интертекстуалној игри са Попиним стиховима „Остале су за њим његове речи / Лепше него свет“ („Звездознанчева оставштина“), Деспић као да жели свог субјекта да излечи туђим стихова, а читаоца својим. Аутохипноза се чини неделотворном. Неопходан је, изгледа, неко други, истински мађионичар или звездознанац. Лирски субјект веома несигурно почиње да пробија солипсистичку опну, свестан да је мора пробити не би ли стварно био хипнотисан и излечен.

Трећи циклус, „Видео си“, некакво је помирење песника са самим собом. У њему он покушава да научи да живи упркос честим проблесцима прошлости које не може потиснути. Садашњност болно евоцира прошлост; трећи циклус претходна два. Сваки покрет има свој прототип у сећању. „Видео си руку / испод белог чаршава“ („Red right hand”) ништа је друго до поновљени, делом измењени стих „скривени додир руке / испод белине / свечаног столњака“ („Песма, скривени додир“). Све што супер-его ком овај циклус припада види у садашњости „дозваће ти детињство / и време кликерања“. Визуелна природа памћења се у песми проширује и на звукове. Када се огласи мобилни телефон и када „у џепу капута звони ти мелодија / Ника Кејва / Red right hand // неко те дозива“ не може се не помислити да је тај позив онај судбоносни, „позив на помирење“ („Дечак из воде“). Пророчанство из првог циклуса се готово библијски остварује у трећем. Помирење је извршено; дечаку је опроштено.

Но, била је неопходна друга особа, неко ко би лирског субјекта позвао, да би опроштај био могућ. Аутохипноза је била само песничка варка. Мађионичар није могао бити уверљив без публике. Он сам познаје своје трикове и самим тим је неспособан себе да превари. Када се са собом помири, он хоће да одобровољи сову: „смири се луткице / ја сам добар“ („Нелагода“). У ретком дијалогу са другим бићем, одрастао ће човек као дете за себе рећи једноставно „ја сам добар“, као да свету хоће рећи да није заслужио оно што је добио, попут оних звероликих људи са којима са Црњански сусреће у „Ламенту над Београдом“: „што ми кажу, да нису звери, да нису криви / да им живот баш ништа није дао, / па шапћу ‘ñao, ñao, ñao’“. Међутим, Деспић и даље верује у чудо „кад се на промаји роман / разлиста / и остане отворен на страници / на којој се одвија узнемирујући / сан јунака / идентичан твом / од пре две ноћи“ („Мала чуда“). Он свету не говори „наше ‘не, не’“, већ једно ничеовско „да“. Он упркос свим  озледама наставља да живи, иако се осећа као „уљез / у разнеженој публици“ („Дроб“).

Своју ће потрагу за помирењем одисејских и библијских размера песник завршити песмом „Ти чекаш свој ред“. У чекаоници, са узорком урина у ком уочава „венац мехурића“ истоветан „мехурићима ваздуха / који из тебе / унезверено извиру / и нестају незнатно куд“ песме „Удица“. Тако и живот, сентиментално речено, нестаје. Али он не извире из лирског субјекта, већ из оца. Са њим се на крају неуспели мађионичар и поистовећује: „не гледај иглу / од које ти је отац / редовно падао у несвест“. Тако је збирка заокружена фигуром оца који је први озледе и изазвао. Стога се финални стих збирке, „ти чекаш свој ред“, може вишеструко тумачити. Лирски субјект чека, можда, да и сам постане отац, или пак да оцу опрости, или најпосле да опрости сам себи. Песник-мађионичар је публику оставио у неизвесности. Да ли је трик успео? Да ли је изашао из свог омиљеног аутића? Да ли је довршио срце? Да ли је рекао „сад“? Читалац може сам себе хипнотисати и навести на помисао да јесте.

Аутор: Лазар Букумировић

Scroll To Top