Челичење оксиморона

Зоран Шкиљевић, Нојева барка, Пресинг издаваштво, 2017.

Између редова романа Нојева барка писца Зорана Шкиљевића, као лајтмотив, храбро се провлачи савремена љубавна прича. На сцени се појављују, у свим кризним фазама збивања, али довољно упечатљиво аутентични и непосредни, двоје младих интелектуалаца: писац Роберто и новинарка Анамарија. Јасно је да је њихова сторија присутна да покаже, како једино љубав не може ништа да угрози. Љубав опстаје без обзира шта се око ње догађа, истина, са извесним отклоном, који је неопходан да би, у атмосфери тоталног расула тоталитаристичког друштва, сачувала свој интегритет. Снага њене постојаности делује убедљиво без обзира што су обоје посвећени, не штедећи себе, својим професионалним опредељењима. Но, они нису само пасивни извршиоци, већ су истовремено окренути трагању и обелодањивању свих аномалија своје средине. Њихови сусрети и међусобна размена мишљења и осећања у домаћем амбијенту, надахњују их да буду активни учесници промена свега што у друштву не ваља.

А у том друштву, баш ништа не ваља! Зато је њихова борба, базирана по вокацији њихових професија, пре свега на писаним речима и медијској слици и речи, неравноправна, па њих двоје делују као Дон Кихотови потомци у окршају са ветрењачама, које се окрећу, наравно, онако како ветар дува и ништа их притом не може преусмерити.

Какво је друштво у коме су рођени и принуђени да живе? Испреплетани интереси свих друштвених слојева, под плаштом (quasi) добрих замисли, идеја и успешних пословних потеза, крију све нијансе трагикомичне владавине оксиморона: од микро – спотицања до мега-малверзација. Са безграничном маштом воде их појединци у својим прљавим играма без правила, где је све допуштено и могуће. Вртоглави игроказ одмиче сулудом брзином, док обичан свет сатеран у кавезе свакодневног живљења, не стиже да пропрати до неба нараслу, депонију превара, лажи, корупције, мита, подметања и обрачуна. Све је, наиме умотано у непрозирну, сјајну фолију племенитих циљева, тако да у моменту експонирања не изазива никакву сумњу и омогућава безбедно извођење, свега што је нормалном људском уму необјашњиво, непојмљиво и страно. И живот се претвара у мртву трку, без правих победника.

Парафразом пишчеве мисли: ако је живот апсурд шта учинити да нам постане савезник, објашњен је почетак авантуре главног јунака који се одлучује да крене у експерименталну експедицију. Он постаје савезник, део тог друштва и тако улази у његову суштину (Нешто слично, препоручује и један јунак Дизнијевог цртаног филма: Ако не можеш да га победиш, ти му се придружи).

Али, писац у роману, то не чини без разлога. Он жели да разоткрије прљави брлог људског битисања, који је, како се испоставља, неповратно потонуо у сопствено блато. Писац Зоран Шкиљевић је имао обиман, не баш лако савладив задатак да у замршеном клупку самозваних властодржаца, детектује оне, који из својих затамњених и невидљивих лога, воде прљаве игре (лажне) успешности. А да би неко покупио реалну причу са асфалта, мора у њу ући као један од њених актера. То добровољно изгнанство сопственог духа и прилагођавање свету којем он лично не припада, нужан је избор да би се могла испричати прича са терена. Прихватање и улазак у тај свет, свакако је својеврстан напор, али ако се то учини са задатком који је себи задао писац, онда читалац стиче утисак да је трагање за парадоксима и апсурдима, одрађено са професионалном лакоћом. И све је онако, како су се већ на почетку романа, сложили главни ликови: „Ти ради своје, а ја ћу своје. Поштено?“.

Пред нама, истовремено егзистирају два паралелна света: они који вуку конце, и они који као марионете играју улоге, које су им намењене на позорницама широм света. Није то више тајна, мада је некада сигурно била. Не треба заборавити како је главни јунак Роберто, као у комедији апсурда, еволуирао од првог најнесхваћенијиг до најчитанијег писца? Како?

