Дантеове искре у Толкиновом легендаријуму

Не може се са сигурношћу рећи, али се може поставити питање: да ли би се, да су живели у истом веку, Dantis Alagherii, Florentini natione, non moribus1), поносни бели гвелф, због чега постаје изгнаник из родног града и своја дела на латинском језику –О умећу говорења народним језиком (лат. De vulgari eloquentia) и Монархија (lat. De Monarchia) те на народном, тосканском дијалекту – Нови живот (итал. Vita Nuova), Гозба (итал. Il Convivio) и Комедија (итал. La Comedia) у terza рими почиње, напушта или довршава претежно у Равени, где и данас леже његове кости као вечита болна тачка родне му Фиренце и Џон Роналд Руел Толкин, британски филолог и лингвиста, аутор митолошког опуса Силмарилион (коме припадају, у завршници, Хобит и Господар прстенова), који је и за време „несрећног [Великог] рата с поносом носио своје германско име“ (Letters, Carpenter & Tolkien, 1981: 37.), слагали у ставовима, или се презирали?

Jеднострани одговор може се можда, ипак, пронаћи у једном разговору са Толкином, који су Шарлота и Денис Пилмер водили фебруара 1967. године за чланак магазина Дејли Телеграф (енгл. The Daily Telegraph Magazine). У нацрту, Токин је на питање о Дантеу одговорио следеће: „Данте… ме не привлачи. Пун је озлојеђености и злобе. Не марим за његове ситничаве односе са ситничавим људима из ситничавих паланки“ (Letters, Carpenter & Tolkien, 1981: 377.). Увидевши своју исхитреност, неколико дана након разговора, уследило је Роналдово образложење: „Пренаглио сам у вези са изјавом о Дантеу. Не бих волео да ме процењују у односу на узвишеног поету Дантеа. Луис и ја смо некад уобичавали да га читамо један другоме. Био сам неко време члан Удружења Данте из Оксфорда (мислим да ме је Луис предложио, знатно преценивши моје познавање Дантеа или италијанског језика, уопште)2) (Letters, Carpenter & Tolkien, 1981: 377.). Чланак је објављен 22. марта 1968. године.

Много је различитости између Дантеа и Толкина: први је своја најпознатија дела писао на народном језику, други је изумео сопствене језике због којих је накнадно створио своју митологију да би они кроз њу живели; први је у средњовековном миљеу назрео и предвидео модерност, други је на самом крају експанзивне викторијанске ере говорио да уместо модерних вредности треба пригрлити традиционалне; први је пригрлио алегорију, други је се отворено гнушао.

Међутим, лако се могу пронаћи и неке додирне тачке међу њима: обојица су страствено волели географију и водили рачуна да правилно и детаљно опишу пределе о којима говоре у својим делима: Данте у Комедији и, нарочито, у есеју „О положају и облику воде и земље“ (лат.De situ et forma aquae et terrae), а Толкин кроз бројне мапе које је сâм цртао. Такође, обојица су свој секундарни свет искористила да кроз њега проповедају хришћанске догме о спасењу – први експлицитно, други имплицитно. На крају, обојица су учествовала у ратовима: Данте у Бици код Кампалдина (Toynbee, 1900: 73-87.) а Толкин у Бици на Соми (Garth, 2003: 141-152.), и одрази тих војевања добоко су урезани у њиховим делима.

Премда Толкин нигде није децидно наводио да му је било шта из Дантеових дела било инспирација за неке од фрагмената његовог легендаријума, дантеолози и толкинолози у својим есејима, ипак, проналазе неке компаративне мотиве између ових двају опуса.

Кјара Бертољо (Chiara Bertoglio), на пример, је у свом есеју „Dante, Tolkien, and the Supreme Harmony“ (Bertoglio, 2019: 83-96.) поредила музику као мотив у Дантеовим и Толкиновим делима. Поред тога, у чланку се осврнула и на паралеле-обрасце које је Колућијева (Beatrice Colluci) у есеју „Dante, Tolkien e il viaggio“ пронашла као сличности између секундарних светова двојице аутора, истичући путовање (итал. il  viaggio) као стожер-тему, али и на неколицину других аутора који су, такође, проналазили различите паралеле између Дантеовог и Толкиновог опуса. Тако, Милкбанкова (Milkbank, 2008.) у есеју „Chesterton and Tolkien as Theologians“дискутује о аналогијама између: Дантеовог Уликса и судбине Нуменора; Гриме Црвјезика и Гериона (за које каже да су обојица склони преварама и слични у физичким/духовним особинама – човечје лице, змијолико тело и реп који се завршава отровном бодљом); Сема и његовог сукоба са Шилобом како би изашао из њене јазбине и Дантеа и Вергилија који се пењу и спуштају низ Луциферово тело које је заробљено до појаса у леду, да би изашли на другу половину Земље и доспели на Брег Чистилишта, те, на крају, аналогијама у темама о егзилу (егзистенцијалном, како код Дантеа тако и код Вилењака у Силмарилиону, иако су им разлози различити) и рату, заједно са филозофским и теолошким темама о слободној вољи и природи зла.

Циљ овога чланка јесте да издвоји неке од, аутору најупечатљивијих, мотива или тема које су препознатљиве и код Дантеа и код Толкина, премда потоњи, како је већ поменуто, није децидно потврдио да је био инспирисан опусом првога:

  1. Музика као мотив
  2. Мотив анђеоске жене
  3. Мотив ментора/вође/месије
  4. Мотив обмане и издаје
  5. Силазак у подземни свет и Земаљски рај
Данте Алигијери
Данте Алигијери

Музика као мотив

Код Дантеа у Гозби и Рају, музика и ватра преплићу се кроз Марсово небо:

Као што је, дакле, прије речено, седам неба која су ближа земљи, јесу неба планета; изнад њих су још два покретна неба, и још једно небо изнад свих, непокретно [Емпиреј]. Првим седморим небима одговара седам знаности Тривија и Квадривија, наиме Граматика, Дијалектика, Реторика, Аритметика, Музика, Геометрија и Астрологија. А Марсово небо може се присподобити Музици због двају својстава: једно је његово најодличније мјесто; кад набрајамо покретна неба, било да почнемо од најнижега, или од највишега, Марсово је небо увијек пето, оно је средње међу свима то јест првима, другима, трећима и четвртима. Друга је Марсова особина, као што вели Птолемеј у Квадрипартиту, да суши и изгара ствари, јер је његова топлина слична топлини ватре; […] А те двије особине има и Музика, која је сва у односима, као што се види по углазбљеним ријечима и попијевкама, у којих је склад то љепши, што је љепши однос; а он је у тој науци најљепши, јер њега у њој највише и тежимо постићи. Надаље, Музика привлачи к себи људске  духове, који су готово као паре срца, тако да она готово престају радити, а тако и цијела душа, кад зачује глазбу, готово да хрли у осјет слуха, чим зачује звук3) (Гозба II, 13, Alighieri, 1976: 311-12.).

И као лира и харфа чији се звук слио,
са многих жица, у слатку арију
и за онога ко ноте није схватио,
тако се и од светала што допираху до мојих очију
чула са крста једна мелодија
која ме је занела иако нисам разумео реч ничију.4)

(Рај, XIV, 118–123, Aligijeri, 2013: 484.)

Код Толкина, музика и ватра такође су у спрези: Пламен Непролазни недељив је део Илуватаровог дара Аинурима, скупа са музичком темом коју им је предложио. Та тема, према Толкиновом опису, изгледа да има исту улогу као cantus firmus, где тонове испевава тенор, а у неким деоницама му се убацују брзи „мелизми“ (лат. organum melismaticum) (Bertoglio, 2019: 83-96.).

