(Светлана Велмар-Јанковић, Прозраци 2, Лагуна, Београд 2015)
Десетак година очекивао се наставак мемоарских Прозрака Светлане Велмар-Јанковић (прва књига објављена 2003, издање „Стубова културе“ у Београду), па иако чувена књижевница није успела да до краја уобличи причу о свом животу, постхумно је ипак објављена незавршена аутобиографија, која носи наслов Прозраци 2, док поднаслов гласи: „Прозни тестамент наше славне књижевнице“.
Да ли је, међутим, такав поднаслов тачан?
Читалац ће одмах запазити да интегрални текст аутобиографије заузима свега половину књиге, док је друга половина сачињена од приватне преписке и извесних забелешки Светланиног оца Владимира Велмара Јанковића. Посебно ће читаоцу пасти у очи два дужа текста у којима је Велмар изнео своје виђење политичке, културне и националне ситуације у Југославији уочи и током Другог светског рата. Имајући у виду чињеницу да је Владимир Велмар Јанковић под немачком окупацијом био заменик министра просвете Велибора Јонића (у Влади генерала Милана Недића), као и то да је после рата живео у Шпанији под Франковом влашћу, јасно нам је да ови текстови дају целокупној књизи и извесну дозу контроверзе, те су можда и битнији него лична сећања Велмарове ћерке.
У том погледу, књига Прозраци 2 јесте тестамент, али политички тестамент Владимира Велмара Јанковића.
Да ли је онда приређивач Жарко Рошуљ (муж покојне Светлане) добро поступио што је на овај начин донео необјављене текстове једне тако контроверзне историјске личности?
Сматрамо да је приређивач исправно поступио, јер дотични текстови лакше ће овако бити прочитани него да су објављени у засебној књизи, која би као таква могла код шире публике изазвати предрасуде чим буде одштампана. Једно је да на књизи буде потписана Светлана Велмар-Јанковић, а друго би било да на насловној страни стоји име Владимира Велмара Јанковића, човека који је као сарадник окупатора осуђен на смрт у одсуству од стране комунистичке власти. Ко зна каква би тада била реакција јавности или бар већег дела јавности. Можда би потенцијална Велмарова књига прошла и незапажено, можда не би ни била осуђена као неофашистички чин (подсећамо, Библиотека града Београда је још 1991. објавила Велмарову књигу Поглед с Калемегдана), али ваља имати на уму да се имена оних људи које су Марко Ристић и Радомир Константиновић својевремено означили као фашисте и нацисте (а Велмарово име је ту било редовно помињано) још увек без приговора повезују не само са генералом Миланом Недићем и његовом квислиншком владом, него и са нацистичким логорима – као да за то нису криви немачки окупатори, него првенствено писци који су током окупације писали чисто књижевне чланке за Ново време или објављивали радове у Српској књижевној задрузи. (Ако су сами комунисти могли, за време своје неприкосновене власти, ублажити суд о Милошу Црњанском, Сими Пандуровићу и Жанки Стокић, нема разлога да преко Велмаровог имена и даље стоји једнострани жиг квислинштва.)
Добро је што су дотични Велмарови списи сада доступни јавности, јер у њима, то треба нагласити, има идеја које би чак и данашњим политичарима могле бити од користи. Наравно, стари писац и политичар све је то гледао из свог угла, њему је можда било лако да из Шпаније, па још са извесне временске дистанце, јасно указује на све проблеме који су довели до слома Југославије и пораза националне идеје код Срба, али и данас стоји оно питање око кога су се наши политичари из деценије у деценију ломили, а што је Велмар покушао рационално да сагледа: да ли ратовати и гинути по сваку цену, или ипак решавати проблем дипломатским путем. Поучен српском историјом, Велмар стаје на страну ове друге струје, сматрајући како не треба узалудно проливати крв за рачун великих сила, него земљу и народ сачувати од нове масовне погибије и биолошке катастрофе. (Неће бити случајно што су немачку окупацију 1941. прећутно прихватили многи хероји претходног, Великог рата, као и поједини културни посленици који сигурно нису били привржени нацистичким идејама. И једни и други били су сведоци превисоке цене коју је српски народ платио за настанак Југославије, па су зато у следећем рату чак и отворено стали на ону страну која је заговарала тренутно прећутно прихватање окупације, што је у наредном периоду, сада у једној новој идеологији, означено као злочиначка сарадња са окупаторима, без могућности да се то сагледа из неког другог угла. И само на први поглед делује да су обележени сарадници окупатора изневерили српску слободарску традицију и скренули са пута својих предака. Напротив, они су били свесни грешака које су претходне генерације чиниле, па су покушали да пронађу неки нови пут, али разуме се, остаје питање колико су успели у томе. Није на одмет сетити се и Књиге о Милутину Данка Поповића, у којој стари солунски борац, након што чује паролу „Боље гроб него роб“, недвосмислено закључи: „Не знају деца шта говоре!“)
