Неопходно је, пре свега, тачно успоставити дијагнозу. Прецизно утврдити проблем, ући му у срж. У томе је увек и пола његовог решења. Или бар почетак, на ваљаним основама и у правом смеру. Пробудити се само, једног јутра, са коначним одговором – одгонетком. Невоља је, међутим, била у томе што се сваког дана будила са новом идејом о разрешењу проблема – енигме, и свака од њих деловала је подједнако прихватљиво и убедљиво, макар у том тренутку. Могући расплети тако су се гомилали, али који је међу њима прави? Истина није баш црно – бела, па ипак је увек само једна. А како до ње допрети? Додатну отежавајућу околност представљала је недовољна количина података који би припомогли правилном расуђивању. Ослонити се, онда, углавном на властиту интуицију. Од мора претпоставки одлучити се за једну. Ух, никад се није лако одлучивала, ни кад се ради о обичној ситници. А потом, убеђивати себе у исправност своје одлуке. Ни то јој није добро ишло, уверавање што себе што других у било шта. Одувек се питала како то полази за руком теолозима, филозофима, научницима, икоме ко успостави одређен систем вредности и веровања, затим га разрађује, свесно забашурује рупе у њему, труди се да га се држи, наметне га као неприкосновену истину под чијим окриљем ће се утопити и отупети и дозвољене сумње и колебања. Па и најобичнијем, простом и површно упућеном вернику, који прима ствари здраво за готово и сигуран је унутар граница свог света. Веровати – тешка реч, тешка глаголска радња. Променљивост и релативност, закони су којима је била много склонија, али, уз урођену скепсу, још више су отежавали долазак до решења. Уз то, и испитивање сваке ствари до танчина, разматрање са свих страна, окретање, завиривање у најудаљеније кутове, минуциозна вивисекција, растављање на најситније компоненте, па поновно састављање. Неки би то назвали прекомерном ситничавошћу. Њој су боље звучали исцрпност, свеобухватност, темељност, детаљност, а све то ради што веће сигурности, чврсте упоришне тачке, солидног, јаког ослонца. Једино суштинско познавање ствари, сагледавање њихових узрока, омогућава евентуално предвиђање развоја збивања, потенцијалних исхода и последица. Тако се има барем илузија контроле над догађајима, предупређују се или ублажавају падови и озледе. „Најједноставније решење је и највероватније“ – гласило је правило Окамове оштрице. „Хм, незадовољавајуће. Али, добро, хајде сад, нађи га, ухвати се за њега, само зашто тако клизи, измиче… Ма све је то тако заморно…“
Престала је са куцањем. Мисли су јој ионако навирале без икаквог реда. Загледала се опет у прве реченице своје приче. Није далеко одмакла.
„Вест о сопственој смрти затекла га је тог јутра у кревету његове спаваће собе окречене у жуто. Дочекао ју је неочекивано сталожено, прибрано, није га нарочито узбудила. Ваљда није знао шта да мисли о свему томе, како да се постави према примљеној информацији. Наравно, то би се кад-тад неминовно морало догодити, то је сазнање са којим човек живи читавог века, иако га никад сасвим не прихвата, не допире му до свести идеја њеног коначног, потпуног гашења. Извесно, а непојмљиво. До последњег момента, кад се више и не појми, већ само клизне преко граничне линије између бити и не бити. А тај дан није се ни по чему нарочито разликовао од било ког другог дана. У ствари, све је изгледало потпуно исто, једино што је он, ето, знао да је мртав…“
И шта даље? Баш како каже Луис Керол, речи су изницале, бујале у несвесном делу њеног бића, али никако да пређу праг смисла и њихове љуштуре обоје се и испуне значењем. И опет јој је он био у мислима. Несхватљиво упорно. Никад да га избаци из главе. Није га тражила, бранила се и бежала, па опет га је свуда и у свему непрестано налазила. Је ли то била заљубљеност? Није могла да одреди. Могуће, јер он није био ни по чему посебан, није завређивао пажњу ни по ономе што јесте, а поготово не по ономе какав је био према њој. Врста чудне опсесије. Можда не ни толико чудне, колико мучне због своје необјашњиве издржљивости којом ју је заокупљала сваки божји дан, већ превише дуго. Но, оно што ју је највише мучило није била осујећена, и како се испоставило, неузвраћена наклоност, већ питање зашто је урадио то што је урадио. Оно јој није давало мира месецима. И чинило јој се да га неће ни имати све док не пронађе одговор. Само решење ове загонетке омогућило би јој да то сећање остави иза себе, покопа га, крене даље, не зна куда, али некуд, ка сунчаним странама, без сенки недоумица, где се гледа и дише слободно. Овако, стално је извирало, дражило, онеспокојавало, чак и болело. На скали њених емоција ређали су се и готово правилно смењивали туга, бес и немоћ. Живот је, кажу, оно што се догоди док чекамо нешто сасвим друго. Њега, таквог каквог је срела, ни у ком случају није очекивала, није му се надала, нити могла да га предвиди. А тек тај глупи, бесмислени крај!… И баш зато што није успевала да га оправда, утврди разлог, да му смисао, прогањао ју је као мора из које никако да се пробуди. А и прича јој је застајала, запињала, мрсила се… Ни њој не може да нађе одговарајући ток ни решења. Изгледало јој је да је читав живот, у свим својим манифестацијама, само једно брдо пазли, набацаних и збрканих, које треба расплести, размрсити, углавити сваку на своје место и тако добити комплетну и јасну слику; тек онда све може да потекне лако, без застоја, прене се из мртве тачке и фазе окамењености.