Када пише о Илуватару, Толкин наглашава како се он Аинурима увек обраћа, предлаже или им збори.Он сâм никада не пева. Говором он даје значење Аинурима и њиховом бивствовању, које је неотуђиво од његових мисли: „И обрати им се, предлажући им музичке теме; […] Онда Илуватар прозбори њима: ’Од теме коју преложих вама, нека сада у хармонији створите Величанствену Музику“ (The Silmarillion, Tolkien, 1977: 15.).

Карла Ђаноне (Giannone, 1984: 169-179.) упућује на разлику између ’певане креације’ и ’говорне креације’, будући да је и Толкин сâм нагласио да постоје два хијерархијска нивоа: Бог (Свевишњи Еру Илуватар) и богови (Аинури, свети, који су преименовани у Валаре када су се спустили на Земљу) – од којих Свевишњи користилогос, а потоњи користе музику. Дево (Devaux, 2007: 81-110.) закључује да је Илуватар, онда, Свевишњиex nihiloтворац – из мисли ствара Аинуре, бесконачну празнину (енгл.the void) и музику.

Џон Гарт (Garth, 2019: 125.) у свом есеју „Illu’s Music: The Creation of Tolkien’s Creation Myth“каже да је композициони принцип по коме је Толкин осмислио прву верзију своје Музике Аинура била фуга. Ту глас Бога (Илуватара) самостално уведе сваку тему, коју даље преузимају анђели/божанства (Аинури) – свако у свом домену и свако на основу онога што је Илуватар само њему доделио из својих мисли. Свако, осим Мелкора. Музика испуњава небеско пространство и прелива се у празнину. Тако, у садејству Бога и анђела, почиње да се, од музике коју су саткали, пред њиховим очима материјализује Земља (Еа):

Тад рече Илуватар: „Желим да од ове теме начините велепну и узвишену музику; е (видев да подучих вас доста и Тајну вам усадих Ватру) да бисте ум и моћи ваше развили да тему сопственим мислима накитите и осмислите. Но, ја ћу да седнем и слушам и дично биће мени што кроз вас сам толико лепоте Песмом изродио.“

ДАНТЕОВ ПАКАО
ДАНТЕОВ ПАКАО

Онда харфисти и лауташи, флаутисти и фрулаши, оргуљаши и небројени хорови Аинура почеше да тему Илуватарову обликују у величанствену музику; и звук се моћних мелодија вину, мењајући се и смењујући се, мешајући се и растапајући сред грмљавине хармонија снажнијих него великих мора хук, док се двори Илуватарови и насеобине Аинура не испунише музиком, а одјек музике и јека одјека музике путоваху чак и до далеких, мрачних и пустих предела. Никад пре нити икада после не би такве музике, у величанствености и изврсности неизрециве; премда је речено да моћнију ће пред троном Илуватаровим саткати хорови Аинура и синови Људи након Славног Краја. Тада ће Илуватарове најснажније теме бити ваљано изведене; јер тада ће Аинури и Људи ваљано спознати ум његов и срце његово и све накане његове. […] И седе сад Илуватар и почу, и задуго му се добрим чињаше, јер та је музика мало мана имала, и чињаше му се да Аинури научише много и ваљано. Но, како се главна тема развијала, роди се у срцу Мелковом да уплете твари сопствених таштих замисли што у нескладу беху са темом Илуватаровом. А Илуватар дарова  Мелку од Аинура неке од највећих дарова моћи и мудрости и знања; и врлудао би он самотан често по мрачним пределима и празним, Тајну Ватру тражећи која Живот даје и оваплоћује (јер жуђаше он жарко да сопствене оваплоти ствари); но, не нађе је. […] Онда рече Илуватар: „Ти ћеш, Мелко, спознати да нити једна тема изведена не може бити, осим ако од Илуватара не потиче, нити ико може да музику мења Илуватару у инат. Онај који то покуша само ми помаже да осмислим ствари од још величанственије и сложеније дивоте.“(The Book of Lost Tales, Part 1, Tolkien, J.R.R. & Tolkien C, 1983: 53-55.)

У Комедији, Данте музику организује на уједначен начин и користи је као медијум за преношење теолошких истина; музика му је симбол љубави, како Бога према људима, тако и у агапе форми између људи. Пратећи Боетијеву поделу музике на instrumentalis, humanaиmundana(музику за инструменте, за тело и душу и музику сфера тј. космичку хармонију), Данте ствара прогресију савршенства у трима ultramundane областима. У Паклу се чује какофонија која потиче од изостанка љубави: душе и демони су огрезли у сопственој мржњи и осуђени на уздржавање од лепоте, солидарности и емпатије. Једини музички елемент који преживљава паклене муке јесте ритам, основна градивна јединица музике, представљен овде као микро- и макро-ритам казни и мучења. Заправо, чак и крајња дисхармонија је за Дантеа у Паклу део универзалне хармоније, будући да је казна за злодела део божије правде и поретка на којима се темељи Универзум. У Чистилишту, musica humanaима амбивалентну функцију, слично као и љубав. Душе у Чистилишту се труде да међусобно постигну монодичан склад, за разлику од оних у Паклу чији неконтролисани крици надјачавају једни друге. У Рају, Данте користи полифонију као симбол савршене равнотеже коначно усклађене љубави и слободе (Bertoglio, 2019: 83-96.).

Данте употребљава техничке термине језика музике – он јасно прави разлику између мелодије и хармоније и помиње их на неколико места у свим трима деловима Комедије (Sena, 1940: 10-16.). Тако, мелодију описује као смењивање звукова, док се хармонија постиже њиховим сучељавањем. У првом певању Раја, Богу на Емпиреју се обратио на следећи начин: „Када кружење неба којим вечно управљаш, / ти жељени, мене ка теби повуче и потера, / са хармонијом коју ти одређујеш и ствараш…“ (Рај I, 76-78, Aligijeri, 2013: 402.).

Међу овим се стиховима препознаје принцип Питагорине хармоније сфера. Мелодије покретних небеса међусобно се разликују, и свако небо емитује сопствену мелодију, али се, на крају, све њихове појединачне мелодије конгруирају у хармонију(Sena, 1940: 10-16.): „Као што различити гласови могу складно да се вију, / тако и степени нашег блаженства сред ових сфера, / иако различити, сједињују се у слатку хармонију“ (Рај VI, 124-6, Aligijeri, 2013: 433.).

С друге стране, када хоће да ослика звук мелодије, Данте користи другачију терминологију. По први пут је помиње у Земаљском Рају Чистилишта, када се сусретне са Матилдом (Sena, 1940: 10-16.): „Звук слатке мелодије је одзвањао кроз светли ваздух…“ (Чистилиште, XXIX, 22-23, Aligijeri, 2013: 370.).

Још је упечатљивија сцена из Раја у којој говори о песми арханђела Гаврила у част Богородице (Sena, 1940: 10-16.):

[…] из неба се искре једне светлости појавише,
што је као неки венац била свијена,
и те је искре, вртећи се око ње, окружише.
Било која песма која је омиљена
на земљи и која душу обузима,
личила би на облак из кога муња грми, упоређена
са том лиром и њеним звуцима,
којима је био овенчан тај сафир,
од кога најсјајније небо блиста у плавим преливима.

(Рај, XXIII, 94-102, Aligijeri, 2013: 536.)

Називајући Гаврила лиром, јер лира је погодна да се на њој смењују тонови, као у мелодији, Данте на тај начин прави контраст са полифоним ефектом хармоније оргуља, који помиње у сусрету са својим чукундедом Каћагвидом на Марсовом небу у Рају: „долазе, као слатки тонови оргуља до ушију“ (Рај, XVII, 43–44, Aligijeri, 2013: 500.) (Sena, 1940: 10-16.).

