Дејан Илијић: Добру музику није могуће зауставити

Композитор, (џез) пијаниста, Дејан Илијић (1979) након Факултета уметности у Нишу отвара огромно прогресивно поље из мале оазе џеза у Србији ка читавом свијету од Русије, Америке, Кине, Енглеске, Јапана, до европских метропола, а ништа мање свирајући и у малим мјестима матице, како самосталним наступима, тако и са својим необичним квартетом симболичног назива Eyot.  

Описивани   еклектичним постџез саставом, фузијом електро-џез-рока који прави међужанровску колизију (критика помиње распон од панка до амбијенталне музике!), не престају да плоде и испитују могућности различитих рукаваца музике која деценијама клацка између елитистичке и популистичке. А о томе да џез није само конструкт или само импровизавија, већ дубока, искрена емоција прије свега, па ипак далеко од нове сентименталности, управо енергичношћу чистог, јасног и одлучног проживљавања стварности,  Илијић нам говори о процесима, афинитетима,  прегалачки, ентузијастички, али са сада већ озбиљним искуством којим шири оптимизам.  Тај оптимизам можемо схватити као неизмјерну љубав према музици, која надахњује, којом јесмо.

Истражујући жанровски, једнако тако истражују и готово етнолошки, па ће рецимо албум Innatе, бавити се митологијом ових простора, а нумероидни наслов албума 557799 бити игра ритмовима многих традиционалних пјесама Балкана. Доста рада, слушања и ослушкивања довели су до тога да је компоновао музику и за документарне филмове, ТВ емисије („Теслин народ“, „Обећање“, „Живот у шест слика“, „Eddie Munster Aka Butch Patrick audio book“…).  На албумима већ су запажена значајна реципрочна гостовања Кенета Густавсона, Пита Џаџа, а дискографија која је незанемарива са квартетом и соло снимана је како у земљи тако и вани: Eyot (2006), Horizon (2010), The Journey (2011), Sun (2012), Drifters (2013), Similarity (2014), Innate (2017), Dyad I-III (2017–2022), 557799 (2020).

Као квартет, лауреати су Umbria Jazz Balkanic Window (2019), те MIDEM OFF Showcase у Кану (2012). Један од уникатних подухвата свакако је Концерт за природу, којим су 2019. обиљежили декаду рада, снимљен на Сувој планини на надморској висини 1.515 метара, а премијерно објављен на сајту National Geographic.

Повода за разговор је немало, али нека то буду недавно завршена солистичка турнеја под називом ДЕцентралиЈАН и награда Удружења музичара џез поп рок Србије, која им је уручена крајем октобра ове године, а изнад свега постојање скромности у горостасној каријеријери коју треба нагласити.

Дејан Илијић. Фото: Дејан Тасић
Дејан Илијић. Фото: Дејан Тасић

Твој пут до џеза и интерно твој пут кроз џез, па у трећем кругу какав је то џез (теоријски)? Да ли можемо разбити табу, заблуду о џезу као импровизацији и колико је уистину има? 

Можемо и не можемо. Чињеница је да у џезу имамо правила која постављају оквире у којима постоји импровизација, која се такође креће кроз добро познати хармонски језик, да се тако изразим. Са друге стране многи музичари немају представу о томе шта ће створити у датом тренутку, на концерту или студију, и у том смислу то јесте импровизација. Ја сам се сусрео са оба концепта, али морам да кажем да сам ипак ближи комплетно компонованој музици. Наравно и до ње се углавном долази кроз процес импровизације тако да можемо рећи да све то иде једно уз друго, народски речено – врзино коло.

Како си у мору могућности музике искристалисао клавир као свој инструмент? Узори, ако их има, савременици којима си најближи, или се добро чујете?