Погледала је кроз прозор. Маја, комшиница из стана неколико спратова ниже, упаркиравала је свој нови ауто. По крају се некад тише, некад гласније, причало да се, поред посла, бави и најстаријим занатом. Иначе је медицинска сестра. Како типично. Јако привлачна, путено лепа; складно грађена, једра, са тешком светлосмеђом косом, округлим лицем, пуним уснама које као да се изазовно пружају на пољубац и крупним зеленим очима. Једна од оних што их носи, како бабе знају да кажу, „наврх главе“. Тај епитет ваљда треба да укаже на посебан тип природе, смеле и враголасте. Да је мушкарац, вероватно би је таква жена привукла. Њу лично познавала је врло површно, будући да је Маја била десетак година млађа. Занимљива јој је била њена породична историја. Потицала је из некад имућне породице која се временом нашла на рубу пропасти. Што је најчудније, томе нису допринеле никакве друштвено-политичке околности, како се обично дешавало, већ једино сама породична коб. Мајин прадеда био је богат и угледан човек, али је са њим престао сваки успон и отпочела је дегенерација. Већ деда био јој је пијаница и распикућа. Говорило се да је некоме на превару узео лоз који је освојио позамашну суму новца. То их је тренутно обогатило, али убрзо је све спискано и кренуо је још гори суноврат. Завршио је тако што га је, пијаног, прегазио ауто. Стриц се родио са одређеним физичким деформитетима и ментално ограничен, што му је онемогућило нормалан живот. Мајин отац је, као кршан и здрав младић обећавао надом да би породицу могао да извуче из беде у коју је на сваки начин запала. Међутим, он је гајио скоро патолошку наклоност према знатно старијим женама. Неке од њих обилато су се користиле његовом страшћу и младошћу, али и наивношћу. То га је довело до тога да изгуби добар посао у банци, проневери повећи новац и на крају доспе у затвор. Изгледало је да ништа не може да заустави једном покренуто пропадање. По изласку из затвора није могао да нађе стално запослење, нико није хтео да га да једном бившем робијашу, па је радио свакакве физичке послове да би опстали. Оженио се наоко припростом женом из неког села у околини, и добили су двоје деце, ћерку и сина. Животарили су у немаштини, крпећи крај с крајем. Ништа није указивало да би та девојчица могла бити погонско гориво које ће најзад ствари променити набоље. Иако одмалена и лепа и отресита, понос својих укућана, носила је на себи стигму статуса своје породице, својеврстан презир и омаловажавање који су их пратили. Нису се дружиле, због разлике у годинама, али приметила је да је једна њена другарица из зграде, на чије је родитеље поменута поменута породица из неког разлога била упућена, и код којих их је најчешће и виђала, видно ниподаштавала и кињила малу. ( Касније је чула, ако је то истина, да се Маја петљала и са њеним мужем, могуће из освете, пошто нису били богзна како стојећи. Интересантни су људски односи, мотиви њиховог деловања.)
Лепа девојчица израсла је у још лепшу девојку, завршила вишу медицинску школу, па отишла у иностранство на неко време. Још док је студирала, шушкало се да ради као пословна пратња, али нико није имао конкретне доказе. У међувремену, отац се, не напуштајући своје грешне склоности, поред супруге, скрасио са још једном, десетак година старијом, женом и живели су у, за друге људе, тешко разумљивој хармонији. Маја се вратила са запада и уследио је осетан процват у њиховим животима, пре свега у његовом материјалном виду. Само једном је, давно, не сећа се којим поводом, ушла у њихов стан. Запрепастили су је, поразили, беда, сивило, сиромаштина којима је одисао. Било јој је несхватљиво како људи могу да битишу у таквом окружењу. Очигледно је из стана испродавано све што је било иоле вредно, оно што је остало било је дотрајало и офуцано; намештај полуполомљен, кревети улубљени, шифоњерии накривљени, зидови голи, без украса, прљави, пропале, ољуштене фарбе, подови са рупама у трулом и излизаном паркету. А они се крећу по том исхабаном и оголелом простору, зачудо, нимало депресивни ни утучени, без очекиваног стида и погружености, пуни неке необјашњиве воље, ината или поноса, као да је све то око њих само привремено стање и питање је тренутка кад ће из њега испливати и дочепати се нечег много бољег што им припада. И били су у праву. Недавно је, након толико времена, ушла у тај исти стан, поштар је грешком у њено сандуче убацио пошту за њих, па ју је однела, и поново се запрепастила, овај пут невероватном променом коју је затекла. Стан је био уређен врло лепо, модерно, са укусом, опремљен савременим уређајима. Спуштени плафони, одлична расвета, фино изнијансиране боје, удобни и добро дизајнирани комади намештаја, рафинирани и осмишљени детаљи. Бака