Да ли се Чернодрински враћа кући?

Поводом представе Чернодрински се враћа кући, режија Љубослав Мајера, Позориште Промена, Нови Сад1)

У трагању за правим путем до савременог позоришта и савремене публике, у трагању за променом, студенти Академије уметности из Новог сада и редитељ Љубослав Мајера са својом представом Чернодрински се враћа кући представљају остварење које, у оскудном пејзажу нашег позоришта, делује као неки од оних раних ветрова који наговештавају лепе и ведре пролећне промене. Опредељујући се за драму Чернодрински се враћа кући Горана Стефановског, студенти глуме Академије уметности из Новог Сада најављују још једну област свога интересовања, откривајући новосадској публици досад непознато и у оваквој форми неприказано дело македонског писца. Када једна представа афирмише аутора на сцени и дело које дотле није много приказивано у позоришту, када иста та представа афирмише и једног младог човека који својим глумачким настојањима жели продрети до суштинске истине – то свакако јесте несвакидашњи успех. Овај успех критика може само подржати, као што је извођење на Академији уметности средином марта наградила и поздравила пуна сала.

Као што глумцима сугерише приступ драмском тексту, редитељ Љубослав Мајера, чини се, властитим читањем драме пружа глумцима могућност за игру. Са изванредним осећањем његова режија уноси живост и мисаону продорност. Већина призора компонована је префињеним сценским језиком који је одсликавао несвакидашњу визуелну лепоту. У раду са глумачком екипом редитељ проф. Љубослав Мајера успео је да постигне успешне резултате упркос опсежним и тешким задацима које захтева овакав текст. Редитељ и глумци, чини се, својом представом су желели да се врате чистоти извора, суштинском човековом речју која чини театар оваквим какав јесте ослањајући се на дело Горана Стефановског и постављајући одређена питања. Да ли су ти, од којих је требало да добијемо зрно племенитости, добили од предака овакав дар? На чему да градимо будућност?

Као ретко када глумци су се нашли у генерацијском споразуму, представљајући се као један тим, у којем свако добро познаје свог саиграча. Па, иако би се могло рећи да нико не заостаје у тој тежњи за представљањем овог дела на прави начин, свакако сви не постижу једнаке успехе у представљању ликова. То је разумљиво не само због индивидуалних могућности у представљању већ и због властитих концепција ликова. Тешко би се могло рећи ко од њих представља на бољи начин лик из драме Горана Стефановског, па стога, издвајамо цео тим. Софија Мијатовић, Ана Милосављевић, Даница Грубачки и Викторија Палфи чине женски део екипе који својим уверљивим глумачким трансформацијама и осећањем за простор, са показаним одличним глумачким и вокалним способностима дају изузетни допринос представи волшебно се претварајући из улоге у улогу. Иван Нинчић, Никола Јездић, Данило Бракочевић, Стефан Остојић и Младен Вуковић – представља један у целини остварен модеран глумачки систем, са наглашеним индивидуалним особинама глумца који је обезбедио да превлада јаз између инфериорности текста и нашег мишљења и да се један комад у потпуности прихвати. Сценографија Љубослава Мајере следе концепцију првобитне идеје и зато дају веран приказ простора одређеног за радњу. Веома функционална сценографија, интензивирала је кључне тренутке представе, препуштајући гледаоцима визуелну магију – игру брашна на црној позадини, која својом једноставношћу делује фантастично и веома ефектно.

Чернодрински се враћа кући, фотографисао: Урош Дозић

Комад Горана Стефановског Чернодрински се враћа кући представља својеврсни омаж Војдану Чернодринском – типичном представнику интелектуалаца-бораца на буђењу и подизању национално-револуционарног духа у нашем народу још у време предилинданске епохе, који је „исекао“ један исечак из живота у Македонији и пренео у Македонску крваву свадбу. Македонска драма је упркос различитим мишљењима, како ми се чини, у потпуности овладала законима класичног реалистичног приступа, представља живу театарску реч, а не искључиво књижевно-историјско наслеђе, што показује и ово извођење. Број драмских аутора се после рата знатно умножава, али се недовољно критичара занима усредређено и континуирано за драмски и позоришни живот у македонској књижевност, те управо ту можемо тражити разлог за неправедно маргинализовање македонске драмске књижевности. Доживела је плодну традицију после другог светског рата и представља аутентичан одломак из живота минулих времена. Почетни подстицаји за успон и за ново стање у концепцијском и изражајном смислу у македонској драмској књижевности дошли су, како наводи Благоја Иванов (Савремена драма и позориште у Македонији) са драмама Васиља Иљоског (Част, Кузман Капидан, Млади синови), Колета Чашуле (Црнила, Гранчица на ветру), као и Томе Арсовског (Диогенов парадокс).