У Толкиновом легендаријуму неколико пута се може чути музика која је слична оној у Дантеовом Паклу (нпр. силовити и борбени звуци Оркова). Њима супротна је мелодија воде коју Улмо ствара а Вилењаци је воле. Она подсећа на звук потока (итал. ruscelleto) који су Данте и Вергилије чули на самом дну Пакла и пратили га како би напустили то стравично место:

Толико то место далеко од Белзебуба лежи
колико је велика његова паклена гробница,
не може се оком разабрати, већ по звуку што свежи
поточић ствара и кривуда овуда као змијица
низ пукотину стене коју је нагризао
својим током, па тече крај ње, дуж литица.

(Пакао, XXXIV, 127–132, Aligijeri, 2013: 211–12.)

Музика Аинура код Толкина, слична је оној у Дантеовом Рају. У XXIX певању Раја Данте описује стварање анђела као „нове љубави”. Толкинове Аинуре је свевишњи Еру Илуватар позвао да учествују у божанској креативности и да се „огрну” темом коју је предложио. Данте у О умијећу говорења на пучком језику тврди да анђелима није потребан говор да би комуницирали са Богом или једни са другима. Међутим, он је одлучио да даром говора одрази божију љубав према анђеоским бићима:

Међу свим бићима само је човјеку дано да говори, јер је само њему ријеч потребна. Ни анђелима ни нижим животињама није потребно говорити. […] Будући да анђели, кад хоће исказати и раширити појмове својега славног блаженства, располажу хитром и неизрецивом разумном моћи, којом се један другоме откривају, било сами по себи, било оним пресјајним зрцалом у којем се сви прекрасно зрцале и с великим жаром гледају, јасно је да им није био потребан никакав језични знак.

Како дакле човјека не покреће нагон нарави, него разум, а тај се разум у свакога разликује и у разазнавању, и у суду, и у избору, и то толико да готово сватко као да ужива у значајкама своје особитости, сматрам да ниједан човјек не разумије другога само по његовим чинима и страстима као што то бива код неразумних животиња. Нити може, као што је то код анђела, један прожети другога очима душе, јер душу човјекову заклања стварност и непрозирност смртнога тијела. Било је дакле нужно да људски род за приопћавање својих мисли буде провиђен каквим знаком који ће бити и знак разума и знак осјетила. Нужно знак разума, јер мора од разума происходити и разуму водити; а како се од разума разуму ништа без осјетила не може преносити, тај је знак нужно морао бити и знак осјетила. И стога, да је само разумски, не би могао прелазити од једнога другоме; да је само осјетилан, не би могао од разума примати ни разуму водити5). (О умијећу говорења на пучком језику I, 2–3, Alighieri, 1976: 434–5.)

[…] јер свеједно да ли мањи или већи били
у блаженству овога живота, сви гледамо у огледало у коме,
пре него је и помислиш, твоја мисао се огледа, синко мили…

(Рај, XV, 61–63, Aligijeri, 2013: 487.)

Слично томе, у Толкиновој Музици Аинура сваки Аинур је прво спознао само онај део Илуватаровог ума одакле је и сâм потекао. Њихове прве самосталне мелодије, стога су, у исто време, биле и одазивање на позив божанског бића и могућност да се обзнане својој браћи, чије сопствене спознаје такође потичу из Илуватаровог ума. У самом почетку, Аинури нису могли да се изразе полифоно јер нису познавали ум и знање своје сабраће, што би било неопходно како би се развио мелодијски склад а гласови хармонично сложили. Прогресивна спознаја Аинура о знању сопствене сабраће слична је процесу реципрочне интонације коју Данте развија од дисхармоничног Пакла, преко монодичног Чистилишта до хармоничног Раја. Процеси током којих анђели код Дантеа, а Аинури код Толкина спознавају једни друге и, најважније, Бога, у сталној су насценцији (Bertoglio, 2019: 83-96.). Монтемађи (Montemaggi 2010, 64.) примећује: „неспособност створених бића да спознају Бога огледа се у немогућности свођења Његовог свеколиког постојања на пуки објекат умне спознаје.”

Photo by Haywood Magee/Getty Images
Photo by Haywood Magee/Getty Images

Мотив анђеоске жене

Дантеова анђеоска жена била је још од најранијег детињства, па до краја живота, Беатриче (правог имена Биче) Портинари, кћер фирентинског велможе Фолка Портинарија. Судбински сусрет одиграо се на прагу њене девете године живота а Дантеове скоро десете. Премда се касније оженио Ђемом Донати и са њом изродио двојицу синова, Јакопа и Пијера, и кћер Антонију (Boccaccio, 1951: 65.), Беатриче је, млада преминувши, остала његова вечита муза којој ће посветити аутобиографски спис Vita Nuova и читаву Комедију.

Како у Vita Nuova каже, између судбинског сусрета и поновног „прошло [је] управо толико дана, да се навршило девет година што ми се приказа ова најплеменитија. […] Збило се да ми се ова чудесна госпоја приказала одјевена у пребијеле хаљине између двију племенитих госпоја што по доби бијаху старије од ње; пролазећи путем сврну поглед према оној страни гдје стајах пун страха, и својом неизрецивом љубезношћу, поради које је сада награђена у вјечном животу, поздрави ме тако крепосно да ми се учини видјети све ступњеве блаженства“6) (Vita Nuova, II, 3; Alighieri, 1976: 70.).

У Толкиновом легендаријуму много је женских ликова који попут Дантеовог dolce stil nuovo зраче искром Беатриче. Међу њима је, свакако, најаутентичнији лик Вилењакиње Галадријеле, знамените кћери краља Финголфина чији је деда Финве био први врховни краљ вилењачке лозе Нолдора. О њеном имену, Толкин у једном писму каже: „Галадријелино име је, као и сва остала вилењачка имена у Господару прстенова мој изум. На синдаринском оно значи ‘дéва светлуцавом косом окруњена’. То друго име наденуто јој је у младости, јер је њена дуга коса светлуцала попут злата и била као сребром оперважена“ (Letters, Tolkien & Carpenter, 1981: 428.). О њеном карактеру се, пак, изјашњава у другој епистоли: „Истина је да њен [Галадријелин] лик дугује много хришћанским и католичким учењима о [Девици] Марији, али она је, заправо, покајница: у младости је предводила побуну против Валара (анђеоских чувара). На крају Првог доба7) гордо је одбила опроштај и дозволу да се врати [у блажено краљевство Валинор]. Помилована је јер се одупрла коначном и надмоћном искушењу да за себе задржи Прстен“ (Letters, Tolkien & Carpenter, 1981: 407.). Из Недовршених прича, зна се да су Галадријелу „чак и Елдари сматрали лепом, а коса јој беше без премца чудесна. Златна је била, попут косе њеног оца и његове мајке Индис, али бујнија и сјајнија, јер њено је злато дотакао спомен на звездолико сребро њене мајке; а Елдари рекоше да је међ њене власи заробљено светло двају Дрвета, Лаурелина и Телпериона. Многи сматрају да је та тврдња у Феанору родила замисао да светло Дрвећа затвори и помеша у нешто што ће касније у његовим рукама попримити облик силмарила. Јер Феанор је на косу Галадријелину са дивљењем и усхићењем гледао.  Три пута ју је замолио за три власи, али Галадријела му не даде нити једну. То међу овим рођацима, најплеменитијим од Елдара у Валинору, заувек раздор начини“ (Unfinished Tales, Tolkien, J.R.R. & Tolkien, C, 1980: 229-30.).

