Песма-поклон песнику Томиславу Домовићу
Да сам песник
Да сам Домовић
И Томислав
Звао бих се чаролијом
Кад Нова година дође,
као светлост да дворим тебе на небу
Блеснуо бих целим собом
Све бих ватре из себе одувао –
за једну твоју искру
За нежно а искричаво око твоје
Прсти би ми штапићи били
Њима бих испуњавао све твоје игличасте жеље
Отварао бих те лагано као поклон, одвезивао бих машну црвену да одшкринем твоју лепоту,
распарао бих све сатене да начиним ти свилени поетски вез љубави
Да сам песник
Да сам заљубљени мачак Том
у дому снова
Звали би ме магијом
Најлепше плаво бих ти облачио,
небом да се зовеш
Био бих облак на теби
Да сам песник
Осмеси твоји изнедрили би мајушне птиће на мом длану
Полетели би бојазно да
науче први свој лет
ради моје љубави
Омађијао бих те хаљином од својих усана, на тебе је споро навлачио,
принцеза мог сна на балу да будеш
Рамена бих ти дотакао црном чипком од мог ткива и покрио их да не зебу
Срж бих своју уткао у твоје срце
Издахе бих твоје кроз дојке намакао
и са њих бих гутао живот
дубоко у себе,
мокар би то живот био
Да сам песник
Звала би ме чаролијом
Блесак себе бих дао за твоју искру
И Нова година кад дође,
једина гошћа била би ти на мом окупаном небу
Деца би наша звездила на њему и шапутала најлепше бајке,
капљицама тим детињим би се умивала насмејана лица
Агапе бих ти даровао
Сласт бисмо сву појели
Ја сам Домовић
Томислав
Песник
Хоћеш ли магију?
Ауторка: Милица Тасић