Осма деценија 20. века уводи низ нових имена у област драмског жанра, а међу многим именима ту је и Горан Стефановски2), двоструки добитник Стеријине награде и један од најзначајнијих савремених драмских писаца. Драмом Чернодрински се враћа кући, не само да показује живу театарску реч на којој се заснива савремена македонска драматургија, већ на специфичан, позоришту својствен, начин подсећа на прошлост. Војдан Чернодрински (1875 – 1951) је био први македонски драматург и зачетник македонске драме и македонског театра. Драма Македонска крвава свадба, најпознатије драмско дело В. Чернодринског доживела је многе реализације на сцени.3) Ова представа не само да представља прави подсетник на македонску драму данас, доказ за интензивно и занимљиво пулсирање драмске речи у македонској књижевности, већ суптилно опомиње да недостаје тако темељно и страствено понирање у структуралне одлике македонских драмских дела, анализе и вредновања, која су заснована како на теоријској подлози тако и на живој представи.

Данас, наша позоришна публика тражи природности, психолошке документарности и реализам на сцени, не подносећи сурови, непрочишћени патетизам и неукусне извештачености. То нам ова представа пружа – природност глумачке манифестације, израз искрене људске речи, перфекцију естетске слике. Ми смо се повели за нашим осећањима и симпатијама, за утисцима, који су нам се учинили стварним и веродостојним. Ми смо се препустили једном дивљењу и ентузијазму, који мора да су нашли извесно логичко оправдање у нашој природи. Природа нас никада не вара. То је све у нама, изван свих афекција и обмана. Остајући доследни својој интимној природи, својим доживљајима прихватамо свесно сву тежину и повратно дејство својих судова, свесни да се у њима осликавају сва наша расположења купљена и слагана у нама годинама у позоришту. Оваквом потенцијалу ваља омогућити што више простора за рад и играње, и пружити више прилика да публици и љубитељима позоришта прикаже овако успешне реализације.

Ауторка: Милена Кулић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Део овог текста објављен је у Билтену Стеријиног позорја 2016.
2 Ту су и Богомил Ђузел, Петре Андреевски, Живко Чинго, Миле Неделковски, Бранко Пендовски, Георги Сталев, Русомир Богдановски.
3 Постоји неколико интересантних куриозитета везаних за ову драму – драма је написана за рекордно време, под притиском јавности која је хтела да види неку драму на сцени, а глумци да се поделе улоге, иако је ово била у том тренутку само идеја. Иако се фабула држала у тајности, ускоро се прочуло за све, и за то су сазнале бугарске власти и наредиле су да се престане са реализацијом. Међутим, ансамбл се просто оглушио о наређење и заказали су датум премијере. На дан премијере, једна група полицијских коњаника је хтела да спречи премијеру, међутим, пред њих је застала група четника која је одбранила и обезбедила извођење представе. Премијера се одржала 7. новембра 1900.године. У историји литературе постоје случајеви који показују да и новинарска вест може да послужи као основа за књижевно дело. Сетимо се само Стендала и Достојевског, Флобера, па и Андрића. Тако се десило и Чернодринском. У новинама Реформа је нашао сиже. Оставио је запис: „Та дописка у новинама ми је дала сиже“. Неоспорно је, Македонска крвава свадба је најпопуларнија македонска драма до данас, што говоре и позитивне критике у Бугарској, а посебно у Србији (Беографске новине, Штампа) за време гостовања (2 000 представа), па и њена екранизација – филм – за који је сценарио написао познати македонски писац Славко Јаневски. Писац је имао само 25 година када је написао и реализовао ово своје дело за сцену, које је извршило силан утицај и на друге македонске литерарне ствараоце: Димитар Хаџи Динев је написао драму Револуционар, а Никола Киров Мајски Илинден. Видети више: Развојот на македонската литература (Зборник на трудови), Институт за македонска литература, Скопје, 2011;  Историја на македонската књижевност, првата половина на 20. век, Институт за македонска литература, Скопје, 2003.
Scroll To Top