Беатриче Портинари Дантеов је драгуљ који му обасјава како лице, тако и душу. Пошто је прошао Пакао и на врху Брега Чистилишта се покајао и ступио кроз ватре прочишћења, Беатриче пред Дантеом подиже вео који јој скрива лице и обзнањује му се.

Толкинове драгуље силмариле благословила је врховна богиња Варда, а творац њихов, Вилењак Феанор од племенитог рода Нолдора, проклео је сваког ко их отме или скрије да ће га стићи клетва Нолдора. Отевши их, Мелкорове руке су спржене и потамнеле након што их је дотакла површина драгуља. Није му лакши био њихов усуд ни након што их је утопио у своју железну круну. Ни његов слуга Кархарот, паклени вук, није боље прошао – одгризавши Берену руку која је држала силмарил, исти му је спржио утробу, па је врлудао дромоманичан док га на ободима краљевства Доријат није пронашао и убио Хуан, пас бога шŷмā Оромеа, након чега је драгуљ спасен.

Није, међутим, Беатриче једина Дантеова анђеоска жена: у Земаљском рају на врху Брега Чистилишта, пред песника и његовог вођу ступа Матилда. Не зна се тачно ко је она. Неки тумачи Комедије наводе да је била калуђерица у бенедиктинском манастиру Хелфт код Ајселбона, Дантеова савременица, и могуће је да је њена књига Милост духовна утицала на мистичну концепцију Комедије. По другим тумачењима, реч је о маркизи од Каносе, која је била на страни папе против цара“ (Чистилиште,  XXVIII, Aligijeri, 2013: 364. фуснота).

Етеричан је њен приказ, и Данте подробно описује сцену њеног плеса на цветној ливади:

Тамо се појави, онако како би се појавио
неки призор који би пажњу скренуо тако
на нешто друго свакоме ко се зачудио,
једна жена која је сама самцата играла лако
и певала док је брала цвеће
од кога је цела њена стаза мирисала јако.
(Чистилиште,  XXVIII, 37-42, Aligijeri, 2013: 364.)

Одвећ сличан је и опис Лутијениног плеса пред Береном у Толкиновој Балади о Леитијану (Берен и Лутијена, 106–110, Tolkin Dž.R.R. & Tolkin K, 2019: 134.)

[…] и речи га издаше
док је описивô Лутијену где плеше
с дивљим ружама што јој косу дреше,
док се сећô њеног виловњачког гласа
што под звезданим небом крошње таласа.8)>

Да би могао да види Беатричино лице без вела, Данте мора да се потпуно очисти од греха. Због тога га Матилда води да се окупа у водама двају река: Лèти, која је у подземном свету антике река заборава, од чије се воде заборављају греси, али ју је Данте ставио у Чистилиште, и Евноје, коју је песник измислио, а чије воде буде сећања на добра дела (Чистилиште, XXVIII, Aligijeri, 2013: 367. фуснота).

Вода коју видиш није из оних жила источена
које обогаћују паре хладноћом у кише претворене,
као код реке када набуја или усахне струја њена,
већ излази из извора, стална и освежена,
која се из божије воље онолико обнавља
колико воде источи на две стране, поврх камена.
С ове стране се врлином јавља
која човеку брише сећање на грехе његове,
а са друге стране добра дела у њему поздравља.
Овој је име Лèта док се друга зове
Евноја, али ако се из обе речице не пије,
вода не делује на наше умове:
од свих сласти за овом највише срце бије.
(Чистилиште, XXVIII, 121–133, Aligijeri, 2013: 367–8.)

Лепа жена рашири руке своје, па у ходу
обухвати ми главу и тако ју је потопила
да сам морао да гутам и воду.
(Чистилиште, XXXI, 100–102, Aligijeri, 2013: 383.)

Премда не одговара теми мотива анђеоске жене, већ је паралелизам водама заборава, ваља, ипак, поменути на овом месту да постоји сцена у Толкиновом Хобиту, у VIII поглављу Муве и пауци, у којој Патуљци и Билбо на путу ка Еребору забасају кроз опскурну Мркушуму (енгл. Mirkwood) на вилински поток, чије воде односе умор али и сећање, и један од патуљака – Бомбур – упадне случајно у њега и заспи дубоким, заборављајућим сном. Слична се сцена налази и у Господару прстенова и описује Фродов прелазак преко речице Нимродел (назван по истоименој воденој вили) на граници са Лотлоријеном, након изласка из подземних ходника патуљ-царства Морије, када је осетио како се „прљавштина од пута и умор спирају с његових удова“ (The Fellowship of the Ring, Tolkien, 1974: 353.) након што је прегазио воду.

Данте Алигијери
Данте Алигијери

Мотив ментора/вође/месије

Сва три мотива: ментора, вође и месије нису страна античкој књижевности – од Хомера, преко Вергилија, Апулеја, Лукијана из Самостате и других грчких и римских стваралаца.

У Комедији, Дантеа кроз Пакао и Чистилиште води Вергилије, који је, управо, и његов ментор: „Ти си мој учитељ и моје дивљење, / ти си онај што ме научити знао / лепом стилу што прослави и моје творење“ (Пакао, I, 85–87, Aligijeri, 2013: 34.), али и вођа: „[…] мислим да ти се највише исплати / да ме следиш, а бићу ти вођа прави / одавде кроз простор вечних сати…“ (Пакао, I, 112–4, Aligijeri, 2013: 35.) те, на крају и вид месије, послат од Беатриче, која се спушта до лимба, како би га одатле извукла да Дантеа кроз Пакао и Чистилиште спроведе:

„О, госпо моја, нада живи у твоме лику,
а ти си због мог спаса пропатила
и спустила се до пакла да помогнеш мени јаднику…“

(Рај, XXXI, 79–81, Aligijeri, 2013: 584.)

У петом кругу Чистилишта, Дантеу и Вергилију придружиће се још један римски песник, коме је, као и Дантеу, Вергилије био узор – Стације, и који ће постати Дантеов други вођа: „појави се дух и крену за нама истом стазом / пазећи да не нагази грешнике дуж пута уског…“ (Чистилиште, XXI, 10-12, Aligijeri, 2013: 324.). Беатриче постаје Дантеов водич тек од првог покретног неба у Рају, када иза себе оставе Вергилија и Стација.

Коначни ће, пак, Дантеов водич да се обзнани уXXXI певању Раја, када пређу свих девет покретних небеса и дођу до десетог, непокретног, Емпиреја, и биће то свети Бернард, опат из Клервоа, који је у својим делима посебно славио култ Девице Марије, када Комедија, под његовим утицајем, до свог завршетка поприма мистичан тон:

[…] мислио сам да ћу видети Беатричу, а старца сам угледао,
у одори какву ту свако блажено биће има. […]
И – „Где је она?“ – упитах у чуђењу свом.
А он рече: „Твоју жељу да бих испунио
покрену ме Беатриче с мог места у рају небеском,
па ако би ти свој поглед управио
на трећи степеник највишег неба, ти би је угледао
на трону који је њен дух заслужио.“
(Рај,XXXI, 59-69, Aligijeri, 2013: 583.)

Као месија, у VI кругу Пакла, појављује се анђео божији, послат у понор да песницима помогне да уђу у уклети град Дис:

Разазнах да је то гласник што га небески престо
посла, па се окренух учитељу, а он знак даде у тишини
да поклоним му се када стигне на наше место.
Ах, како пун презира ми се учини!
Дође пред капију, па да је отвори палицом, оде,
без отпора његовој силини.
(Пакао, IX, 85-90, Aligijeri 2013: 74.)