Kлавир јесте мој примарни инструмент, али свирам и гитару и бас, добро познајем бубањ, довољно за стварање. Многе композиције ЕYОТ-а сам направио на гитари, вероватно и више од 50%. Десило се да идеја крене и из бас линије или ритма. У овом тренутку узор ми је Џон Вилијамс, он је у мојим годинама написао музику за први „Star Wars” филм и вероватно тада није ни сањао да ће му каријера трајати још скоро 50 година. Било би лепо остварити такав распон живота и рада (смијех). Наравно и са музичке стране је његов рад велика инспирација. Стравински, Малер, Холст, Бетовен… дуга је листа.

Иако сам их раније слушао, сада напокон могу да чујем дубину свих тих мајстора и то је поље где црпим инспирацију и утицај за будућа дела. Они нису моји савременици, али су свакако увек свежи и актуелни. Нову музику пратим али нисам везан ни за једно име. Вероватно то тако иде с годинама (смијех).

Како је дошло до ЕУОТ-а, четверца Слађан Миленковић на гитари,  Милош Војводић, за бубњем, Марко Стојиљковић на бас-гитари и ти за клавиром? Назив састава  је упућивачки, али како би представио то заједнично препознавање у доста захтијевним корпусима инструмената, визије, те искушењима савремене хиперпродукције? 

Марко, Слађан и ја смо били цимери, а Милош је служио цивилну војску са Марком. Након што сам издао соло албум „Еyот” 2006. године, помислио сам да би било добро такву музику свирати у формацији бенда. Има доста судбинских момената, нас је у том тренутку живот спојио, тако да на то гледам као на магијски тренутак који се једноставно деси, јер је тако морало да буде. И када из такве приче кренете у искушења савремене хиперпродукције све иде далеко лакше. Нећу да откривам детаље, али тренутно се пише књига о бенду и ту ћете сазнати све појединости како и зашто, колико и где.

Дејан Илијић. Фото: Далибор Поповић.
Дејан Илијић. Фото: Далибор Поповић.

Разнолико музичко одрастање жанровски исполирало је препознатљивост што је, рекло би се, велика ствар и успјех, дјелује ипак, да сте и ти у самосталном наступу и у ЕУОТ-у скромни онолико колико вам је богато звучање, да сам успјех јесте чин стварања/извођења. Па опет та раскошност као да долази минималистичким поетичким оквиром. Како изгледа стваралачки процес и који наступи су неизбрисиви за тебе?

Постоји она изрека да је битно путовање, а не циљ. Јер шта је завршни циљ једног бенда? Шта је ултимативни успех и ко одређује колико си успешан? Мислим да је то путовање управо сврха свега. Све то што смо прошли је оно што чини наш живот, мислим, добар део живота. То нам је омогућило да се развијемо у особе какве смо данас, и као група и као појединци. У задовољству лежи та скромност, јер нико не може да нам одузме оно што смо створили и урадили.

Поменуо сам део стваралачког процеса, импровизација на гитари или клавиру уз касније развијање идеје са бендом. Првенствено је циљ доћи до облика композиције која се касније пуни додатним садржајем. Некад се веома брзо дође до решења некада су потребне и године.

Што се тиче наступа који су неизбрисиви, има их стварно пуно, овом приликом ћу навести наступ на Београдском џез фестивалу 2017. године и готово навијачку атмосферу током и након концерта. Ускоро поново наступамо у Дому омладине и надамо се сличној атмосфери.

Разлика када свираш сам и са Еуот-ом? Колико је захтјевно координирати на двије воде да ли остаје сувишак у стварању који можеш/мораш изнијети сам? Или је Dyad” ипак онај нутрени стваралачки агон, тискање емоција до посљедње капи?  Најзанимљивија сарадња? Са ким би волио да наступиш и са каквим репертоаром?

ЕYОТ је увек на првом месту у смислу концертне активности, а само стваралаштво је повезано и ја често користим идеје из соло рада за потребе бенда као и обрнуто. Једина ствар која може бити захтевна је време и енергија да се сви планови остваре, али још увек гурам релативно успешно у више праваца. Свака сарадња са другим музичарима ми је занимљива и драга, јер сарађујем само са људима са којима осетим сличну стваралачку енергију. Овога пута ћу издвојито трубача Пита Џаџа са којим сам релативно скоро издао албум под именом Band of Waitеs. Надам се да ћемо у скоријој будућности имати прилику да свирамо тај материјал и уживо. Што се тиче жеља… тренутно сам посвећен музици за гудачки и симфонијски оркестар, па се надам да ћу имати прилике да сарађујем са неким од оркестара из окружења, за почетак. Неких назнака већ има и ради се на томе.

