Да ли знаш како је умрети између две мисли?

Треба ми твоја мала соба

треба ми твоја мала соба
и угашено светло
и твој мирис
и обрис твог тела
и глас
и глас
и глас
и глупе приче
„знаш ли да тамо негде људи раде то тако и тако…?“
и смех
знаш ли да се дуго нисам смејала
и заборав времена
и твоје руке
и игра
старе плоче
и кувано вино
иако знаш да се напијем од једне чаше
и расправе о томе
да ли је додир руке
једини лек
о метафорама
да ли је све тако како ја кажем
а ти разумеш
или је све некако наопачке
смисао губи смисао
добија га поново
мења се
остаје
соба је рај
иако рај стварно не постоји
соба је онда дом
место где се бива потпуно свој
и наг
без трунке срама

Вечност кажеш не постоји

вечност кажеш не постоји
то је глупа реч
ти је везујеш за време
и пролазност
а ја ти кажем да мало боље размислиш
зар ти се не чини да је вечност место?
место где све траје и ништа не престаје
где ништа нема ни почетак ни крај
већ само средину
попут:
осмеха
погледа
пољупца
додира
среће
пролећног дана окупаног сунцем и кишом
омиљене мелодије
игре тела
осећаја
али
то је мач са две оштрице
ту траје и оно ружно
као што је
бол
патња
ружни снови
разочарење
све оно од чега је направљен живот
не
вечност није време
то је место
уточише душе
она тамо одлази
да буде слободна
да дише
живи
буде
срећна или тужна
шта год да јој је потребно за раст
не
вечност није пролазност
већ трајање
непрекинуто
и само ако научиш
да је призиваш
да њоме управљаш
моћи ћеш да је назовеш домом

Да ли знаш како је умрети између две мисли?

да ли знаш како је умрети између две мисли
мислити оно што мислиш
а не желети то
бити сопствени демон
газити
кидати
сопствену душу на комаде
изнова
и
изнова
а после се питати
зашто боли
остављати
одлазити
па се
враћати
измишљати
лагати
јер
речено је да тако треба
тако се ради
тако ране мање боле
мање се крвари
тело не мари
лакше подноси
зато служе туђе руке
прсти
усне
да утоле
глад
страх
жељу
кожа све памти
душа се може слагати
као

Ауторка: Тамара Петковић

Scroll To Top