У Толкиновом Силмарилиону (и свим деривацијама које су из њега произишле као посебна издања) неколико је примера мотива ментора, вође и месије.

У Првом добу, најупечатљивија фигура ментора свакако је Улмо, бог вода, који је подучавао смртника Туора, изабравши га да буде месија који ће обесном краљу Тургону да пренесе поруку из Блаженог краљевства о опасности која му прети са севера од Морготових ухода и војски. Довевши Туора до некадашњег, тада већ оронулог, Тургоновог утврђења Винјамар на крајњем западу потконтинента-краљевства Белеријанд,  где су га чекале херојске реликвије намењене одабраном јунаку – мач, штит и верижњача, Улмо му додељује и вођу – Вилењака Воронвеа, кога ће спасити из морске олује, како би Туору показао пут до Тургоновог скривеног краљевства Гондолин на северозападу Белеријанда.

У зору након олује, Туор и Воронве започињу своје ходочашће кроз опустошен и опасан мочварни предео. Као што Дантеова нога у I певању Пакла, у мрачну шуму (итал. selva oscura) загази, са стазе скренувши, тако ће и Туор и Воронве да се са пустопољног подручја у околини Сеновитог горја склоне у шуму Нуат. Након дугог и опасног пређеног пута, избегавши вешто под плаштом невидљивости који је Туор добио од ментора Улма још један орковски бивак, стићи ће до газа Бритијах, одакле се ступа у исушено корито Суве реке, које ће их довести до отвора у стени Кружног горја – Крисаегрима. На том путу, Воронвеове ће савете, као и Данте Вергилијеве, Туор у неколико наврата пренебрегнути, на шта ће, потом, бити упозорен да се не јогуни, јер његово знање о опасностима које им у тим пустим, ратом захваћеним областима прете, је крхко (The Fall of Gondolin, Tolkien, J.R.R. & Tolkien C, 2018: 159–189.).

Најимпозантнија фигура месије из Првог доба у Силмарилиону свакако је Еарендил, син поменутог смртника Туора и Вилењакиње Идрил, чији ће прворођени син Елронд у Трећем добу Билбу па Фроду да буде ваљани ментор на њиховим ходочашћима. Еарендил је први од небожанског соја, који је успео да дође до Блаженог краљевства богова и да од њих затражи помоћ за посрнуле Вилењаке и Људе. Дошавши тамо у време свечаности, тргови валинорски беху празни, али ипак га један глас поздрави – Еонвеов, гласника врховног Манвеа:

„Здраво да си, Еарендиле, међу морнарима најславнији, очекивани који ненадано стигне, жуђени који у безнађу се појави!“ […] И дође Еарендил у Валинор и ступи у дворане Валимар, и никад више нога његова не крочи на земљу Људи. Онда Валари већаше и призваше Улма из морских дубина; а Еарендил стаде пред њих и пренесе им поруку двају народа. Опроштај молећи за Нолдоре и сажаљење над њиховим силним патњама и милост за Људе и Вилењаке и помоћ у невољи њиној. И молитва услишена му би. […] Гласине међу Вилењацима говоре да је, након Еарендиловог одласка да потражи Елвингу, жену му, Мандос о судби његовој говорио; и рекао: ’Хоће ли смртни Човек да живућ ступи у земље неумируће а да ипак жив остане?’ Али Улмо рече: ’Због овога он дође на овај свет…’ (The Silmarillion, Tolkien, 1977: 249.).

Уочљива је сличност последњег навода са Вергилијевим речима одбране које у предворју Пакла изговара лађару Харону на његову недоумицу – откуда жива душа да међ сени ступи: „Хароне, небеске су моћи / одлучиле да овако буде сада, / окани га се у својој злоћи“ (Пакао, III, 94-96, Aligijeri, 2013: 44.).

У Хобиту, велики ментор и вођа Билбу и Патуљцима јесте Истар Гандалф, што ће наставити да буде и у Господару прстенова, овога пута Прстеновој дружини. Не само да ће их штитити од различитих бића из Доба од старине које он, као један од оваплоћених анђела – Мајара – памти – баш као што ће у Паклу Вергилије да Дантеа спасава од различитих злобних душа – већ ће их и подучавати, али им и здушно помоћи у одлучујућим биткама у Рату за Прстен. Поред Гандалфа, и Том Бомбадил, коме је читалиште неосновано доделило мистично порекло, помоћи ће Хобитима да се спасу Старог Човека-Врбе и утвара из магле у хумкама на висоравнима у близини Брија.

Још један пример, мада му овде по ужој тематици није место, јесте фигура Гериона, анти-вође, који ће на леђима пренети Дантеа и Вергилија са ивице понора трећег појаса VII круга у VIII круг. Герион је митски краљ који је у антици приказиван са три главе и три тела (Пакао, XVII, Aligijeri, 2013: 113. фуснота). Данте му, уместо тога, даје тројну природу и човечије лице, змијско тело, лавље шапе и шкорпијин реп:

„Брзо ће доћи горе
то што чекам, а ти би да откријеш у мислима;
брзо ће ти се указати створење најгоре.”
[…] видех сред оног тешког дима
како се нека прилика навише пење,
грозна да и најхрабријем застане дах у грудима…
(Пакао, XVI, 121–3;130–2, Aligijeri 2013:112.)

„Ево звери са репом као што има шкорпија
која прескаче брда, ломи оружје, сваки зид обори,
ево звери што свет смрадом обавија!“
Тако поче мој вођа да ми говори
и знак јој даде да нам приђе ближе,
све до пута мраморног у оној мори.
(Пакао, XVII, 1–3, Aligijeri 2013:113.)

У Господару прстенова појављивању Гериона из понора слично је указивање демона Балрога, кога је Дружина пробудила из вековечног сна негде у дубинама Морије:

Нешто је долазило иза њих. Нешто, што се видети није дало: било је попут велике сенке, у чијем је средишту било тамно обличје, човеколико можда, но ипак веће; чинило се као да су моћ и ужас у њему и пред њим. Дође на ивицу ватре, и светла уминуше као да се облак наднео над њих. Онда се обруши и прескочи пукотину. Пламенови загрмеше увис да га поздраве и увише се око њега; а црни дим заковитла се ваздухом. Грива му се распламса и засија иза њега. У својој је десној руци имао сечиво налик пробадајућем ватреном језику; у левој руци је држао бич са много ремења.  ’Ај! Ај!’ поче Леголас јадиковку. ’Балрог! Балрог долази!’ (The Fellowship of the Ring, Tolkien, 1974: 344.)

Толкин
Толкин

Мотив обмане и издаје

Много је примера у Комедији који осликавају мотиве обмане и издаје. Данте је варалице и лицемере сместио у пету и шесту јаругу (итал. malbolge) VIII круга, а штавише, цео је XIX круг и његова четири појаса наменио издајницима: родбине, отаџбине, пријатеља и добротвора.

У петој јарузи VIII круга ђаволи кувају варалице у кључалој смоли. Бедем између пете и шесте јаруге је оштећен и може се прећи само на једном месту. Дантеа и Вергилија дочекују погани домаћини и вођа њихов им обећава (ако се то у овом случају може тако рећи) да ће им његови ђаволи помоћи да сигурно пређу у шесту јаругу, обманувши их да крену ка мосту који не постоји, након чега, праћени четом ђавола, доспевају у ћорсокак:

Затим нам рече: „Не можете низ ову стену
да идете даље, јер се шести лук сломио
и срушио у дубину паклену.
Али, ако вам је пут и даље мио,
идите само по овоме бедему спаса
до другог моста који се још није срушио.
(Пакао, XXI, 106–111, Aligijeri, 2013: 136.)

