“Дигитална култура” Чарлија Гира

Дело америчког аутора Чарлија Гира (Charlie Gere), Дигитална култура, представља другу едицију студије објављене у Лондону 2008. године. Кроз своју садржинско-тематску структуру, она разматра есенцијална питања настанка дигиталне културе и њеног развоја кроз историју, поред чега је, врло концизно, доводи у корелацију са мноштвом елемената најразличитијих феноменолошких и социо-културолошких утицаја.

По свом предмету и методологији истраживања, рад Чарлија Гира припада области теорије културе и медија антиципирајући научну мисао XIX века, закључно са актуелним догађајима и појавама. Основна проблематика његовог рада, сугерисана и самим насловом дела, полази од идеје према којој дигитална култура представља продукт дијалектичких односа авангардне уметничке праксе, контракултурног утопизма, критичке теорије и филозофије.

У погледу садржајне концепције дела, коју сугерише и сам наслов (Дигитална култура), централна проблематика лежи управо у његовим завршним поглављима, иако се, према значају, систематски преглед претходних поглавља садржајно поставља на високом квалитативном нивоу. Наиме, у последњим поглављима аутор истиче свој субјективни став поткрепљен низом теорија, историјских чињеница и, како сам каже, „ тачке у којој дигиталне технологије нису више само обичне алатке, већ, било то добро или лоше, све више учесници у нашој партиципаторној култури“ (212) С тим у вези, ово поглавље, поткрепљено многобројним пажљиво одабраним истраживачким студијама и радовима, несумњиво постаје екстракт целокупне елаборације дате теме, захтевајући велику свестраност најразличитијих домена науке и уметности, на шта аутор указује својим читљивим језиком и елоквентношћу.

Почетну тачку у препознавању принципа на којем је заснована дигитална култура, можемо уочити у променама које су настале као резултат експанзије дигиталне технологије. Читав развојни пут дигитализације условио је низ открића од кибернетике, рачунарства и физике до молекуларне биологије и, наравно, нових тенденција унутар домена уметности и културе. Стога, аутор истиче когнитивне и перцептивне аспекте које морамо разумети у складу са актуелним социо-културолошким утицајима данашњице и контекстом средства за потпуну промену интелектуалног окружења појединца. „То се посебно односи на дигиталне медије (…) који се мењају и развијају на најневероватнији и досад невиђен начин“ (10) Такође, битан предуслов за експанзију муњевитог развоја технолошких алата представљају и околности хладног рата, док послератно раздобље авангарде, полако али сигурно антиципира нове значењске структуре и интеракције. Поред тога, мноштво научних и уметничких пројеката друге половине двадетог века, поставља добар темељ за развој интерактивних и мултимедијских технологија.

Међутим, кључно и, уједно, најинтересантније поглавље ове књиге јесте Дигитална авангарда, превасходно због своје суштинске елаборације тема које заузимају релевантно место у домену развоја дигиталне културе и уметности. Стога, можемо истакнути дигресију аутора о областима које обухватају процес корелације уметности и кибернетике, уплива мултимедијалног и интерактивног дискурса, перформанса и уметничких група које заговарају актуелне теме underground токова и нових идејних покрета.

Према речима Чарлија Гира, који је истраживање за ову књигу започео на Универзитету Ланкастер у Филаделфији, „контракултура је посебно допринела стварању устројства које ће омогућити да интерактивне технологије, које је развила војска захваљујући војном финансирању, могу да се ослободе милитаристичке, технократске ауре, да се премажу лаком кибернетског идеализма, преузетим делимично од послератне авангарде и да се претворе у питоме, пријатне алатке за нову генерацију“ (123) Такође, аутор истиче да су промене у домену медија измениле перцепцију корисника у суштинском смислу те речи; и подстакле имплементацију разноликих система виртуелне реалности, те с тим у вези имају далекосежне последице на живот младих. Стога, иновације у погледу размене мултимедијалних садржаја и илегалне дистрибуције представљају „нову парадигму“ потрошачког система са много већим степеном контроле и координације садржаја.

Наредна област која заокупља пажњу аутора јесте идеја о отвореном извору информација – open source, која се поставља као својеврсни аксиом рачунарства и „предуслов настанка нових облика културне и друштвене организације и субјективитета“. Ова идеја истиче успостављање јединственог модела организације података у којем корисници могу да допуњују и мењају садржај, што се врло брзо показало као један од најреволуционарнијих концепата нових медија.

Пораст информација на глобалном нивоу условила је развој дигитализације, рачунарске индустрије и утврђивање норми унутар друштвене заједнице, где се појединац посматра као предмет анализе и поређења. Стога, оно што можемо сматрати интригантним и, помало, изазовним, јесте ауторова тенденција да истакне критичко мишљење насупрот општеприхваћеном систему научно-уметничких диксурса; чиме полако али сигурно залази у област студиозних и критичких оквира.

У првом поглављу под називом Почеци дигиталне културе, можемо уочити елементе који представљају одскочницу развоја нових тенденција посмодернистичке мисли. Ту аутор истиче значај Тјурингове машине – једног од најстаријих изума који је покренуо процес развоја дигиталне технологије; и апстракцијe, стандардизацијe и механизацијe, чиме се тежиште поставља на тржиште раста профита и разменску употребну вредност робе. Такође, кроз мноштво примера он приказује пораст информација на глобалном нивоу који антиципира развој дигитализације и рачунарске индустрије, њихове категоризације и утврђивања норми унутар друштвене заједнице, чиме полако али сигурно долази до популаризације нових медијских форми и алата.

