Чарапе из последњег босанског села

Ако одете у село Лукомир, немогуће је да не сретнете старце и старице који су једини преостали становници тог села. Када сам посетио ово село прошлог лета, видео сам неколико старица како ручно прави разне ствари док уживају у сунцу једног летњег дана. Оне носе традиционалну и ручно исплетену одећу која подсећа на обичаје номадских племена и враћа нас у прошлост, неколико векова уназад.

Старе куће са високим крововима, дебелим каменим зидовима и дрвеним црепом говоре о хладним и оштрим зимама које прођу кроз село Лукомир. У међувремену, надомак села, један старији пастир штити своје стадо оваца на цветној пољани заједно са дебелим псима. Остали сељаци завршавају своје дневне обавезе на обронцима села, а један старији човек резбари дрвени држач за косу.

Делује као да сви ови ”карактери” чине, део по део, целокупну слику овог села. За све то време, ја уживам испајајући чашу сока, а једна од оних старица стоји иза ограде и љубазно ме позива на свом језику да јој приђем. Показује ми торбу пуну ручно прављених вунених чарапа које су шарене и дебље исплетене. Покушао сам да јој објасним да у мојој земљи зиме нису много хладне.

Кад сам кренуо назад ка Сарајеву, одмах сам зажалио што нисам купио барем један пар чарапа, иако зиме у мојој земљи нема потребе за њима, због доприношења скромном начину живота тих сељака.

Фотографије и текст: Bib Frrokaj (Балканиум)

Scroll To Top