[… ] Неке од мојих ђавола са вама ћу упутити,
да неко из смоле не извири они ће да пазе,
идите са њима, вама не смеју зло чинити.
Напред Палокрили и Газимразе
па настави да набраја, „и ти Псино.
Десеторица следите Брадоковрџавог дуж стазе.
Зубоња нека пође, пођи и ти Змајчино,
Свињозуби такође и Псодер њему ближе,
Риђолуди крени, па и ти Злађаволчино.
(Пакао, XXI, 115–123, Aligijeri, 2013: 137.)

Слична је сцена обмане описана и у Толкиновом Господару прстенова, у делу Две куле, када Хобити покушавају да неопажено уђу у Сауронову земљу Мордор, али их Голум, фигура анти-вође, наводи на погрешан пут, где ће упасти у замку оријашком пауку Шилоби:

’Раскршће, дабоме’, шапну Голум прве речи од напуштања склоништа. ‘Овам’ мора д’ идемо’. Окренувши се сада на исток, он их поведе уз падину; и онда се, изненада, указа пред њима Јужни Пут, кривудајући спољним планинским обронком, док не урони у велики појас од дрвећа. ’Ово је једини пут’, шапну Голум. ’Нема други изван стазе. Нема стаза. Мора д’ идемо до раскршћа. Ал’ по’итајте! Тихо!’ Пузили су до пута криомице, попут извиђача у непријатељевом бивку […] У самом центру четири су се пута сучељавала. […]  С њихове десне стране уздизао се пут који је водио од старог Озгилијата, и преко раскршћа настављао на исток, у тмину: четврти пут, којим они треба да крену. Фродо невољно окрену леђа западу и, по упутствима његовог водича, ступи у тмину на истоку. Овај је пут, такође, ишао равно неко време, али ускоро поче да се савија ка југу, све док не доспеше тачно испод великог обода од стене који су уочили из далека. Уздизао се над њима, тмаст и претећи, тмастији но тмасто небо иза њега. Милећи под његовом сенком, пут је настављао даље и заобилазећи га извијао се поново ка истоку а онда стрмо успињао. […] Невољно ступаше даље, а време као да успори свој корак, те су између подизања и спуштања стопала пролазили одурни минути. Тако они лагано доспеше до белог моста (The Two Towers, Tolkien, 1978: 310–3.).

Мотив издаје је у Комедији, можда најупечатљивије и најпоетичније донесен у другом појасу XIX круга Пакла, када Данте наилази у залеђеном Кокиту на две прилике од којих једна другој прождире свод лобање:

Већ смо даље кренули по путу злом,
када видех слеђену двојицу да у једној рупи седе,
тако да је глава једног била капа другом,
па као што се хлеб због глади једе,
онај горњи у оног доле зубе је зарио
тамо где се спајају мозак и вратне жиле бледе.
(Пакао, XXXII, 124–9, Aligijeri, 2013: 199.)

Те две проклете душе јесу гроф Уголино дела Герардеска, који је зубе зарио у лобању надбискупа Руђерија. Уголино је био моћни и познати гибелин, превртљиви политичар и издајица родбине, те када је на превару ухваћен, бачен је у тамницу са синовима и унуцима, где су остављени да скончају једући једни друге, а надбискуп Руђери је постао начелник града (Пакао, XXXIII, Aligijeri, 2013: 202. фуснота). Тиме су обојица завршила у истом кругу – први издавши породицу и пријатеље а потоњи свог некадашњег савезника и пријатеља.

У Толкиновом Силмарилиону, тамног Вилењака Еола, који је на превару обљубио Аределу, сестру гондолинског краља Тургона, и са њом изродио сина Маиглина, издаће, управо, рођени јединац када буде ухваћен пред првом капијом скривеног града и доведен пред краља. Позив на покорност краљу је одбио, и због тога је био осуђен на смрт. Са собом је желео да поведе јединог сина, али овај је остао нем на очеве молбе. Због тога га је, пред извршење смртне казне, отац проклео као издајника: „Тако се ти оца својега одричеш и рода његовога, кукавни сине! Овде ће све твоје наде потонути и нека би те овде иста смрт снашла као и мене.“ (The Silmarillion, Tolkien, 1977: 138.). Клетва се убрзо обистинила и издани је био издан, те скончао на истом месту од руке зета краља Тургона – Туора.

Господар прстенова, породично стабло.
Господар прстенова, породично стабло.

Силазак у подземни свет и Земаљски рај

Дантеово катабатично путовање почиње у III певању Пакла, када са Вергилијем прође кроз вратнице на чијем забату стоји добро познати натпис:

КРОЗ МЕНЕ СЕ ИДЕ У ГРАД БОЛАН И ПРОКЛЕТ,
КРОЗ МЕНЕ СЕ ИДЕ У ВЕЧНУ МУКУ ПАКЛЕНУ,
КРОЗ МЕНЕ СЕ ИДЕ МЕЂУ ИЗГУБЉЕНИ СВЕТ.
ПРАВДА МОГ УЗВИШЕНОГ ТВОРЦА ПОКРЕНУ;
БОЖЈА МОЋ МЕ СТВОРИ ЗА КАПИЈУ ОВОМ ЈАДУ
УЗ ПРВУ ЉУБАВ И МУДРОСТ УЗВИШЕНУ.
ПРЕ МЕНЕ НЕ БИ СТВАРИ У ОВОМ ГРАДУ
ШТО ВЕЧНЕ НЕ БЕХУ, ПА И ЈА ВЕЧНО ТРАЈЕМ.
ВИ ШТО УЛАЗИТЕ – ОСТАВИТЕ СВАКУ НАДУ!
(Пакао, III, 1–9, Aligijeri, 2013: 41.)

Кроз наредних тридесет певања, Вергилије ће га спровести кроз места где „су уздаси, плач и гомила јада / одјекивали у ваздуху без иједне звезде / […] разни језици, страшни урлици ту језде, / речи пуне бола, говор пун гнева, / гласови мукли и оштри ту се гнезде / и пљесак руку у хуци што мучно сева / у том ваздуху безвременом / попут песка који у вихору лети к’о плева“ (Пакао, III, 22–30, Aligijeri, 2013: 42.).

У Толкиновом легендаријуму, свакако је најупечатљивији силазак у доњи свет доживео раније поменути смртник Туор, и то чак два пута (Vasić, 2022: 133–4.).

Први пут ће то бити када из пећина Андрота у Сеновитом горју буде бежао од чете Оркова, тражећи Врата Нолдора – тајни пролаз који иде равно кроз срце планине и избија на Дугин кланац. Као и код Дантеа, тако и код Толкина, вȍде из доњег света су граница и јаз који ходочасник треба да пређе. Као што Данте мора да пређе Ахеронт да би наставио свој пут кроз доњи свет, тако ће и Туор, да би прошао кроз први подземни пролаз, морати да прати хучни поток који прераста у реку негде код Дугиног кланца. Када прође то прво катабатично искушење, Туора ће јато лабудова да усмери ка древној утврди Винјамар на гори Тарас.