се са стрицем одселила. И Маја и њен брат имају своје аутомобиле, обоје су се запослили. Родитељи су им спокојни и задовољни. Ствари су буквално дошле на своје место. Додуше, дискутабилан је можда начин на који је настао жељени преокрет, али ко је тај ко може и сме да суди о другима? Да баци камен? Маји свакако не мањка пажње мушкараца, за једног се говорка да јој је дечко, за другог да је љубавник; за овог се зна да је ожењен, за оног да је старији али ситуиран… Копкало ју је како то функционише, да ли се отворено, директно изнесе захтев, одреди тарифа и склопи погодба, или је читав процес мало суптилнији, замаскиранији, можда обогаћен наносима макар и глумљене топлине и блискости. Чист голи интерес, проста трампа или зрнце људскости? Имату, вероватно, доста физичког задовољства, чулне насладе, не само „посла“ и његовог одрађивања. Девојка не изгледа ни несрећно ни угрожено, живи по свом сопственом избору. И то што уопште људе чини срећнима, врло је релативно. Она се сигурно не пита о могућим решењима, већ проблеме, ако искрсну, решава у ходу, помислила је. Не бави се тричаријама попут одбацивања од стране једног мушкарца, као да је једини на свету, а од којег, ружно је рећи, али истинито, ионако нема баш никакве користи, ни у једном погледу. И не пише приче…
„Ни однос других људи према њему није се нешто битно променио. Све се наставило по старом, ништа није било друкчије осим неуобичајене унутрашње спознаје властите смрти. Ко је био гласник те суморне вести, није знао, као што није могао да се сети ни тачног трена када је преображај наступио и сазнање га прожело оштрином извесности и коначности. Као да је своју смрт дуго носио у себи, попут невидљивог а сталног тамног и немог пратиоца, да би у једном моменту изашла из свог ћутљивог скровишта и јасно му се обзнанила. Чудио се само да људи не примећују или не хају што је он мртав. Мада, ко зна колико је и међу њима мртваца, помишљао је, можда није он једини. Требало би изнаћи неки детектор, некакво мерило којим би се недвосмислено утврдило ко је жив а ко мртав, или би се могао одређивати степен мртвила код привидно живих. Или ни то није потребно, сви смо овде на земљи срећније и мање срећно помешани и чекамо… Чекамо да прође конфузија, да се разреше дилеме, размрсе мистерије, склопе слагалице и пренесемо се на терен апсолутне јасноће, светлости и мира…“
„О, не, опет сам скренула. И опет о истом. Ко о чему… Никад нећу довршити своју причу. Можда и не треба да је пишем.“ Поново се одмакла од тастатуре и налактила се на прозор. Маја је сада излазила из зграде и улазила у свој ауто. Кретала је некуд. „Она не чека. Иде у сусрет. Чему? Животу, претпостављам, каквом-таквом. А ја? Шта ја то, ког ђавола, непрестано ишчекујем? Не могу да се помирим са чињеницом да неких одговора и нема, или их просто не треба ни тражити. Хиљаду зашто и деветсто деведесет и девет зато. Добро је борити се, кад се има прави разлог, али треба знати и кад је време да се одустане. Не мора све да има closure, није овај свет тако скројен; све је у њему несавршено и нестално, сталан је само принцип вечитог кретања. И обнављања, по старом и истом закону, али са увек новим садржајем. Зашто ми је тако тешко то да прихватим? Ах, како стрести са себе ову камену смрт?“
Екран се на компјутеру одавно угасио. Сутон је лагано падао по граду, бришући јасне и оштре обрисе предмета, обавијајући их меком и тајанственом сомотастом измаглицом. Кроз њу су жмиркаво светлуцале ноћне светиљке које су почеле да се пале, недовољно снажно да пробију све тамнији покров надолазеће вечери, додајући само на њеној мистичности. То је час кад читаво биће чезне да искочи из својих оквира, и лако и ослобођено, заплови пут растопљених граница између светлости и таме, дана и ноћи, оног што може и не може бити, далеко, далеко… Стајала је и даље наслоњена уз прозор и зурила упорно у мрак, као да покушава да проникне кроз њега. Одједном, сенке су се при земљи ускомешале, формирале су се најпре неодређене, а затим све јасније контуре и нешто обло и сјајно пењало се у висину. Запирио је ветрић, доносећи јак мирис багрема. И она је видела: прелепа, нага жена, на метли, лебдела је тачно изнад њене зграде. Глатко и једро тело блистало је у лепоти неприкривене и самозадовољне, собом испуњене и заокругљене чулности. Маргарита без жртве, Магдалена без покајања, жена – вештица, блудница, са Мајиним лицем, очима и валовима бујне косе, застала је ту за трен у свом дивљем и неспутаном лету, да би га одмах журно наставила, пењући се све више, више, и више… измичући задивљеном погледу. Са баршуном ноћи мешао се још само њен пригушени грлени кикот.
Ауторка: Сенка Војиновић
Насловна слика: Cornelius Volker