Друго поглавље, Кибернетско доба, разматра утицај кибернетике која је подстакла низ иновација у домену науке и уметности, парадигме ратне идеологије и организације Мејси конференција које су представљале дигресивно место за развој нових, иновативних идеја и својеврсни прозор у будућост. Управо ту, аутор истиче употребу термина „кибер“, „информацијско друштво“ и „киберкултура“ које перципира кроз визуру актуелне и историјске перзистентности. Оно што се у овом поглављу читаоцима може учинити интересантним, јесте приказ околности које су условиле покретање идеологије  хладног рата и његов утицај који иницира нов ентитет рачунара, медијских и комуникацијских уређаја и интегрисање људи и машина, где кибернетика добија истакнуто место на листи финансијских ресурса.

Наредно поглавље, Дигитална авангарда, разматра развој дигиталних бинарних рачунара и појаву дискурса и идеја које су условиле појаву дигиталне културе. С обзиром на то да је велики број поставангардних уметника стварао дела која су покретала актуелна питања дигитализације и утицала на развој нових медија, аутор наводи бројне експерименте: од интерактивних пројеката, мултимедија, телекомуникације до потпуне апстракције и субверзије уметности. Такође, истиче и опус америчког композитора, Џона Кејџа, који је остварио значајан утицај на музички покрет минимализма иницирајући развој дигиталне музике и покрет Флуксус, чији су оквири интересовања постављени унутар области медија и телекомуникација.

У својој садржинској основи, четврто поглавље – Дигитална контракултура, садржи приказ развоја постиндустријског друштва, посматраног кроз призму теоретских и уметничких аспеката са технологијом која поседује тенденцију утопијског, субверзивног потенцијала; као и самог појма контракултуре условљеном  актуелним економским и друштвеним променама у САД-у, Француској и Великој Британији. Управо ту, Чарли Гир истиче вредност кибернетике – „парадигматичне творевине хладног рата, која проучава идеализоване системе хомеостазе (стабилности) и повратне спреге“, постављајући посматрача ван система који га објективно посматра.

Поглавље које говори о постмодернизму, постструктурализму и неколицини нових жанрова, покрета и идеја: од киберпанка до нових музичких, филмских и литерарних жанрова, носи назив Дигитални отпори. Овде аутор истиче утицај околности постмодерног капитализма којим владају информационе и комуникационе технологије, те с тим у вези издваја три концепта као интеграционе делове дигиталне културе: машине, асамблаже (комбинације најразличитијих елемената) и ризоме. Осим тога, као фундаментални сегмент потпоглавља Постструктурализам, наводи песимистичку визију Жана Лиотара (Jean-Francois Lyotard) који заговара „став постмодерне безнадежности“ на којем је засновано целокупно друштво XXI века; уз рађање феминистичког дискурса који, сам по себи, иницира корелацију научно-фантастичног и технолошког у свету који све чешће покреће питања везана за положај и однос жене и технологије.

Кроз шесто поглавље, Дигитална природа, аутор аргументује чињеницу према којој технологија постаје уобичајена појава презасићног друштва и присваја одлику „амблематске и визуелне моћи“ са статусом готово невидљивог феномена и природне појаве. Стога, занемарује положај човека и нужно преусмерава потребе капитализма ка апстракцији, чиме отвара простор развоју мултимедијалне психоделичне културе и рачунара, као индивидуалног алата и медијума. Ту Гир, концизним и читљивим језиком, истиче развој литерарних, музичких и графичких стилова супкултуре, који својим постојањем иницирају револуционарност алтернативних форми и облика. Наредно поглавље, Дигитална култура у двадесет првом веку, разматра доступност блогинга (bloging) и експанзију дистрибуирања идеја и остваривања друштвеног поретка владајућег система. Овде еманентан фактор представља децентрализација, која редукује индивидуални утицај појединаца и постојање цензуре, чиме иницира доступност дигиталних медија и алата. Такође, аутор истиче и низ иновација које својим постојањем условљавају промене на плану перципирања науке, уметности, свакодневних активности и актуелних догађаја, антиципирајући муњевит развој микрочипова и софтвера вештачке интелигенције.

Дело Чарлија Гира недвосмислено представља значајан научни допринос у разумевању концепта дигиталне културе и њеног настанка, уз илустративно репрезентовање најрелевантнијих теоретских поставки и примера, посматраних кроз призму модернистичке и постмодернистичке мисли. Стога, можемо закључити да је главни квалитет овог рада истакнут на високом степену ауторове спретности аналитичког расветљења историјских чињеница и идеала који су допринели евалуацији и експанзији дигитализације као такве. 

Још једна чињеница коју смо истакли током анализе Гировог рада, представља ауторов критички осврт на поједине ситуације и догађаје, који залази у област студиозних и критичких оквира антиципирајући исходе и прогресиван развој културе и технологије. Такође, оно што ово издање издваја од других, јесте изразита сажетост, систематичност и прегледност структуре, чиме аутор представља комплексну и специфичну историјско-аналитичку област и истовремено, истиче аспиративне тежње научно-едукативног карактера.

Ауторка: Александра Лукић 

Scroll To Top