Други, одлучујући, Туоров силазак у доњи свет одиграће се када са водичем Воронвеом ступи кроз отвор у стени Кружног горја. Воронве са Туором, као Вергилије са Дантеом, гази опрезно по мраку крисаегримске шпиље, тражећи Орфалх Екхор – јаругу Суве реке којом се стиже до првих од седморо гондолинских врата. Прошавши предворје подземног света, Данте ће са Вергилијем у Паклу, доспети пред лађара психопомпа Харона, који душе мртвих превози с ону страну реке Ахеронт, и ту ће наступити прва препрека путницима, јер Харон живе не превози у свом чуну: „А ти што си душа жива, мним, / одлази од тих лешева!“ / […] „Кроз друге луке и преко других путева / ићи ћеш на онај свет, овуда нећеш проћи: / лакшим ћеш бродом до оностраних крајева“ (Пакао, III, 88-93, Aligijeri, 2013: 44.). Туорово и Воронвеово бауљање по мрачном тунелу изненада ће прекинути јако светло и глас који ће из њега зачути: „Стој! Ни корака даље! Или ћете умрети, били непријатељи или пријатељи.“ (The Fall of Gondolin, Tolkien, J.R.R. & Tolkien, C, 2018: 191.). Њихов је Харон Вилењак Елемакил, чувар прве гондолинске капије. Као што ће Харон, на Вергилијев прекор, да направи места за двојицу песника у у свом чуну, тако ће и Елемакил, уз прекор упућен Воронвеу, пропустити Туора до следеће капије, где ће, када се отвори седма, доспети на обронке долине Тумладен у чијој је котлини подигнут скривени Гондолин.

Берен и Лутијена усудиће се да сиђу у тунеле Морготовог Тангородрима – Железног пакла, да би из круне узели драгуљ силмарил. Стиховни опис тих паклених дворана крије се у Балади о Леитијану (Beren i Lutijena, 1587–1608, Tolkin Dž.R.R. & Tolkin K, 2019: 222–3.):

У непрегледној тмини што одзвања,
гори од ужаса у гробу што зарања
у лавиринт – подземну пирамиду,
где се смрт крије у вечитом стиду,
до претње мрачне која у дну ћути;
до корења планине, што их мрсе пути,
изгризени, мучени, утабани мрско,
гамад коју камен по земљи испрскô;
до дубина најдубљих, тамо где све стаје,
отишли су заједно, па шта усуд даје.
Свод што иза сутона у сени тоне
видеше где бледи очи позорне;
Огромна обличја, тролови у кâму,
извајана у разнетим стенама,
на поругу смртних тела менама,
чудовишна, претећа, стајаху ту,
у тишини на сваком заокрету,
грчевитих лица, згаслих погледа.9)

Од људске расе, премда дуговечније, нуменорејске, још ће се једино Арагорн усудити да зађе међ сени, када ступи на Стазе мртвих – уклети пролаз кроз Беле планине између Рохана и Гондора. Мртви, чији остаци ту почивају, а душе им, неупокојене, мòре сваког ко се усуди да се том пролазу приближи, били су некад ратници краља од Планине који се Арагорновом претку Изилдуру пред крај Другог доба заклео да ће се њему и његовој војсци наћи у одбрани Гондора од Саурона. Међутим, заклетву су прекршили, и Изилдур их је проклео да им душе немају вечни починак докле год не испуне оно што су обећали. Арагорн, Изилдуров наследник, једини је, без последица, могао да ступи на Стазе мртвих, призове војску неумрлих и од њиховог краља тражи помоћ у борби против гусара од Умбара који су надирали ка Гондору. Вероломни је краљ тада испунио своју давно завештану заклетву и своме народу тако обезбедио вечни починак.

Најзначајније катабатично путовање у Трећем добу, свакако је оно Прстенове дружине, када су били приморани да зађу у заборављене ходнике подземног патуљ-царства Морије. Пред западном, Димрил-капијом тј. Дуриновим вратимаМорије, простире се огромно, тамно језеро, а до њега се стиже преко суморног и увелог предела у коме се „нити један шум воде ни птичји пој није могао чути“ (The Fellowship od the Ring,Tolkien, 1974: 313.). На скоро срушеном мосту, Дружину ће пресрести древно биће Балрог, од чијег ће их ватреног бича заштитнички спасити вођ Гандалф, када ће, искобељавши се из утробе Морије, доспети до Земаљског раја тј. Лотлоријена:

Остали се бацише у мирисну траву, али Фродо остаде да стоји неко време, у чуду изгубљен. Чинило му се да је прошао кроз високи прозор који је гледао на ишчезнули свет. Обасјавала га је светлост за коју на његовом језику није било имена. Све што је могао да види било је уобличено, али сви облици чињаше му се као да су обликовани из једног комада, као да су замишљени и нацртани ту пред његовим очима, а древни као да су од вајкада ту. Бојâ није видео, осим оних које је познавао, златну и белу и плаву и зелену, али оне беху свеже и јарке као да их је у том моменту угледао по први пут и наденуо им нова и чудесна имена. Ту ниједно срце зими никад не оплакује за летом или пролећем. Беспрекорност је красила све што расло је на тој гру̏ди. На Лоријеновој неукаљаној гру̏ди. (The Fellowship od the Ring, Tolkien, 1974: 365.)

Данте до Земаљског раја на врху Брега Чистилишта стиже ујутро седмог дана:
Жељан да разгледам са свих страна
Божанствену шуму, густу и зелену,
која је ублажавала у оку сјај новог дана,
без оклевања напустих руб и стазу камену
и врло лагано пољем сам се кретао
газећи земљу мирисну и блажену.
Благи дашак ветра који је до мене допирао
од поветарца благог није био јачи нимало
и у чело моје он је ударао,
па се лиснато грање, подрхтавајући, повијало
на ону страну на коју је већ помало
свето брдо своју сенку бацало…
(Чистилиште, XXVIII, 1-12, Aligijeri, 2013: 363.)

Након купања у Лèти и Евноји, Данте ће наставити ка последњем одредишту свога ходочашћа – Рају, док ће Толкинови Хобити,окрепљени у Лотлоријену, продужити ка Планини Усуда да у њој униште грешни Прстен, након чега ће и Трећем добу доћи крај.

Ваљало би, на крају овог кратког путовања, пажњу још мало скренути на Толкинов однос према Дантеу, који, како је изнесено на почетку овог рукописа, није био одвећ благонаклон у корист потоњег. У двотомном Сапутнику и водичу за читаоце Толкина (енгл. Tolkien Companion and Guide – Reader’s Guide) двојца Хемонд и Скал, пописани су неки важни датуми који се тичу Толкинових активности везаних за Удружење Данте у Оксфорду чији је члан био на кратко, на шта се и осврнуо у цитираном писму на почетку овог есеја:

Новембра 1944. године Британско веће обавештава Толкина да је међу тројицом предложених да постане члан Удружења Данте из Оксфорда.

Двадесетог фебруара 1945. године Толкин је изабран за члана Удружења Данте из Оксфорда. Поред Толкина, тога дана Удружењу су се придружила још два Инклинга10)– Клајв Стејплс Луис и Чарлс Вилијамс. Чланови би се у одређеном термину састајали на заједничкој вечери која би сваки пут била приређена код другог члана, где би домаћин забављао колеге и читао им своје нове чланке.

У Данте Удружењу из Оксфорда, Толкин је јавно прочитао свега један чланак, 11. новембра 1947. Нацрт тог чланка, који се тиче употребе италијанске речи lusinga(ласкање) у I певању Дантеовог Чистилишта и XVIII певању Пакла, завршен је 4. јула 1947. године. Толкин започиње чланак стихом спаса (енгл.neck-verse), цитирајући риме које би, да их је рецитовао у средњем веку, могле да осуђенику зајамче помиловање од Цркве и поштеде га крвника. Потом је наставио: „Волео бих да могу лако да наставим. Али, све што могу да ове вечери понудим је, бојим се, тек нешто више од стиха спаса; и упитно је хоће ли то бити довољно да задовољи овде окупљене епископе ерудиције, чак и под присегом да се касније искупим.  Но, lusinga– јер таква је моја тема – слатка је замка онима што мање су строги од Катона. То се показало тачним. Незаслужена похвала или част имају посебну моћ, кобну драж. Прихватио сам то, и од тада пирујем у вашем Удружењу (мада не без жалосног осећаја кривице). Углавном је било очаравајуће, премда је буђење из таквих чари најчешће праћено главобољом. Ако сам добро схватио, тражено ми је да прочитам чланак, кратак уистину, који се ма како односи на Дантеа, и тешко да би ме то омело, те бих, као и већина, пристао на то, уколико је датум довољно померен, а између буде приређена вечера. Али, куцнуо је тај час, и стих спаса мора бити прочитан.