Фото: Татјана Ранташа.
Фото: Татјана Ранташа.

Осим раскошних албума (Horizon, Drifters, Similarity, Innate, 557799, Dyad) не познајеш границе простора извођења – најјаче успомене Концерта за природу и како сте дошли до идеје? Да ли имате инспирацију за сличним подухватима? 

До идеје за концерт сам дошао заједно са нашим сарадником Далибором Поповићем и директором нишког Завода за заштиту природе, Данком Јовићем, током једног неформалног разговора. Неко је поменуо то више кроз шалу, али смо онда схватили да то и није тако немогуће, што се касније показало тачним. Нове жеље и идеје иду у мало другачијем смеру, али ће резултати бити подједнако спектакуларни, о томе ћете више сазнати ускоро (смијех).

Који ти је албум најдражи или боље композиција? Искуство рада на пољу филмске музике.

То се код мене мења, сваки је специфичан на свој начин, као и приче које их прате. Од композиција ми је „мезимица“ Stone upon stone upon stone. По мом мишљењу веома оригиналног облика и садржине, једна од оних која нас је одвојила од других и одвела на наш музички пут. Што се тиче филмске музике, на првом месту имам велико задовољство да већ 15 година сарађујем са режисером Жељком Мирковићем и заједно смо урадили десетак документарних филмова и серијала. Остварио сам још неколико успешних сарадњи, углавном на документарним филмовима, недавно сам радио музику за пар цртаних филмова као и за две позоришне представе. Још увек чекам рад на играном филму, али верујем да ћу ускоро добити и ту прилику.

Недавно је завршена турнеја ДЕцентрализациЈАН, подршка од Министарства је ту, па ипак, шта Дејан децентрализује? И генерално, твоја музика има изузетно јаке поруке, да ли доста читаш или рабиш друге умјетности или је тежиште на комуницирању унутар музике? И отуда шта најчешће слушаш? Шта читаш? Какве умјетнине волиш?

Чињеница је да у малим, или, да кажем, мањим местима у Србији не постоји адекватна понуда културно-уметничког програма. Ја сам овом турнејом дао мали допринос да се та ситуација промени. Министарство културе подржава сличне пројекте сваке године, али потребно је и направити систем који би и мимо тих пројектних активности функционисао. Можда и по узору на систем Југославије када је свако село у земљи имало Дом културе који је био активан у домену капацитета свог места.

Моје стваралаштво углавном долази изнутра и из несвесних утицаја онога што сам слушао, слушам. Ових дана највише слушам класичну музику – Стравински, Холст, Брукнер итд. Kако због задовољства тако и због стручног усавршавања. Почео сам да посећујем концерте Нишког симфонијског оркестра, из истих разлога, из жеље да проучавам инструменте и уживам у живој музици. Такође, читам углавном стручну литературу или биографије композитора (последње су Холст и Бернард Херман). И наравно стрипове. Стрипофил сам, имам лепу колекцију нових и старих стрипова, то је нешто што ме држи од детињства.

Колико вјежбе тражи твој клавир, како дати добар савјет потенцијалним насљедницима у овом жанру? И важније: зашто је важно његовати џез?

С обзиром на то да радим на више поља, и сва су везана за музику, немам толико времена да вежбам клавир, осим када се спремам за концерте како соло тако и са бендом. Савет је да свирају оно што желе и воле, то је најбитније. Џез је опстао јер свака нова генерација донесе нешто ново. У комбинацији са коренима џеза тај рецепт никада неће нестати и мислим да је то циклус без краја. Нема бриге за Џез. Негован или не, увек ће наћи начин да дође до публике. Јер добру музику није могуће зауставити.

Разговор водила: Јелена Калајџија

Scroll To Top