Време је текло право у њу, а кажу да када се она препуни временом тада настаје јаловост, топла и мокра смрт, бепотребност. Не тако давно, пре само две недеље била је потенцијал новог живота, савршенство у микропростору које још увек нико није одгонетнуо како функционише. Изашавши из своје чауре, била је снажна, поносна, крупна… Нико јој није могао доскочити, али данас… Од данас се све мења. Почело је спуштање низ зидове успеха. Клизала се полако, уморно и тромо. Слуз је покушавала да јој умањи нелагоду, али неуспешно. Њена жалост изазива болове и грчеве. Њена туга није отмена, нити горда, она је не скрива. Луди, брекће, чупа и кида све што је под њом! Неће лако да се преда! Не жели да буде оно што јој је суђено! Он је издао. Није дошао на време. Постаће празна махуна грашка које се нико неће ни сећати. Зато ће сада направити симфонију бола. Бол који раздире утробу и гуши све око себе. Он се не лоцира на једно место. Преноси се попут музике вибрацијама на све стране света. Њена бол ће постати универзална. Нико не воли бол, али је сви добро памте, зато она има богатију историју од свих. Имајући то у виду, она смело доноси одлуку да ће њена бесплодност и одбаченост добити позадину најгорег бола икада, само тако ће остати вредна памћења.
Дани пролазе, она клизи све ниже, али пружа своје пипке свуда. Убрзава рад срца и копа по мозгу. Ипак то није довољно, она не жели да стане на томе. Кочи све жеље и наде на будућност. Неправедно је да она пати, а да се други надају и желе. Уосталом ово је њен последњи тренутак. Нашла се у троугластој црвеној соби која и није тако лоша, као што су раније причали за чистилиште. Ипак, зидови су натопљени влагом и чини се да ће малтер ускоро отпасти. ‚‚Све ће се срушити” – помисли она. ‚‚Свет ће отићи дођавола, па и ја са њим. Нисам никада мислила да ће бити тако. Говорили су ми – расти, развијај се, бићеш сутра највреднија честица на свету, многи ће те желети. Ретко је данас срести лепу крупну девојку, као што си ти.” Ја сам расла, развијала се и маштала како се удвајам и удвајам док не постајем многобројна и неуништива, док не достигнем вечност. Смрт мојих претходница је била посвећена нади у мој успех, а сада сам и ја постала само једна смрт, која је посвећена нечијем успеху. Природа је сурова! Она не жали живот, јер су јој џепови пуни њиме. Зато гаврановим пером, које често задене иза шешира, лако потписује смртне пресуде, поготову овако сићушним бићима.
Прошао је још један дан. Соба је потпуно попуцала по свим зидовима. Ужасна црвена прашина је свуда око ње и даје осећа немоћи, болести. Помислила је да одустане, да се препусти. Грч и бол у том тренутку застану. Затим се наставише са још више силине. Нећу допустити да моја смрт буде бесмислена, да ништа не урадим пре ње. Нећу се предати. Нећу изгубити и последњи сан. Ако ме неће памтити и видети у облику дивне умножене вечности, ја ћу дати свој потпис на мојој страни живота. Руке су јој онемоћале и нису више могле да се држе за попуцали зид, ипак и даље је канџама на ногама грчевито била закачена за црвену подлогу. Урлала је у лудилу и страху. Из њених урлика пресечених смехом ширио се задах смрти. Зидови наопаког црвеног троугла су се још јаче осипали, а земљотрес је постајао диваљ. Све јој је говорило да нестане, да више није потребна, да треба да умре, јер тиме чини услугу животу. ‚‚Туђа смрт рађа нови живот” – шаптала је. Једна нога јој је висила изнад црног понора ваљкастог облика који је мамио да се препусти. Осећала је да су и зидови собе против ње, чак и они су хтели да је се отресу, да је баце у понор који је водио ко зна где.
Припремали су је за живот, никада за смрт. Рекли су јој како да живи, ако јој живот допадне, али понор нико није помињао. У уџбеницима је писало да нема научног описа сусрета са црном рупом јер се нико није враћао из црвене собе, а камоли из црне рупе. Неки, помало религиозни, су тихо шапутали да увек има наде и да можда сви који оду у црвену собу живе негде срећно и задовољно. Део зида на којем је била закачена њена последња нога почео је да се круни. Још једном је снажно зарила своје канџе у њега, а затим се бацила у ништавило.
Седећи у својој соби једна девојка је уцртала крстић у календар означивши први дан менструалног циклуса.
Ауторка: Исидора Ана Стамболић
Фото: Yoël Benharrouche