Не може се избрисати Велмарово учешће у Недићевој влади, али ако се наша историографија одавно помирила са вазалством деспота Стефана, са преговарачком политиком кнеза Милоша, са проаустријском политиком краља Милана – онда не би требало ништа да стоји на путу разумевања једне групе интелектуалаца која се у датом тренутку определила за прећутно прихватање окупације знајући да би све друго било чиста пропаст. Тај пут ће, ипак, бити много дужи и тежи, јер још увек се сваки позитиван суд или било која похвална реч о тим људима може протумачити као знак неофашизма и шовинизма, па чак и антисемитизма, а нико не би у данашњем времену и друштву желео да добије такву етикету. Овде, ипак, нико не тражи да Милан Недић и његови сарадници, међу њима и Владимир Велмар Јанковић, морају бити рехабилитовани пред судским органима, али бар би њихова реч, након толико година, могла слободно и без зазора да се чује, ако ни због чега другог, а оно да будуће генерације саме процене и одаберу којим путем ће кренути. Не мора то обавезно бити сарадња са непријатељем и прећутно прихватање окупације, али треба знати да су, у одређеним историјским тренуцима, и за такву врсту политике постојали сасвим оправдани разлози.
Могло би се приговорити да Велмар пише своје чланке, есеје, брошуре и школске програме у оним данима кад по Београду страда на хиљаде Јевреја, Срба и Рома, али онда би се могло приговорити и Иви Андрићу што у тим тешким данима пише своје романе, могло би се приговорити Мирославу Крлежи што све време рата проводи у Загребу док, на пример, остарели Владимир Назор иде укорак с партизанима. Најзад, и Марко Ристић, који ће живог Црњанског прогласити „мртвим песником“, не проводи окупацију у шуми, него у Београду и Врњачкој Бањи, па то није сметало комунистичком режиму да управо Ристић буде први послератни југословенски амбасадор у Паризу.
Можда ће Прозраци 2 некоме деловати као свестан покушај улепшавања слике о Владимиру Велмару Јанковићу, али то ипак не би била тачна оцена Светланиних мемоара као целине. И сама свесна да би могла склизнути у сентименталност и притом бити погрешно схваћена, Светлана Велмар-Јанковић избегавала је да о оцу даје било какве накнадне закључке, већ је оставила читаоцима да о тој проблематици сами донесу свој суд. Ако је неко имао разлога да осуди Велмара, то је управо била његова ћерка, јер књижевно-просветни рад под окупатором није ништа наспрам остављања породице на милост и немилост новој власти, за коју је Велмар морао знати или бар претпостављати каква ће бити у првом налету, чим се и сâм повукао у емиграцију уочи одласка окупатора из Београда.
Светлана је, на неки начин, својим успешним књижевним радом постепено са очевог имена скидала жиг, чак и тиме што није прихватила да из презимена избаци онај део који несумњиво подсећа на личност омрзнутог квислинга. Рекло би се да, након успешне књижевне каријере Светлане Велмар-Јанковић, њеном оцу и није потребна никаква политичка и судска рехабилитација. Донекле се тако изјаснила и сама Светлана, оставивши у мемоарима сведочанство да јој је најдраже било кад су, у једном кратком периоду, две најчитаније домаће књиге биле њен роман Лагум и студија њеног оца Поглед с Калемегдана.
А сада, кад су и отац и ћерка међу покојнима, десило се да преко Светланине постхумне књиге Прозраци 2 проговоре и неки Велмарови необјављени радови. Можда Светлана, да је поживела, не би у своју аутобиографију унела очеве текстове, али је приређивач Жарко Рошуљ ипак добро поступио што је читаоцима пружио прилику да се упознају и са једном идејом која је деценијама била скрајнута а уствари се можда баш у њој крио кључ за опстанак народа у најтежим временима, па колико год деловало да су се такви идеолози супротставили устаљеном општенародном схватању. Они су се, уствари, супротставили бесмисленим борбама по сваку цену, које су често водиле и до истребљења.
Аутор: Душан Милијић