А који је (мишљах) допринос човека од Тулеа11) који је више читао о пророчанствима северњачке Пророчице него о Албану, или, штавише о Вергилију или Дантеу? Раног лета уз чашу вина и зраке северњачког сунца, тај спој који све чини могућим, у башти управника Вадама (енгл. Wadham College) изјавио сам да би моја тема требало да буде „Северњачки осврт на Дантеа”. Које ли дрскости! Данте би ме пркосно надмашио… Јер, уистину, ја јесам Северњак, и јасна ми омеђеност тешко пада – Северњак не само по пореклу (што је од малог значаја) него и по ћуди, склоностима и оно мало знања што га напабирчих.

Много је времена прошло од мог, младалачком радозналошћу прожетог, летимичног сусрета са Божанственом комедијом, и одвећ касног повратка, када сам у тим пределима тек залутали, случајни посетилац; нêм – јер  моје је познавање тосканског језика толико танушно да бих са становницима могао да заподенем икакву дубокоумну конверзацију. А тежак је – не мислим компликован – већ, за мене, тај блистави језик је чврст попут кремена или драгуља, сасвим другачији од нежних северњачких језика које боље познајем…“ [Tolkien Papers, Bodleian Library, Oxford] (Scull & Hammond, 2017: 1236–37.)

Великој машти ту је снага почела да нестаје полако,
али већ је жељу и вољу покренула, да се окрећу и језде,
као точак који се креће исто тако,
она љубав која покреће Сунце и остале звезде.
(Рај, XXXIII, 142-5, Aligijeri, 2013: 598.)

ЛИТЕРАТУРА12)

Аутор: Марко С. Васић

 

 

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Лат. „Данте Алигијери, Фирентинац по рођењу, али не и по обичајима (понашању)“ – реченица којом се Данте потписао у писму (Посланице, XIII,у Dante Alighieri – Djela; Knjiga prva, 567.; Накладни завод Матице хрватске, Загреб; 1976.) упућеном „величанственом и побједничком господину Cangrandeu della Scali.“
2 Сви наводи из Писама Џ. Р. Р. Толкина, Силмарилиона, Господара прстенова (Прстенове дружине и Две куле), Пада Гондолина, Недовршених прича, Водича и цитираних есеја дати су у преводу аутора овог текста.
3 Превео Павао Павличић у Dante Alighieri – Dante djela; Knjiga prva, Накладни завод Матице хрватске, Загреб 1976.
4 Сви наводи из Пакла, Чистилишта и Раја дати су у препеву Драгана Мраовића, Дерета 2013.
5 Превео Војмир Виња у Dante Alighieri – Dante djela; Knjiga prva, Накладни завод Матице хрватске, Загреб 1976.
6 Превод Тонка Мароевића и Мирка Томасовића у Dante Alighieri – Dante djela; Knjiga prva, Накладни завод Матице хрватске, Загреб 1976.
7 Толкин је, стварајући свој легендаријум, концепт рачунања времена неколико пута мењао. Доба које би у нашем рачунању означавало праисторију, код њега је названо Доба дрвећа – Телпериона и Лаурелина (енгл. Years of the Trees). Након што је господар таме Моргот уништио дрвеће, наступило је Прво доба, које је трајало око шест векова. Друго доба је обухватило 34.5 века. Треће 30 векова и Четврто 16 векова. Прим. аут.
8, 9 Препев Владимира Д. Јанковића, Публик Практикум, 2019.
10 Клуб књижевника где је Толкин био члан, на чијим су се састанцима читала и дискутовала књижевна дела у настајању. Прим. аут.
11 Туле (енгл. Thule) је митско острво на крајњем северу – Хипербореја, прим. аут.
12

ЛИТЕРАТУРА

  1. Alighieri, D.: Dante Alighieri – Djela; Knjiga prva: Vita Nuova, Rime, Gozba, O umijeću govorenja na pučkom jeziku, Monarhija, Poslanice, Ekloge, O položaju i obliku vode i zemlje; Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb; 1976.
  2. Aligijeri, D.: Božanstvena komedija: Pakao, Čistilište i Raj. Dereta, 2013.
  3. Bertoglio, C.: Dante, Tolkien, and the Supreme Harmony u zbirci eseja Tolkien and the Classics urednika Roberta Arduinija i sar.; 83-96 strana. Walkin Tree Publishers, 2019.
  4. Boccaccio, G.: Život Danteov. Zora, Zagreb, 1951.
  5. Carpenter, H., Tolkien C.: The Letters of J.R.R. Tolkien. George Allen & Unwin, 1981.
  6. Devaux, M.:, The Origins of the Ainullindalë: The Present State of Research 81-110 strana, u zbirci eseja The Silmarillion – Thirty Years On, edited by Allan Turner, Walking Tree Publishers, 2007.
  7. Garth, J.: Illu’s Music: The Creation of Tolkien’s Creation Myth u zbirci eseja Sub-Creating Arda: World-building in J.R.R. Tolkien’s Work, its Precursors and its Legacies, urednika Dmitre Fimi i Tomasa Honegera; 117-151 strana. Walking Tree Publishers, 2019.
  8. Garth, J.: Tolkien and the Great War – The Treshold of Middle-earth. HarperCollins, 2003.
  9. Giannone, C.: Ainullindalë, la cosmogonia tradizionale di J.R.R. Tolkien, Letterature, Facolta di magistro dell’Universita di Genova. Instituto di lingue e letterature straniere, 1984, str. 169-179 u The Silmarillion – Thirty Years On, edited by Allan Turner, Walking Tree Publishers, 2007.
  10. Milkbank, A.: Chesterton and Tolkien as Theologians. London: T&T Clark, 2008.
  11. Scull, C., Hammond, W.a: The J.R.R. Tolkien Companion and Guide – Reader’s Guide, Part HarperCollins Publishers, 2017.
  12. Sena, D.: Dante and Musicdoctoral dissertation. St. Francis College New Yourk, 1940.
  13. Tokien J.R.R: The Fellowship of the Ring. George Allen & Unwin, 1974.
  14. Tokien J.R.R: The Silmarillion. George Allen & Unwin, 1977.
  15. Tokien J.R.R: The Two Towers. George Allen & Unwin, 1978.
  16. Tolkien, J.R.R. & Tolkien C: The Book of Lost Tales, Part One The History of Middle-Earth, Vol. 1. HarperCollins Publishers, 1983.
  17. Tolkien, J.R.R. & Tolkien C: The Fall of Gondolin. HarperCollins, 2018.
  18. Tolkien, J.R.R. & Tolkien, C.: Unfinished Tales of Númenor and Middle-earth. George Allen & Unwin, 1980.
  19. Tolkin, Dž.R.R. & Tolkin, K.: Beren i Lutijena. Publik Praktikum, 2019.
  20. Toynbee, P.: Dante Alighieri. Methuen & CO, London 1900.
  21. Vasić, M.: Podzemni svet u Tolkinovom legendarijumu – katabaza i eukatastrofa u časopisu Književna fantastika, broj 08, 128-137. Kontrast & Art-Anima, 2022.

Scroll To Top