„Чаробна Милена“ – изложба уметничких дела Милене Павловић – Барили

Отворена је изложба слика Милене Павловић – Барили, највеће и најпознатије сликарке у Срба. Изложене су њене слике, фотографије, личне ствари у дивном амбијенту, где је такође пуштена музика коју је она волела да слуша, уз колаче за посетиоце, у Дому Јеврема Грујића.

Миленина платна откривају невероватан таленат, на којима је прожет лични печат, стил уметницe је препознатљив познаваоцима њеног дела, чак и кад не чују њено име. Фигуре које је сликала су бајковите, и своје аутопортрете је сликала као јунакиње својих слика, стилизовано, у раскошним хаљинама, детаљима, које је сама дизајнирала. Ликови на њеним сликама као да су део сновиђења, они су у разним необичним позама. На једној слици је лик покрио себи очи, историчари уметности тумаче да је сликарка предвидела своју прерану смрт, те не жели да се суочи са њом. Једна слика, коју тумаче као састанак са љубавником, има необичну композицију, наиме, лик приближава једног руком себи другог лика, а другом руком га одбија, као у сцени из сна. Следећи аспект изложбе је посвећен њеном модном ангажману, илустрацији која је била на насловници „Вога“, такође изложене су лутке на којима су Миленине креације.

Милена је била изузетна сликарка, што се може видети како на платнима рађеним уљем, тако и на папиру осликаним темпером. Експерментисала је не само са техникама, већ и са жанровима. Приказане су илустрације, каикатуре, портрети, и дизајн одеће. На њеним портретима су били глумци попут Рудолфа Валентина, мајка, сликала је свог оца, Бруна Барилија, као и многе друге стилизоване моделе, који су део њеног бајковитог света.

Може се препознати утицај надреализма на Милениним делима, иако је имала сопствени стил, ишла је укорак са временом. Присутан је елеменат музике, која је била јако важна за Миленино стваралаштво. Путовала је много, школовала се у Минхену, те је приметан утицај култура земаља у којима је боравила.  На портретима је присутна игривост као ренесансна, на њима се налазе понекад и музички инструменти, као на пример, лаута. Што се тиче ренесансе, на изложби је слика под називом „Купање Венере“, која је омаж Ботичелијеве „Рађање Венере“,  иста је  позиција Венере коју купају анђели, док она стоји на шкољци.

Поред сликарског рада, ова уметница је писала поезију, на шпанском, француском, италијанском језику, само једну песму је написала на српском када је имала седам година.  Говорило се о сликаркиној презасићености сликарством, те је интензивно писала поезију. О њеном друштвеном животу су говорили њени савременици, очарани њеном лепотом и харизмом.

Изложене су слике које носе називе „Модерна Јапанка“, „Композиција“ „Портрет са орлом и штитом“, „Обожавана мајка“, „Аутопортрет“, “Аутопортрет са штитом и орлом”. Поред слика, ту су сликаркине личне ствари, шал, чешаљ, сребрни накит, циеле за плес, све што одише стилом и гламурозним животом.

“Аутопортрет са штитом и орлом” је занимљив због дуалности која је приказана на штиту. Наиме, на левој половини штита је орао заробљен иза решетака, док је на другој слободан, и лети ка сунцу. Историчари уметности тумаче слику уметницином носталгијом за породицом, пошто се зна да је била јако везана за родитеље, и сетна што је одвојена од њих. На истом портрету она држи биљку, која има српски “аналоган” у биљци “дан и ноћ”. Док би се у Србији питала: “воли ме, не воли ме”, у туђини се пита: “савршена сам, нисам савршена”. Многе њене надреалистичке слике су објашњене фројдовским недостатком породице, можда и жељом за рађањем.

Један од мени занимљивијих експоната је диптих, два аутопортрета сликарке стоје један поред другом. На левом је Милена у сликарској одори, сликана тамним тоновима, на десној, званом „Аутопортрет са белом током“, је одевена у бело крзно, на којем изгледа као фимска звезда. Тај диптих је интересантан и због Милениног потписа. На левом је потписана писаним словима, на десној штампаним. То се псматра као својеврсан прелаз из једног доба стваралаштво, у друго.

Свака Миленина слика, или бар аутопортрет, има заједничку компоненту. То су загасите и сетне очи које она и не жели да сакрије. Тумачена је та сета на много начина, један од њих је сликаркина одвојеност од породице, недостајање родитеља. Очи су важан део њеног дела, очи глумаца, као и очи родитеља, продорне су и живе. Када су покривене очи, оне такође имају симболику и своју причу. Такође, изложена је и илустрација која је била у часопису “Вогу”, “Лешникове очи” Hazel eyes. 

Наша велика сликарка је била несумњиво била мултиталентована, омиљена и непроцењиво важна фигура за српску историу уметности. Сликарски, књижевни и модни ангажман који је она нештедљиво испољавала, је чине како великом уметницом, тако и много занимљивом фигуром у јавном животу. Свакако треба отићи на изложбу која траје до краја марта идуће године, и уживати у дивним експонатима, музици и колачима које музеј може да понуди.

Ауторка: Тања Миленковић

Scroll To Top