Дијалошки монолог (Вид кроз таму и Моцартов синдром)

Радни простор ствараоца присни је амбијент неопходан да би се умирила околина и припремила за обликовање и пријем артистичке креације. Он је тачка ослонца, писта за узлетиште уметникових мисли које крећу на велики пут. До које дестинације ће стићи и када ће се вратити, сасвим је неизвесно. Али, простор који су напустили мора бити препознатљив, јер само тако могу им се вратити у трансформисаном обличју које им је уметник наменио. За мене је амбијент безмало све. Ако то признаје искусни и успешни стваралац, писац Зоран Живковић, онда је и одговорност да га створи, огромна. Значај овог, такорећи, устаљеног боравишта уметника у најодсутнијим тренуцима његовог привременог боравка на планети Земљи, потврђују и пишчеве речи којима даје до знања да тај простор није објекат необавезног и уобичајеног дизајнирања, већ залази у савршенство јединствене целине, уметниковог универзума са минуциозном назнаком езотеријских захтева. Сујеверно тежећи јединству амбијента… У пракси, то су једноставни елементи, али у њима се већ назире метафизика уметникове спремности да се отисне у пределе сопствене нутрине и изнедри оно нешто, чега у већини случајева, ни сам није свестан да поседује. И зато је потребна, баш та и таква шкрта светлост да призове мада присутне, али у бити невидљиве: косе зраке прашине. Жалузина са прорезима, неће бити више само то што јесте. Пропуштени зраци светлости послужиће јој да обликује волуминозно титраве орнаменталне арабеске. На прозору је и бивши акваријум преображен у саксију за узгајање цветних кактуса.

И све то, обједињено ствара чудновати утисак нестварности као неопходан елеменат подстицаја за стваралачки акт. Оно што зависи од самог писца, учињено је. Но, ипак, није све тако једноставно, као што на први поглед изгледа.

Писац Зоран Живковић упустиће се у свом роману Писац, у студиозну анализу о пореклу књижевног дела, о извору његовог настанка, о простору и времену у којима је створен, стваран или остварен, што у ширем смислу може да се односи на уметност уопште. Сликовитости ради, он дијаметрално поставља једног насупрот другом, два пријатеља, оба са богатим интелектуалним искуством, од којих је један писац, а други тек креће у списатељску авантуру. На моменте, стиче се утисак, без обзира на све њихове различитости, да се ради о истој личности која води сопствени монолог остварен кроз дијалог два различита мишљења. Но, без обзира на то, чињеница је да паралелно теку две линије које образлажу на два начина одакле произилази порив да се крене путем литературе и чиме је писац мотивисан за стварање свога дела.

Сведоци смо да је писац, најпре, до аутентичне перфекције довео окружење свога радног места. Већ је и при крају дела, које се из превасходне намере да напише роман, преобразило у збирку прича. И управо када треба да га оконча, како би прерасло из конгломерата у амалгам, наилази на изненадну блокаду, где се испоставило да је… несуђено завршно поглавље тврдоглаво одбијало да настане. Као да осамостаљено и ослобођено …независно од писца има снагу своје воље, односно да је сасвим могуће да … неки део доноси одлуке, да ли ће настати или не. То писца наводи на размишљање о свом писању уопште. Разматрање је детаљно. Зашто да не, за оне које то суштински интересује – едукативно је, а за остале читаоце занимљиво и примењиво у сопственим анализама по аналогији са подручјима њихових особених интересовања.

Разложимо ли их на елементе, добијамо следеће:

  1. Кад седнем за компјутер, у мени постоји једино извесна неодређена напетост;
  2. Није то никакво опипљиво надахнуће, а понајмање ме обузима божански занос;
  3. На почетку сам суочен са зидом таме;
  4. …нарочито ако је амбијент прикладан, реченице просто стану да навиру из таме, саме од себе,
  5. док мене… прожима нестрпљење да дознам на шта ће ствар изићи.
  6. …има неког препознатљивог подстрека… док пишем… то је читалачка радозналост.
  7. Овде… постоји једно физичко ограничење… не допушта да утољујем… љубопитљивост онолико брзо колико бих то желео… Ја, наиме куцам само једним прстом – кажипрстом десне шаке…
  8. …а када сам покушао… да тастатуру заменим диктафоном, оданде – из неког тајанственог разлога –више ништа није хтело да допре.

