Дали и дела о делима

(Биљана Грбин, Дали и његова дела)

Једна од веома ретких, ако не и једина збирка поезије (код нас у региону, а можда и у свету) о маестралним делима чувеног двадесетовековног сликара Салвадора Далија настала је вештим вођством пера новосадске новинарке, а ако знамо да је у питању њена већ осма књига по реду, свакако треба нагласити и профилисане ауторке-песникиње и списатељице Биљане Грбин.

Биљана се тако може сврстати међу оне храбрије који су се одважили да делима говоре о делима, што је и са естетичке тачке гледишта увек занимљиво, али и веома важно и корисно за уметничко проучавање. Стварати о већ створеном значи поетички отићи корак даље у Аристотеловој идеји уделовљавања (εντελεχεια) у уметности(ма), поготово када се регистар и оруђе мењају. Грбинова је одабрала да о сликама логосно говори, односно да (те) своје мисли преточи у речи. Иако можда није испунила захтеве познате изреке или чак флоскуле да свака слика вреди барем њих хиљаду, можемо рећи да је складношћу форматирања ових речи у оригиналне песме задовољила неопходну мисаоно-језичку суштанственост путем језгровитости израза о сваком од одабраних Далијевих дела.

Тематика ових песама настоји да потпуно адекватно и сразмерно одговори на тематику сваке од слика, те се тако у песми о чувеној слици Постојаност сећања из 1931. покушава идејно одговорити на још у антици (к)од Платона фундиране филозофске проблеме односа времена и вечности и места анамнезиса (ἀνάμνησις) и реминисценције у њима. Ако знамо да је ова чувена Далијева Слика са сатовима настала само четири године након објављивања Хајдегеровог најчувенијег филозофског ремек-дела Sein und Zeit (Бивствовање и време, 1927), онда ћемо се запитати колико добро и сликар и песникиња одговарају на овде постављене проблеме чувеног савременог немачког онтолога о односу простора и времена, с обзиром да (рани) Хајдегер речима: „вријеме оно, одакле уопће тубитак неизричито разумије и излаже нешто попут битка (Heidegger 1988: 19)” неизоставно овде даје (онтолошки) примат времену у односу на простор. Сходно овим претпоставкама немачког филозофа о екстатичној временистости (а у каснијем раду и о неезгистенцијалној просторности) објашњеним тако да се: „специфична просторност тубитка мора темељити у временитости (Heidegger 1988: 418)”, запитано одговарају и ефикасни и нарочито упечатљиви Биљанини стихови о чувеној Далијевој слици: „као да је вечност на длану“, „куда оде ово време? Када ми стоји на грани као вечност“ и „у пустињи тој, што нам време мери“.

Мотив пустиње Биљана користи и у песми о слици Метаморфоза нарциса из 1937. у којој опет њен песам постаје наличје Хајдегерових егзистенцијала као што је баченост (у свет), али како човекове двоструке природе („она ме је много делила у мени“), тако и зрелости, пролазности и потрошности овог бића, а зашто не и његове фројдовски постављене несвесне природе у смислу човековог муља и нагонске таложности, што се лепо очитује у стиховима:

Нисам знао да сам

остављен вечно да будем стопљен

у тај песак постојања који је у свима нама“

Тематика кризе идентитета у живом бићу се наставља како у Далијевом из 1937. тако и путем песничке рефлексије у Биљанином делу Лабудови рефлектују слонове  у којем она генијалну идеју и изведбу сликара проблематизује на темељу античких метаморфозичких идеја о μετεμψυχωση (метампсихози) и παλιγγενεσία (palingenesisu) односно селидби душе из тела у тело и поновним стварањима (бића) уз покушаје да се речима „У твојим мислима сам то, и једно и друго“, опише метафизичку синтезу и јединство које је увидела на овој веома интересантној Далијевој слици.

Слика Композиција са три фигуре (1926) је Грбинова такође покушала да на веома филозофичан начин интерпретира стављајући у први план вероватно пре свега хегелијанске идеје из Феноменологије духа (1807) о односима бића, истине и целовитости – „Истинито је целовито“, али и препознатљиве античке – στο κρασι ειναι αληθεια („У вину је истина!“). Не само то, него је она буберовски и левинасовски покушала да објасни и трансценденцију међу бићима како у односу (Ја-Ти) са Другим, тако и са Трећим, те је најзгодније ову песму за крај овог текста целу прочитати и добро се замислити над њом, јер је она највероватније и врхунац ауторкиног песничког достигнућа и мисаоног прегнућа исказаног овој збирци:

Тако смо некако

сви у деловима,

никако да нађемо

целину.

Никако да приђемо,

ка том нашем бићу.

Истина је можда у пићу.

Можда смо ми сви

део истог бића.

А можда тако расцепкани,

и у тежњи

да се саставимо.

Ми смо само

део нас самих,

у другима.

Треба саставити тај мозаик бића,

треба сакупити нас саме

и тако раздвојене,

више-мање.

Аутор: Вук Трнавац

Scroll To Top