Једноставно. Негирајући сопство и одричући се писања својих оригиналних дела, која су га убројала у најнесхваћенијег писца, прихвата комерцијализовану литературу и пише о познатим и популарним личностима, безвредне, али тражене, тиражне приче. Скинувши са себе тешки терет сопствене литературе прославља се као писац лаких књига о лаком свету, намењених за лаки свет, који је, не његовом кривицом, у већини. И тако постаје, најчитанији писац. Врзино коло у које ће се ухватити читалац романа Нојева барка, показаће му какве га све веште коловође воде. То су, искуством добро увежбани кораци могула и емира анонимног емирата. Музика и речи су препознатљиве народу, чак шта више, његове су изворне. То потврђују и стварни догађаји стварних људи – на стварним местима.

Писац ће пажљиво и са ажурношћу доброг истраживача, а не само посматрача, такорећи step by step откривати све могуће варијанте скелета челичења оксиморонског друштва. Има ту свега. Од производа промашених стандарда, које страни купац одбија да прихвати, до преусмеравања истога, на домаће тржиште вештачки изазване потражње, државном клаузулом као обавезом куповине. Следи читав сплет најразличитијих околности, да би се осујетила, на све могуће начине, ова намера. Дуг је списак лукавстава и довијања свих службених структура и њихових учесника.

Док нас је један писац (Николај Островски) упућивао Како се калио челик, писац Зоран Шкиљевић нас упознаје, преко свог главног јунака, како се и у које сврхе, може од челика произведена каса, употребити. Биће то уз нимало ласкаву примену, са променљивим садржајима, али недвосмислено, реморекери са контејнерима оксиморонских творевина.

На крају романа, сазнаје се да производи, без обзира што су се око њих својевремено ломила копља… не служе ничему, нити ко за њих пита. То је још само један доказ да су мерила вредности у потпуности изгубљена. У сличној вези су и књижаре, које Роберто по навици обилази, а које доживљавају драстиче трансформације, а да то јавност и не примећује, а медији не извештавају.

Робертов роман, истоименог назива као и роман пред нама, а чије промовисање онемогућује коинциденција (?) са отмицом Анамарије, постаће један од најчитанијих, што је била довољна сатисфакција главном јунаку за сав учињени напор. Јер и поред честих покушаја да ствари посматра игнорантно, са иронијом, комично, уз бритки хумор, као шалу и са дозом духовитости, чињеница је да мало чега има истински веселог и опуштено релаксирајућег у роману. Негде, у позадини збивања, осећа се да је непрекидно присутан благи грч који стеже, али и води у стрес, депресију и безнађе, због фактичке ситуације која клизи несметано, без обзира шта, како, када и ко покушава да је превазиђе и изађе чист и неокаљан. Но, упорност којом писац покушава и успева да открије и испита, разне облике махинација за које је способно једно друштво захваљујући богатој машти појединаца огрезлих у грешке и грехове, фасцинира од почетка до краја романа. Његова иследничка мисија, прецизно спроведена и зналачки исписана, носи у себи, без сумње и мисионарску визију.

Пажњу ће скренути и happy end Анамаријине и Робертове љубави, ка коме обоје крећу из два различита правца. Пут их води у смеру шумадијског села, у раније откривену заједничку оазу мира и прикупљања енергије. Градски миље загушен отровним испарењима људског духа, изразити је антипод сеоској средини где се још увек може слободно дисати.

А зашто је писац свој роман насловио Нојева барка, нека остане мала тајна. Утолико ће откриће њене пловидбе (и потопа), за читаоца бити веће. Ипак, у дискрецији остаје идентитет романописца. Да ли су писац Роберто и писац Зоран Шкиљевић иста особа, нећемо сазнати са сигурношћу, ма колико пута пречитавали и трагали за овим податком у роману.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Scroll To Top