И на крају, писац доноси закључак о методу и начину свога писања: У мом случају чин писања тешко да се може назвати стваралачки. Можда, само посреднички… После студиозно обрађеног аналитичког приступа сопственој литератури и на основу ње, синтетисаног одговора, на сцени пишчевог стана појављује се његов апсолутни књижевни антипод у сваком погледу, изузимајући интелектуални статус. Пријатељ, коме се поверава, иако потпуно нестручан, преузима психоаналитичку сеансу ради разрешења пишчевих тешкоћа и дилеме око застоја у писању. Таму коју осећа пред писање, пријатељ тумачи као његову подсвест и значајно најављује: Биће неке користи од тога. Већ ће она избацити напоље оно што јој не прија. То је деловало деструктивно на писца, његов рад потпуно се зауставља. Не треба заборавити дијалог који је претходио писању романа пишчевог пријатеља. Наиме, када се писац поверио да жели да напише роман, пријатељ га је свим могућим аргументима одвраћао, да би се ускоро сам најавио као писац романа.

Међутим, виновник тога чина није био он, већ Моцартов синдром, што је божански дар да се цело дело које је пред настајањем укаже у једном блеску. Све до најситних појединости.

У пријатељевом роману се појављује и писац у епизодном лику, али веома добро обрађен. Потпуно скрајнут са свога литерарног пута, у подређеном положају у који је доспео помажући пријатељу око техничких проблема неопходних за писање, којима овај није био вичан, писац размишља зашто је у роману употребио реч наш. У пренесеном смислу, приљежном читаоцу може да потврди његову скептичну асоцијацију да је писац – пријатељ, односно пријатељ – писац, што не искључује и егзистенцију оба лика у роману који се на различите начине боре за своје место под сунцем. Добар опис његовог лика под правим именом, као и фамилијарно употребљена присвојна заменица наш (неко ко у подређеном положају некоме изнад себе чини услуге), акумулира у писцу бујицу нагомиланих фрустрација, и он одлучује да коначно изађе са својим аргументима пред пријатеља који је увек покушавао да га избави из пошасти, посматрајући са висине његову научнофантастичну литературу и сваку расправу о њој започињао: Научну фантастику треба разорити!

Пријатељ је управо писао свој други роман (опет из ресора божанског блеска) и, по обичају ненајављен, дошао код писца који је после дужег времена осетио стваралачки порив и припремао се да коначно заврши давно започето дело. Али, и сазнање, продор до саме сржи научнофантастичне ризнице таме, није више желео да задржава за себе. Ослободио се једноставним и јасним речником. У овим сегментима несвакидашњим, надомак визионарским сазнањима, писац Зоран Живковић излази на књижевну платформу са харизмом искусног познаваоца свемогуће космичке комбинаторике. Он говори о непознаницама у којој фигурирају тама, светови, особе које поседују Вид. Постоје светови раздвојени тамом која није простор. Зато се не зна да ли су близу или далеко. Један од њих је и наш свет.

Кроз таму, на другу страну, могу прозрети само они са Видом. Али Вид није код свих исти. Зато се разликују извештаји о ономе што је виђено… Извештаји које добијамо њиховим посредовањем су сведочења. Погрешно су означена као уметност којој се приписује измишљање и стварање. Нема измишљања, има само сведочења. Нема стварања, има једино посредовања. И други светови тако виде нас, Видом који је једини толико лак да пређе из света у свет. Они који пожеле да продру у друге светове, храбри су подвижници овенчани славом. После нове психосеансе, бола у глави који посебно напада очне јабучице са осећајем као да се избацују из лежишта (асоцијативна аналогија са Видом), наилази кошмарни сан који се завршава монитором преко целог неба. Могао је да очекује на њему речи које долазе из таме, преко паучинастог моста, са друге стране. Када се пробудио, као из тешког сна, потражио је свој беспрекорни амбијент… Није се смело више оклевати. И писац укључује компјутер.

Практично, у роману у коме писац писца Зорана Живковића не напушта амбијент своје радне собе читалац сазнаје о свету људске психе која је кадра да осети дамаре васионе и законима логике покушава да широм отвори просторе других светова. Довољно би било да су кроз тамнину свемира, овом приликом, отшкринуте само вратнице уметничких (сно)виђења…

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Scroll To Top